Pri­re­dio:Ve­se­lin La­za­re­vić


Ra­di­vo­je Ta­dić u knji­zi „Ta­di­ći”, in­ter­pre­ti­ra­ju­ći rod­bin­ske ve­ze Ta­di­ća i Ble­či­ća, na jed­nom je­stu ka­že da se sa vi­še si­gur­no­sti zna „da od Ta­di­ća su Vu­ji­no­vi­ći i ne­što ka­sni­je Jo­vo­vi­ći”. Da­lje na­vo­di „da je to bi­lo u pr­voj po­lo­vi­ni 18. vi­je­ka”. Za po­tre­bu svo­ga sta­nov­ni­štva, Ta­dić na­vo­di činjenicu „da su Jo­vo­vi­ći du­go u do­njem di­je­lu Smri­ječ­na ima­li ob­ra­di­vu ze­mlju (Du­bra­ve i tzv. Kr­ka­či­na nji­va)”. Po nje­mu, Vu­ji­no­vi­ći po­ti­ču od po­pa Vu­ji­na Ta­di­ća ko­ji­ma je, na­vod­no, „knez Kri­va­ča iz­ra­dio ne­ke ze­mlje”, dok Jo­vo­vi­ći po­ti­ču od Jo­va Ta­di­ća, ko­ji je sa maj­kom na­pu­stio oče­vi­nu i na­se­lio se u Gu­je. Na istom mje­stu Ta­dić na­vo­di i dru­gu ver­zi­ju pre­da­nja, ali ne na­vo­di ar­gu­men­te da Jo­vo­vi­ći po­ti­ču od Vu­ji­no­vi­ća. Me­đu­tim, na kra­ju za­klju­ču­je da pri­mat ima pr­va ver­zi­ja.
Te­ško se ote­ti uti­sku da su ar­gu­men­ti ko­je na­vo­di R. Ta­dić o po­ri­je­klu Jo­vo­vi­ća pri­lič­no kon­fu­zni i ne­u­bje­dlji­vi. No, po­sto­ji i jed­na je­din­stve­na ocje­na dr Obre­na Bla­go­je­vi­ća i R. Ta­di­ća o to­me da su Jo­vo­vi­ći­ma naj­bli­ži ro­đa­ci Ta­di­ći. Obo­ji­ca, ta­ko­đe, na­vo­de za tu tvrd­nju isti ar­gu­ment. To je či­nje­ni­ca da je pr­vi brak iz­me­đu Jo­vo­vi­ća i Ta­di­ća sklo­pljen 1850, te da je to uči­nio Nin­ko Jo­vo­vić ože­niv­ši se Sta­nom, ćer­kom Va­sa Ta­di­ća. Ta kon­sta­la­ci­ja je pot­pu­no tač­na i kao ar­gu­ment vr­lo ubje­dlji­va.
Po­ri­je­klo Jo­vo­vi­ća za­i­sta ni­je la­ko utvr­di­ti i do­ka­za­ti. O to­me ne po­sto­je isto­rij­ski iz­vo­ri, već se do od­go­vo­ra mo­že je­di­no do­ći na osno­vu pre­da­nja. Kod Jo­vo­vi­ća i Ta­di­ća je ra­ši­re­no još jed­no pre­da­nje u dvi­je slič­ne, ali, ipak, raz­li­či­te ver­zi­je. Po jed­noj, Jo­vo­vi­ći i Ta­di­ći po­ti­ču od dvo­ji­ce bra­će – Jo­va i Ta­di­je. Od pr­vog su Jo­vo­vi­ći, od dru­gog Ta­di­ći. Ova ver­zi­ja je u protivrječnosti sa onim po ko­joj su Ble­či­ći i Ta­di­ći po­sta­li od dvo­ji­ce bra­će, ko­ji su ži­vje­li na Se­lja­ni­ma, pa se raz­dvo­ji­li ta­ko da su Ble­či­ći­ma pri­pa­li Se­lja­ni i Kru­še­vo, a Ta­di­ći­ma Po­sto­la­če i Bu­ko­vi do (Smri­ječ­no) i kne­žev­stvo. Sto­ga, ova ver­zi­ja, po sve­mu su­de­ći, ni­je pri­hva­tlji­va.
Pre­ma dru­goj va­ri­jan­ti ovog pre­da­nja, Jo­vo­vi­ći po­ti­ču od ne­kog bli­skog po­tom­ka pr­vih Ta­di­ća, Jo­va, po­sle nji­ho­vog do­se­lja­va­nja u Smri­ječ­no. Ova ver­zi­ja ima oslo­nac u či­nje­ni­ci da su Jo­vo­vi­ći i Ta­di­ći vje­ko­vi­ma ži­vje­li jed­ni po­red dru­gih, a dje­li­mič­no i u istim na­se­o­bi­na­ma. Ta­kav je slu­čaj sa Do­njim se­lom, sa­da­šnjim za­se­o­kom Sto­ca, u ko­me su Jo­vo­vi­ći ži­vje­li, a jed­nim di­je­lom i Ta­di­ći. Vo­de­ni­ca Ta­di­ća bi­la je na Bu­ko­vi­ci, is­pod Do­njeg se­la. Na za­pad­nom kra­ju Do­njeg se­la i sa­da ima ze­mlje i ku­ća ko­je pri­pa­da­ju Ta­di­ći­ma.
Za­tim su se Jo­vo­vi­ći po­stup­no po­mje­ra­li pre­ma sje­ve­ro­za­pa­du, na svo­je ra­ni­je ka­tu­ne. Naj­pri­je su ži­vje­li u Du­bra­va­ma, ko­je su, odav­no, u sa­sta­vu se­la Smri­ječ­na, i vla­sni­štvo Ta­di­ća, a po­tom na Am­ba­ri­ni, Ka­lam­ba­ri i Kr­stu, is­pod br­da Pa­nos, da bi se, naj­zad, na­sta­ni­li na da­na­šnjem Za­br­đu. Osim to­ga, va­lja ima­ti u vi­du da su Jo­vo­vi­ći i Ta­di­ći stal­no ima­li za­jed­nič­ki ko­mun, tj. ze­mlji­šta ko­ja su bi­la šu­me i is­pa­ša za sto­ku.
Ova ver­zi­ja pre­da­nja o po­ri­je­klu Jo­vo­vi­ća du­bo­ko mi se ure­za­la u sje­ća­nje, još u do­ba mo­ga dje­tinj­stva, pi­še Ili­ja L. Jo­vo­vić, pri­je vi­še od 65 go­di­na. Evo ka­ko se do­šlo do to­ga.
Po­koj­ni Sa­vo Ta­dić, ta­da ot­pri­li­ke se­dam­de­se­to­go­di­šnjak, ina­če bli­ski ro­đak mo­ga dje­da po maj­ci Ta­di­je (Ta­ša) Ta­di­ća, sva­ke go­di­ne dva-tri pu­ta je do­la­zio kod nas i za­dr­ža­vao se dan dva. Obič­no u po­znu je­sen ili u to­ku zi­me. Djed Sa­vo je bio uče­snik svih oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va u Her­ce­go­vi­ni pro­tiv Tu­ra­ka. Bio je ve­o­ma bi­star i, ta­ko­đe, ži­va le­gen­da, jer je od­lič­no znao do­ga­đa­je iz pro­šlo­sti. Uz to, umio je li­je­po i teč­no da pri­ča, da je bi­lo za­do­volj­stvo slu­ša­ti ga. On bi, sa mo­jim ocem La­za­rom, po­či­njao raz­go­vo­re na te te­me, naj­če­šće po­sle ve­če­re, a po pra­vi­lu, tra­ja­li su do sva­nu­ća. Sa odu­še­vlje­njem sam slu­šao nji­ho­ve raz­go­vo­re o isto­rij­skim do­ga­đa­ji­ma, o boj­ke­vi­ma pro­tiv Tu­ra­ka u Pi­vi, Du­gi, Go­li­ji, Gac­ku, Drob­nja­ku, na Gra­hov­cu i Vuč­jem do­lu, o po­je­di­nim voj­sko­vo­đa­ma i po­je­din­ci­ma ko­ji su se is­ti­ca­li svo­jim ju­na­štvom (...). Ta nji­ho­va pri­po­vi­je­da­nja sam na­sto­jao da što bo­lje za­pam­tim (...). Otu­da i mo­ja lju­bav pre­ma isto­ri­ji, ko­ja tra­je de­ce­ni­ja­ma, i ko­ja me u ve­li­koj mje­ri in­spi­ri­sa­la da se pri­hva­tim ovog iz­u­zet­no od­go­vor­nog po­sla-pi­sa­nja mo­no­gra­fi­je o brat­stvu Jo­vo­vi­ća.
Na re­du je, naj­zad, i jed­na dru­ga­či­ja ver­zi­ja pre­da­nja pre­ma ko­joj Jo­vo­vi­ći po­ti­ču od Vu­ji­no­vi­ća. Vu­ji­no­vi­ći su bi­li, za on­da­šnje pri­li­ke, broj­no brat­stvo. Ima­li su ve­li­ke po­sje­de ze­mlje u Gu­ji­ma, Je­zer­ci­ma, Ko­ri­ti­ma, Po­lja­ni, Gla­so­vi­toj i Ko­va­či­ma. Iz re­da tog brat­stva bi­lo je vi­še sve­šte­ni­ka (po­po­va), či­je po­sto­ja­nje uop­šte ni­je spor­no. Ne­ko­li­ko njih se po­mi­nje u zva­nič­nim do­ku­men­ti­ma iz dru­ge po­lo­vi­ne 17. i pr­ve po­lo­vi­ne 18. vi­je­ka. U on­da­šnjim Gu­ji­ma, pod br­dom Pa­nos, na nad­mor­skoj vi­si­ni od 1463 me­tra po­sto­ja­la je cr­kva sa­gra­đe­na od lu­če­vih (bo­ro­vih) br­va­na, a u nje­noj ne­po­sred­noj bli­zi­ni je bi­lo gro­blje sa ka­me­nom ogra­dom.
(Na­sta­vi­će se)