PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Du­čić je 1931. go­di­ne po­stao re­dov­ni član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je. Iz Be­o­gra­da je sti­gla po­ru­ka – od­lu­če­no je da se vra­ti u otadž­bi­nu. Spa­ko­vao je stva­ri u san­du­ke – u de­set san­du­ka spa­ko­va­na je bi­bli­o­te­ka, a u osta­li 21 san­duk raz­ne va­ze, či­ra­ci, mu­šti­kle, po­slu­žav­ni­ci, pe­pe­lja­re, sli­ke, al­bu­mi, ča­še, šo­lji­ce za ka­fu, lu­ste­ri, sto­lo­vi, lam­pe, iko­ne, bo­ka­li, bi­ste... Vri­jed­ni an­ti­kvi­te­ti ko­je je go­di­na­ma ku­po­vao i sa stra­šću pro­na­la­zio u evrop­skim pre­sto­ni­ca­ma i u Egip­tu. Sve je to uto­va­re­no na en­gle­ski brod „Se­mi­ra­mis”, za­jed­no sa nje­go­vim autom „bju­ik”. Pra­vac tr­šćan­ska lu­ka. Po­sta­vljen je za po­sla­ni­ka u Bu­dim­pe­šti. Naj­zad, po­kli­sar.
Kralj je pot­pi­sao ukaz o po­sta­vlje­nju Jo­va­na Du­či­ća za po­sla­ni­ka u Ma­đar­skoj. Pri­ja­te­lji i po­što­va­o­ci Jo­va­na Du­či­ća pri­re­di­li su, tim po­vo­dom, sve­ča­nu ve­če­ru kod „Srp­skog kra­lja”. Du­ka se hva­li: „Ja ni­je­sam sa se­la; odav­no sam ja mi­slio da sam od ne­kog ple­mić­kog po­ri­je­kla. Mo­ji sta­ri mo­ra­li su ima­ti na­sla­ge ci­vi­li­za­ci­je. Pa i mo­ja gla­va je ti­pič­na rim­ska – pra­va gla­va, pro­fil sa rim­skog nov­ca...”
Knji­ga Du­či­će­va „Bla­go ca­ra Ra­do­va­na” iz­la­zi iz štam­pe u pi­šče­vom iz­da­nju, 1932. go­di­ne. Iz­me­đu osta­lih ša­lje je Isi­do­ri Se­ku­lić: „Go­spo­đi Isi­do­ri Se­ku­lić s iskre­nim pri­ja­telj­stvom i du­bo­kim di­vlje­njem...” Za­što – ca­ra Ra­do­va­na? U pred­go­vo­ru Du­čić ve­li: „Car Ra­do­van je car ca­re­va, vla­dar sud­bi­ne, go­spo­dar sve­mi­ra. On no­si zlat­nu sje­ki­ru na ra­me­nu, ja­še ko­nja ko­ji je bi­jel i vi­sok kao br­do pod sni­je­gom, i na ru­ci dr­ži bu­lji­nu sa og­nje­nim oči­ma ka­ko bi mo­gao no­ću vi­dje­ti pred so­bom. O nje­mu go­vo­re u mo­joj ze­mlji sa­mo lju­di ko­ji su po­lu­dje­li...”
Ve­li­bor Gli­go­rić pi­še: „Ova knji­ga pi­sa­na je u do­ko­li­ci me­đu raz­ba­ca­nim knji­ga­ma o an­ti­ci, po­sli­je du­gog me­lan­ho­lič­nog gle­da­nja u sta­tuu Amo­ra ko­me su ne­sta­šna dje­ca slo­mi­la vrh od stri­je­le...” A Mi­lo­van Đi­las u ce­tinj­skim „Za­pi­si­ma” ka­že: „Du­čić ni­je ni ak­tu­e­lan mi­sli­lac. U ci­je­loj nje­go­voj knji­zi ne­ma ni­jed­nog sa­vre­me­nog pro­ble­ma; ni­jed­ne nji­ho­ve po­stav­ke – još ma­nje rje­še­nja. Kao da ne po­sto­ji oko nje­ga ži­vot, lju­di i nji­ho­va htje­nja... Šta ho­će taj čo­vjek sa to­li­ko de­be­lom knji­gom, na­mje­nom „sud­bi­ni”, valj­da ljud­skoj... Mi­sao Jo­va­na Du­či­ća je pro­sti­tu­i­sa­na mi­sao her­ce­go­vač­kog se­lja­ka...”
Po­sla­nik u Ri­mu Mi­lan Ra­kić je u kra­lje­voj ne­mi­lo­sti – u Be­o­gra­du se go­vo­ri o Du­či­će­vom pre­mje­šta­ju u glav­ni grad Ita­li­je. Do­la­zi na kon­sul­to­va­nje u Mi­ni­star­stvo, a po­tom u Du­brov­nik, na kon­gres pen-klu­bo­va. Du­čić je zvi­je­zda me­đu ju­go­slo­ven­skim pi­sci­ma. On je u de­le­ga­ci­ji be­o­grad­skog Pen-klu­ba, za­jed­no sa Mi­la­nom Gro­lom, Sve­ti­sla­vom Ste­fa­no­vi­ćem, Ivom An­dri­ćem, Isi­do­rom Se­ku­lić, De­san­kom Mak­si­mo­vić, To­do­rom Ma­noj­lo­vi­ćem, Mom­či­lom Na­sta­si­je­vi­ćem, Rast­kom Pe­tro­vi­ćem, Dra­gi­šom Va­si­ćem, Sta­ni­sla­vom Vi­na­ve­rom i dru­gi­ma. Ra­du Dra­in­cu, pje­sni­ku i re­por­te­ru li­sta „Prav­da”, pred­vod­nik fu­tu­ri­sta Ma­ri­ne­ti ka­že da po­zna­je ju­go­slo­ven­skog pje­sni­ka Jo­va­na Du­či­ća, ko­ga sma­tra za naj­ve­ću pje­snič­ku ve­li­či­nu u Ju­go­sla­vi­ji. O Du­či­ću la­ska­vu iz­ja­vu dao je i is­tak­nu­ti en­gle­ski knji­žev­nik Džon Gol­svor­ti.
Ukaz o po­sta­vlje­nju za po­sla­ni­ka u Ri­mu u av­gu­stu 1933. go­di­ne Du­čić je pri­hva­tio sa odu­še­vlje­njem. Kralj Alek­san­dar ga od­li­ku­je Or­de­nom sve­tog Sa­ve pr­vog re­da. Pu­tu­je u Rim kao iz­van­red­ni po­sla­nik i opu­no­mo­će­ni mi­ni­star na dvo­ru nje­go­vog ve­li­čan­stva kra­lja Ita­li­je Vik­to­ra Ema­nu­e­la. Po­čet­kom okto­bra 1933. pri­mljen je u audi­jen­ci­ju kod kra­lja Ema­nu­e­la, a 10. ok­to­bra i kod Mu­so­li­ni­ja. Po­čeo je da uži­va u li­je­pim rim­skim da­ni­ma. Kra­jem ja­nu­a­ra i po­čet­kom fe­bru­a­ra 1934. go­di­ne Jo­van Du­čić bo­ra­vi u Be­o­gra­du, na kon­sul­ta­ci­ja­ma.
Kra­jem ma­ja po­no­vo je u Be­o­gra­du. Od­sjeo je u ho­te­lu „Srp­ski kralj” oda­kle ga 23. ma­ja po pod­ne dvor­ski auto­mo­bil od­vo­di u dvor na De­di­nje u audi­jen­ci­ju kod kra­lja. Po­sled­njih da­na ma­ja, 28. i 29. bo­ra­vi u Tre­bi­nju, na svet­ko­vi­ni po­vo­dom ot­kri­va­nja spo­me­ni­ka Nje­go­šu. Bi­lo je to, ka­ko su za­bi­lje­ži­li no­vin­ski iz­vje­šta­či, sla­vlje ka­kvo se ri­jet­ko pam­ti u ju­žnoj Her­ce­go­vi­ni. Spo­me­nik je u pri­su­stvu iza­sla­ni­ka kra­lje­vog ot­krio lič­no Jo­van Du­čić. U Rim se vra­tio sre­ćan i za­do­vo­ljan.
U Mar­se­lju je ubi­jen kralj Alek­san­dar i Du­čić na­sto­ji da za­do­bi­je na­klo­nost prin­ca Pa­vla. Ša­lje po­vjer­lji­ve iz­vje­šta­je svo­me mi­ni­stru, ali i prin­cu. Od­no­si iz­me­đu Ita­li­je i kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je ni­je­su pri­ja­telj­ski. Fa­ši­sti su u na­je­zdi. O to­me pom­no iz­vje­šta­va svo­je pret­po­sta­vlje­ne. Bri­nu ga lič­ne fi­nan­si­je. Pred­sjed­nik vla­de Mi­lan Sto­ja­di­no­vić ima o svo­me po­sla­ni­ku u Ri­mu li­je­po mi­šlje­nje. On ka­že: „Je­dan fi­ni um, vr­lo ci­je­njen li­te­rar­ni pi­sac i ve­li­ki džen­tlmen...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)