Od­mah po do­la­sku u ove pre­dje­le, ot­po­čeo je no­vi ta­las isla­mi­za­ci­je i pro­go­na ne­po­slu­šnih, a ti­me i pa­ci­fi­ka­ci­ja, po­seb­no bun­tov­nih Kli­me­na­ta, Ho­ta i Ku­ča, ali i Sr­ba pra­vo­sla­va­ca, ko­ji su uvi­jek bi­li sprem­ni da kao hri­šća­ni sta­nu na stra­nu Austri­je i Ru­si­je ka­da su u ra­tu sa Tur­skom. Pre­ma na­vo­di­ma Eju­pa Mu­šo­vi­ća, već 1711. go­di­ne u se­lu Uglu je iz­gra­đe­na dža­mi­ja, ma­da je Kli­me­na­ta ka­to­li­ka naj­vi­še bi­lo u Ka­me­šni­ci, gdje je bi­la i ka­to­lič­ka cr­kva. Va­ti­kan je po­slao mi­si­o­na­re na Pe­šter, ko­ji su tu bo­ra­vi­li od 1718. do 1722. go­di­ne da bi spri­je­či­li isla­mi­za­ci­ju ka­to­li­ka. Oni su 1721. go­di­ne kon­sta­to­va­li u svom iz­vje­šta­ju pa­pi da me­đu ka­to­lič­kim Ma­li­so­ri­ma ima i pra­vo­slav­nih i mu­sli­ma­na ( D ot­to­ma­ni e shi­sma­ti­ci). Kli­men­te i osta­li Ma­li­so­ri će se po­ste­pe­no isla­mi­zi­ra­ti, dok će je­dan ma­nji dio pri­hva­ti­ti pra­vo­sla­vlje do kra­ja 18. vi­je­ka, a u ka­to­li­čan­stvu ni­je ostao ni­ko. Hri­šća­na pra­vo­sla­va­ca i mu­sli­ma­na u istim po­ro­di­ca­ma kod Ma­li­so­ra i Sr­ba na Pe­šte­ri bi­lo je i do po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka. O to­me „No­vi­ne či­ta­li­šta be­o­grad­skog“ pi­šu : „...U ovim pred­je­li­ma Pe­šte­ra ima ta­kvih do­mo­va u ko­ji­ma se na­la­ze po dva bra­ta, pak je­dan ve­ru­je Hri­sta, dru­gi Mu­ha­me­da, je­dan kla­nja, a dru­gi se kr­sti. U dru­gim ku­ća­ma ima i po tri bra­ta i svi dr­že da su Tur­ci, a otac im je Sr­bin, i ta­ko si­no­vi kla­nja­ju, a otac se kr­sti, a kad Baj­ram do­đe svi za­jed­no pro­sla­ve, otac ide u cr­kvu, a si­no­vi u dža­mi­ju. U ovim pred­je­li­ma i to se mo­že na­ći da dva bra­ta Tur­či­na, u jed­noj ku­ći ži­vje­ći, je­dan dr­ži za že­nu bu­lu, a dru­gi hri­sti­jan­ku, pa jed­noj ime Ana, a dru­goj Na­zi­ja“. I da­nas u sje­nič­kim se­li­ma Ur­su­la­ma ži­ve Zor­ni­ći pra­vo­slav­ci, a u su­sjed­nom se­lu Klad­ni­ci Zor­ni­ći mu­sli­ma­ni, kao i u se­lu Bo­lja­re pra­vo­slav­ni Ku­či, a u se­lu Bo­ri­ši­će mu­sli­ma­ni Ku­či. U oko­li­ni Pri­je­po­lja ima Rov­ča­na i mu­sli­ma­na i pra­vo­slav­nih ko­ji zna­ju da su ro­đa­ci. Ta­kav je slu­čaj i sa mno­gim dru­gim mu­sli­ma­ni­ma i pra­vo­slav­ci­ma ko­ji ima­ju ista pre­zi­me­na ko­ja go­vo­re o nji­ho­vom za­jed­nič­kom po­ri­je­klu, kao što su Bal­ti­ći, Bo­ško­vi­ći, Vi­šnji­ći, Pa­pi­ći, Pur­ko­vi­ći, Zi­mo­nji­ći, Čo­lo­vi­ći, Ša­lji­ći, Glo­gi­ći, Glo­đo­vi­ći, Gr­bo­vi­ći, Gle­do­vi­ći, Ve­ljo­vi­ći, Ma­sla­ci, Lu­ko­vi­ći, Le­ko­vi­ći, Le­ki­ći, Li­či­ne, Ko­ra­ći, Bo­ško­vi­ći, Tmu­ši­ći, To­ti­ći, Hr­ka­lo­vi­ći, Ku­bu­ro­vi­ći, Obu­ći­ne, Ju­ki­ći, Đu­ki­ći i mno­gi dru­gi.
Zbog če­stih i ma­sov­nim mi­gra­ci­ja, kao i zbog stra­da­nja u rat­nim zbi­va­nji­ma i epi­de­mi­ja­ma sta­ri­nač­kog i re­la­tiv­no sta­ri­nač­kog do­ma­ćeg sta­nov­ni­štva, oslo­ba­đao se pro­stor za na­se­lja­va­nje Ar­ba­na­sa i mu­sli­ma­na i hri­šća­na. Pre­o­sta­lo srp­sko hri­šćan­sko sta­nov­ni­štvo se do­brim di­je­lom isla­mi­zi­ra­lo. Ta­ko je do­šlo do iz­mje­ne vjer­sko-kon­fe­si­o­nal­ne i et­nič­ke struk­tu­re sta­nov­ni­štva Sta­re Sr­bi­je, a po­seb­no ve­li­kog di­je­la Ra­ške obla­sti, to­kom 18. vi­je­ka. To se po­seb­no od­no­si na Ro­ža­je, Ibar­ski Ko­la­šin, Šta­vi­cu (Tu­tin), Pe­šter, ju­go­i­stoč­ni dio Sje­nič­ke ko­tli­ne, za­tim pre­ma pla­ni­na­ma Go­li­ji, Ro­go­zni i Ja­vo­ru. Jo­van Cvi­jić je to volj­no ili pri­nud­no do­se­lja­va­nje Ma­li­so­ra na­zvao „Ma­li­sor­ska mi­gra­ci­o­na stru­ja“. To se ubr­zo osje­ti­lo ka­da su pri­li­kom ra­to­va­nja Ka­ra­đor­đe­vih usta­ni­ka u ovim kra­je­vi­ma glav­na pre­pre­ka i od­bra­na Tur­ske bi­la se­la u ko­ji­ma su ži­vje­li mu­sli­ma­ni. Je­dan od pri­mje­ra su se­la pod­ruč­ja Klad­ni­ce iz­me­đu Ja­vo­ra i Sje­ni­ce, ko­ja su pru­ži­la že­stok ot­por Ka­ra­đor­đe­voj voj­sci pri­li­kom nje­nog pro­do­ra u No­vo­pa­zar­ski san­džak 1809. go­di­ne. Mi­lo­rad Ek­me­čić pi­še da su oni (mu­sli­ma­ni) pre­da­ni­ji bra­ni­o­ci islam­skog car­stva od sul­ta­no­vih bo­ga­tih pa­ša. Na­hi­je Ko­la­šin, Vra­neš i Krič­ka su tek u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka ima­le mu­sli­man­sku ve­ći­nu. Iz Gor­njih i Do­njih Va­so­je­vi­ća, Ro­va­ca i Mo­ra­če i pra­vo­slav­ni i vi­še mu­sli­ma­ni su se na­se­li­li u Sje­nič­ku ko­tli­nu, dje­lo­ve Pe­šte­ra, Go­li­je, Pod­go­lij­skih se­la, Mo­ra­vi­ce, No­ve Va­ro­ši.
Ipak, naj­ve­ći broj se­la u ju­go­za­pad­nom i sje­ve­ro­za­pad­nom di­je­lu sje­nič­ke na­hi­je i uglav­nom sva se­la no­vo­va­ro­ške na­hi­je i Mo­ra­vi­ce ima­la su srp­sko pra­vo­slav­no sta­nov­ni­štvo sko­ro do po­čet­ka 19. vi­je­ka, tač­ni­je do do­la­ska Ka­ra­đor­đa u No­vo­pa­zar­ski san­džak. Ta­kav je slu­čaj bio i sa pod­go­lij­skim se­li­ma u no­vo­pa­zar­skoj na­hi­ji i oko ri­je­ke Stu­de­ni­ce. Po­sli­je Ka­ra­đor­đe­vog po­vla­če­nja iz Ra­ške obla­sti i na­pu­šta­nja oko 10.000 Sr­ba, no­vim mi­gra­ci­o­nim ta­la­som Ma­li­so­ra po­pu­ni­će se na­pu­šte­na se­la. Do­du­še, na­se­li­će se u Sje­nič­ku ko­tli­nu, oko No­ve Va­ro­ši i No­vog Pa­za­ra zna­tan broj pra­vo­slav­nih Sr­ba iz Sred­njeg i Gor­njeg Po­li­mlja, Ko­la­ši­na, Vra­ne­ša, Nik­ši­ća, Mo­ra­če, pra­vo­slav­nih Ku­ča, Drob­nja­ka... Ve­li­ki broj tek do­se­lje­nog srp­skog sta­nov­ni­štva po­no­vo će se po­kre­ta­ti pre­ma unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je, za­pra­vo u Mi­lo­še­vu Sr­bi­ju, po­sli­je ne­re­da za vri­je­me po­bu­ne Hu­se­jin-ka­pe­ta­na Gra­da­šče­vi­ća, ska­dar­skih ve­zi­ra i dru­gih al­ban­skih pa­ša, kao i zu­lu­ma Ejup-pa­še Fer­ha­ta­gi­ća iz No­vog Pa­za­ra u pr­voj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka.
(NA­STA­VI­ĆE SE)
Sa­lih Se­li­mo­vić