Pi­še:Mi­li­ca Kralj


Iz­u­sti­la je „Zbo­gom Sve­te!” I pro­na­šla si­ću­šnu pu­ko­ti­nu iz­me­đu sli­je­pih zi­do­va u ko­ju je skri­la san o ži­vo­tu i se­be iz se­be prog­na­la (Se­be iz Se­be / da prog­nam / Ste­kla sam Ume­će/ Mo­ju tvr­đa­vu ni jed­no/ Sr­ce sa­vla­da­ti ne­će/ Al po­što se­be na­pa­dam / Ka­ko ću mir­na bi­ti / Sem ako ne­ću Svest/Vla­sti­tu pod­vla­stit?/Al po­što Kralj smo jed­no dru­gom /Ka­ko bih spo­koj ste­kla/Ako se ne bih Se­be /Ko pre­sto­la – od­re­kla?!
Is­pi­sav­ši za­mje­ni­cu Se­be ve­li­kim slo­vom isto­vre­me­no se i od­ri­ču­ći sop­stva za­rad pje­sme vla­dar­ke Emi­li Di­kin­son je uspje­la da pre­va­zi­đe su­jet­ne gra­ni­ce lič­nog „ja”, da pre­ko­ra­či u pro­stor či­ste po­e­zi­je i da se i svije­tu i Se­bi sa­moj obra­ća is­klju­či­vo kroz stih. I za­po­če­la da pi­še Pi­smo Sve­tu od kog joj Pi­smo ne­će sti­ći.
Ču­de­sna ne­po­no­vlji­va Emi­li Di­kin­son!
„Ap­so­lut­ni pje­snik – po­ni­kao u žen­skom ob­lič­ju. Ri­jet­ka me­đu pje­sni­ci­ma za ko­ju se mo­že re­ći da je ostva­ri­la Fok­ne­rov ide­al: `Biti pi­sac za ko­ga se mo­gu ka­za­ti tri re­če­ni­ce: Ro­di­la se, na­pi­sa­la dje­lo i umrla`”.
Emi­li Di­kin­son ro­đe­na je 10. de­cem­bra 1830. go­di­ne u Ma­se­ču­set­su, u gra­di­ću Am­herst, gdje je pro­ve­la ci­je­li svoj ži­vot. Je­di­ni iz­let u svi­jet van rod­nog gra­da bi­lo je ško­lo­va­nje u žen­skom ko­le­džu u Mont Ho­li­o­ku i ne­ko­li­ko po­ro­dič­nih pu­to­va­nja u Bo­ston, Fi­la­del­fi­ju i Va­šing­ton.
Njen otac Edvard Di­kin­son od­ga­jao je i vas­pi­ta­vao dje­cu ve­o­ma stro­go i u zna­ku pot­pu­nog od­ri­ca­nja od bi­lo ka­kvog za­do­volj­stva, što je bi­lo u skla­du sa vjer­skim i dru­štve­nim tra­di­ci­ja­ma no­ve En­gle­ske. Emi­li­noj maj­ci je ne­po­sred­no pred vjen­ča­nje na­pi­sao krat­ko pi­sam­ce. „Spre­mi­mo se za ži­vot ra­ci­o­nal­ne sre­će. Ne oče­ku­jem, ni­ti ho­ću eg­zi­sten­ci­ju u za­do­volj­stvu.”
Emi­li je bi­la ra­di­kal­ni kal­vi­ni­sta, ni­ka­da se ni­je uda­va­la i vo­di­la je ne­kon­ven­ci­o­na­lan ži­vot ko­ji je spo­lja dje­lo­vao kao da se ni­šta ne do­ga­đa.
U jed­nom pi­smu Emi­li ka­že da je njen otac jed­nom za­svag­da od­lu­čio da ne po­sto­ji ni­šta sem stvar­nog ži­vo­ta, a njen brat Ostin ga opi­su­je kao „ kru­tog i do­sad­nog po­put grob­ne po­vor­ke.” I ta oče­va usko­gru­dost za­tvo­ri­la joj je spo­lja­šnji, a otvo­ri­la pro­sto­re unu­tra­šnjeg ži­vo­ta.
Ni­je bi­la pre­tje­ra­no na­či­ta­na, ali je do­bro po­zna­va­la Bi­bli­ju, Šek­spi­ro­va dje­la i kla­sič­ne mi­to­ve. Njen po­sao je bio da vo­di ku­ću i bri­ne o svim kuć­nim oba­ve­za­ma. Vo­lje­la je pri­ro­du i na­la­zi­la je na­dah­nu­će u pti­ca­ma, ži­vo­ti­nja­ma i bilj­ka­ma. I smje­ni go­di­šnjih do­ba.
Emi­li ni maj­ku ni­je vo­lje­la. „ Ni­ka­da ni­sam ima­la maj­ku. Pret­po­sta­vljam da je maj­ka ne­ko ko­me se obra­ća­te kad ima­te ne­ki pro­blem. Mo­ja maj­ka ne ma­ri za mi­sli.” Za­to je u nje­noj po­e­zi­ji maj­ka pri­ka­za­na iro­nič­no, dok je od­nos pre­ma ocu dvo­smi­slen.
Iako nje­na po­e­zi­ja po­ka­zu­je in­stik­tiv­nu ne­za­vi­snost ko­ja ili od­ba­cu­je, ili pre­va­zi­la­zi, ili su­bli­mi­še sve što joj je pu­ri­tan­ski duh mo­gao pru­ži­ti, ne­ma sum­nje da u te­me­lju nje­nog na­či­na mi­šlje­nja i od­no­sa pre­ma svi­je­tu ima ne­čeg du­bljeg, pu­ri­tan­skog. Iako je ima­la is­tan­ča­nu spo­sob­nost za sa­mo­po­sta­rač­ko raš­čla­nji­va­nje i naj­ne­u­hva­tlji­vi­jih pre­li­va unu­tra­šnjih zbi­va­nja, to ni­je uma­nji­lo nje­nu osje­tlji­vost za naj­sit­ni­ja zbi­va­nja u spo­lja­šnjem svi­je­tu.
(Na­sta­vi­će se)