PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Za opis šta je do­ve­lo do po­bje­de u Ša­ran­skom bo­ju ni­je do­volj­no da­ti pri­kaz si­tu­a­ci­je is­pred bo­ja i u to­ku Dru­ge Omer-pa­ši­ne voj­ne. Du­go se ona pri­pre­ma­la. Uvod su da­li pre­ci.
Drob­njak je po­gu­bio se­dam pa­ša, a tu­đin ga ni­je na­se­lio, iako ni­je bio kr­še­vit kao Sta­ra Cr­na Go­ra. Gi­nuo je i ra­se­lja­vao se što se vi­di iz pri­mje­ra Šlji­van­ča­na.Kao na­rod ni­smo ima­li di­plo­mat­ske vje­šti­ne. Ni­je­smo iz­vla­či­li po­u­ke ni iz vla­sti­te isto­ri­je iz vre­me­na na­še sta­re vla­ste­le, ni iz vre­me­na pa­tri­jar­ha So­ko­lo­vi­ća i pa­tri­jar­ha Paj­si­ja. Vla­ste­li­no­vi­ći, od ko­jih po­ti­ču Ša­ran­ci-Pla­nja­ni, su u nik­šić­skom kra­ju bi­li u ve­zi sa ma­na­sti­rom Pi­vom.Sa­ra­đi­va­li su i po­dr­ža­va­li is­toč­no­her­ce­go­vač­kog vla­di­ku Va­si­li­ja Jo­va­no­vi­ća (Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog). Voj­vo­da Ste­van Vla­ste­li­no­vić, kao di­plo­ma­ta her­ce­go­vač­kih i brd­skih ple­me­na to­ga vre­me­na je sti­zao i do Mo­skve, oda­kle je po­slao ma­na­sti­ru Pi­vi Oklo­pi­tu iko­nu 1659. go­di­ne. Uvi­dio je da se ne is­pla­ti gi­nu­ti u haj­du­ci­ma za ra­čun Mle­ta­ka,da ta bor­ba ne mo­že do­ve­sti do slo­bo­de, a Tur­ska je još ja­ka – pa je za op­sta­nak naj­bo­lje da se na­rod vra­ti mi­ro­lju­bi­voj po­li­ti­ci pa­tri­jar­ha So­ko­lo­vi­ća i pa­tri­jar­ha Paj­si­ja.
Ovo je iz­me­đu osta­log opre­di­je­li­lo Vla­ste­li­no­vi­će da se se­le i op­sta­nu pre­ko 100 go­di­na u ko­la­šin­skoj Pla­ni. Mi smo za­pam­ti­li da je Ko­la­šin bio „kr­va­va Kra­ji­na“, da „Ta­ra ne zna za ca­ra“, da iz­me­đu Ko­la­ši­na­ca i Ša­ra­na­ca vla­da za­kon ja­čeg. Po ne­kom pi­smu iz tog vre­me­na u ko­la­šin­skom kra­ju smo op­sta­li ču­va­ju­ći jed­ni dru­ge u mir­nom pe­ri­o­du, jer nas je spa­ja­lo za­jed­nič­ko po­ri­je­klo i za­jed­nič­ki ži­vot, ma­kar i jed­nih po­red dru­gih. Kad bi du­nu­li spolj­ni vje­tro­vi pot­pi­ri­va­ni u vjer­ske raz­li­ke, za­pa­lje­ni pla­men je od­no­sio ži­vo­te. To bi sve krat­ko tra­ja­lo, ali je dugo osta­lo u pam­će­nju, a za­bo­ra­vlja­no je mno­go to­ga iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta što nas je spa­ja­lo.
Ta na­klo­nost i oču­va­nje mi­ra sa tur­skim vla­sti­ma je tra­ja­la i u Ša­ran­ci­ma do do­la­ska Sma­il-age oko 1830. go­di­ne. Oču­va­li su vje­ru, ob­na­vlja­li su ma­na­sti­re Do­vo­lju i Do­bri­lo­vi­nu. Nji­ho­ve sna­ge su na­ra­sta­le, ta­ko da su bi­li je­zgro ple­me­na sa nji­ho­vim ime­nom i glav­ni no­si­lac u bo­ju. Ova­kav pri­kaz u ko­jem se vi­di di­plo­mat­ska vje­šti­na ni­je ni­ka­kvo re­vi­di­ra­nje,ne­go kom­plet­ni­je pri­ka­zi­va­nje pro­šlo­sti. Ta­kva po­li­ti­ka je od­raz mu­dro­sti, da­je re­zul­tat na du­gi rok. Za­to se za Ša­ran­ski boj mo­že re­ći da je on kru­na du­go­traj­ni­je, mi­ro­lju­bi­vi­je po­li­ti­ke pre­da­ka Ša­ra­na­ca-Pla­nja­na.
Do­la­skom na vlast knja­za Da­ni­la Ša­ran­ci i Je­zer­ci su pri­hva­ti­li nje­go­vu po­li­ti­ku pro­ši­re­nja Cr­ne Go­re, oslo­ba­đa­njem i pri­pa­ja­njem okol­nih ple­me­na. U ple­me­ni­ma je us­po­sta­vlje­na vlast, po­sta­vlje­ni ka­pe­ta­ni Jok­sim Kne­že­vić u Ša­ran­ci­ma i Oki­ca Vi­da­ko­vić Ka­lje­vić u Je­ze­ri­ma. Iz­vo­đe­ne su broj­ne za­jed­nič­ke ak­ci­je Ša­ra­na­ca i Je­ze­ra­ca sa Drob­nja­ci­ma, Usko­ci­ma i Pi­vlja­ni­ma, ko­je je or­ga­ni­zo­vao No­vi­ca Ce­ro­vić po­ve­zu­ju­ći ih sa Mo­ra­ča­ni­ma, Rov­ča­ni­ma, Va­so­je­vi­ći­ma i sa usta­ni­ci­ma Za­tar­ja. Od Pr­ve do Dru­ge Omer-pa­ši­ne voj­ne Ša­ran­ci i Je­zer­ci su uče­stvo­va­li u oko 16 ta­kvih bor­be­nih ak­ci­ja.
Pri­ma­li su iz­bje­gli­ce od tur­skih zu­lu­ma, ko­ji su na­zi­va­ni usko­ci ili usta­še i ukla­pa­li se u ple­me.Po­sta­vlja­njem ka­pe­ta­na, ja­ča­lo je uvje­re­nje u sna­gu ple­me­na Ša­ra­na­ca i Je­ze­ra, nji­ho­vo for­mi­ra­nje i po­ve­zi­va­nje sa osta­lim ple­me­ni­ma, Cr­nom Go­rom i Za­tar­jem. U ovim bor­ba­ma su se umje­sto slu­že­nja voj­ske sti­ca­le vje­šti­ne i bor­be­no is­ku­stvo, ko­je je do­šlo do iz­ra­ža­ja u vo­đe­nju Bo­ja na Ša­ran­ci­ma. Ti­me se mo­že ob­ja­sni­ti sprem­nost da se pru­ža ot­por da­le­ko nad­moć­ni­jem ne­pri­ja­te­lju u si­tu­a­ci­ji kad su bi­li osla­blje­ni zbog sla­nja če­ta oda­bra­nih bo­ra­ca za od­bra­nu Ce­ti­nja, kad su iz­ne­na­đe­ni na­pa­dom na po­čet­ku bo­ja. Na­šli su sna­ge da po­ve­žu sve sna­ge i bez no­mi­nal­nog ko­man­dan­ta i da prirede iz­ne­na­đe­nje nad­moć­ni­joj stra­ni.
Ple­men­ski pr­va­ci su bi­li uklju­če­ni u sve zna­čaj­ni­je do­ga­đa­je u Her­ce­go­vi­ni. Tur­ska je apri­la 1862. go­di­ne ob­ja­vi­la rat Cr­noj Go­ri. To je bi­lo naj­te­že vo­je­va­nje u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, sve­na­rod­ni rat, po­znat kao Dru­ga Omer-pa­ši­na voj­na. Ta­da su usta­ni­ci Drob­nja­ka bi­li ve­o­ma ak­tiv­ni, po­seb­no u prav­cu Ko­la­ši­na, Va­so­je­vi­ća i Du­ge. Sna­ge voj­vo­de Mi­lja­na Vu­ko­va i voj­vo­de No­vi­ce Ce­ro­vi­ća u ko­joj su bi­li Ša­ran­ci su raz­bi­le Hu­se­in-pa­šin od­red u bo­ju na Ru­de­šu u bli­zi­ni Be­ra­na. Po­gi­no je Se­lim-pa­ša, a Tur­ci su ima­li pre­ko 2000 mr­tvih. Dio usta­ni­ka iz Ša­ra­na­ca, Je­ze­ra i Drob­nja­ka pod vođ­stvom No­vi­ce Ce­ro­vi­ća uče­stvu­je u bor­ba­ma sje­ver­nog od­re­da cr­no­gor­ske voj­ske voj­vo­de Pe­tra Vu­ko­ti­ća od apri­la do kra­ja ju­na 1862. go­di­ne. Od kra­ja ju­na se iz nje­ga iz­dva­ja od­red No­vi­ce Ce­ro­vi­ća, da ču­va pre­la­ze na Ta­ri. Tur­ske sna­ge su na­pa­le po­čet­kom av­gu­sta na prav­cu od Gor­njih Ko­ko­ta ka Ri­je­ci Cr­no­je­vi­ća. Knjaz Ni­ko­la je ta­da upu­tio pi­sma svim okol­nim ple­me­ni­ma da ša­lju po­moć za za­šti­tu Ce­ti­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)