PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj


Pri­je­te­ća ru­ka mra­ka me­đu či­jim uko­če­nim pr­sti­ma bli­sta le­de­no sje­či­vo no­ža, bo­či­ca otro­va, upe­re­na ci­jev pi­što­lja, ti­je­lo una­ka­že­no pred­smrt­nim rop­cem i ko­nač­no po­mi­re­no sa sop­stve­nim ne­po­sto­ja­njem, pre­o­bli­če­no u leš, pot­pu­no za­šlo u sen­ku mra­ka, sto­plje­no s je­zom kr­vi – na jed­noj stra­ni la­vi­rin­ta zlo­či­na i, sla­ga­nje lo­gič­kih za­klju­ča­ka, od sa­mo na pr­vo po­gled ne­bit­nih či­nje­ni­ca, do pr­sta upe­re­nog na ubi­cu – od­red­ni­ce su ro­ma­na en­gle­ske knji­žev­ni­ce Aga­te Kri­sti.
U svo­jim dje­li­ma, a na­pi­sa­la je 79 ro­ma­na, no­ve­la, pri­ča, auto­bi­o­graf­skih za­pi­sa, ko­ma­de za po­zo­ri­šte, ob­ra­di­la je hi­lja­de mo­guć­no­sti zlo­či­na mo­ti­va ko­ji do­vo­de do zlo­či­na, po­ka­za­la mrač­nu stra­nu ljud­ske psi­he u okvi­ru re­la­no­sti, us­pev­ši da či­ta­o­ca ve­šti­nom pri­po­ve­da­nja i po­sta­vlja­njem ni­za pro­vo­ka­tiv­nih zam­ki na­ve­de na po­gre­šan trag. Tek na kra­ju ro­ma­na usmje­ra­va­la je či­ta­o­ce na ono je­di­no mo­gu­će is­par­vno rje­še­nje a ko­je gla­si: ubi­ca je oso­ba naj­ma­nje sum­nji­va a sa naj­vi­še mo­ti­va da po­či­ni zlo­čin.
Aga­ta Mi­ler ro­đe­na je u Tor­kve­ju u En­gle­skoj 15. sep­tem­bra 1890. go­di­ne. Od­ra­sta­la je u pa­tri­jar­hal­noj bo­ga­toj po­ro­di­ci i vas­pi­ta­va­na u kru­gu po­ro­di­ce. U Pr­vom svjet­skom ra­tu ra­di­la je kao bol­ni­čar­ka u jed­noj bol­ni­ci Cr­ve­nog kr­sta gdje je ste­kla ve­li­ka zna­nja o svim vr­sta­ma otro­va. Već je bi­la uda­ta za Ar­či­bal­da Kri­sti­ja, avi­ja­ti­ča­ra ko­ji se bo­rio ra­tu i sa ko­jim je ima­la kćer Ro­za­lin­du.
Po­če­la je da pi­še od­mah po za­vr­šet­ku ra­ta i to da bi do­ka­za­la ro­đe­noj se­stri da i že­na mo­že da na­pi­še od­li­čan de­tek­tiv­ski ro­man.
Te 1920. go­di­ne ob­ja­vi­la je pr­vu knji­gu „Mi­ste­ri­o­zna afe­ra u Staj­lsu“ u ko­joj se po­ja­vlju­je eks­cen­trič­ni Bel­gi­ja­nac, de­tek­tvi Her­kul Po­a­ro, si­gur­no jed­na od naj­po­zna­ti­jih kre­a­ci­ja u svi­je­tu de­tek­tiv­ske pro­ze.
Her­ku­la Po­a­ro će bi­ti glav­ni ju­nak još 33 nje­na ro­ma­na.
„Što se ti­če ko je ko­ga ubio... ?Na­ro­či­to me je po­go­di­la iz­u­zet­na te­ško­ća da utvr­di ma ka­kve ote­ža­va­ju­će okol­no­sti bi­lo za ko­ju oso­bu u vo­zu, kao i pri­lič­no ču­dan sti­caj okol­no­sti da je u sav­kom po­je­di­nač­nom slu­ča­ju svje­do­če­nje ko­je je pru­ža­lo ali­bi, do­la­zi­lo od li­ca ko­ja bih mo­gao opi­sa­ti kao „ ne­po­de­snu oso­bu“. A za­tim sve mi je po­sta­lo ja­sno. Svi su oni bi­li umi­je­ša­ni. Jer da ta­ko mno­go svi­je­ta pu­tu­je istim vo­zom sa­mo iz pu­kog slu­ča­ja, ne sa­mo da je bi­lo ne­vje­ro­vat­no, to je bi­lo ne­mo­gu­će. To ni­je mo­gla bi­ti slu­čaj­nost.To je mo­rao bi­i­ti plan... – za­klju­ču­je Her­kul Po­a­ro u „Ubi­stu u Ori­jent eks­pre­su“.
Her­kul Po­a­ro ni­kad ne do­zvo­lja­va se­bi ni naj­ma­nju gre­šku, sum­nja u sve i sva­ko­ga, ne vje­ru­je ni u šta i uvi­jek uspi­je­va da ot­kri­je neo­t­kri­ve­no i da isto­vre­me­no uka­že i na raz­lo­ge ko­ji su do­ve­li do zlo­či­na.
Pre­kret­ni­cu u Aga­ti­nom uspje­šnom ži­vo­tu pred­sta­vlja 1926. go­di­na: umi­re joj maj­ka, bo­gat­stvo ne­sta­je, sa­zna­je da joj je muž za­lju­bljen u dru­gu že­nu. I ona, u sti­lu svo­jih ju­na­ka, pla­ni­ra sosp­tve­ni mi­ste­ri­o­zni ne­sta­nak.
(Na­sta­vi­će se)