Pi­še: PE­RI­VO­JE PO­PO­VIĆ


„... Ah ta div­na po­e­zi­ja, iskra ta­in­stve­na! Ja ni­ka­da ni­je­sam mo­gao ra­za­bra­ti da li je ona iskra be­smrt­no­ga og­nja, ali je bur­na klap­nja, če­do uskog pod­ne­bi­ja na­šeg...”P. P. Nje­goš

Bo­jim se da je i po­no­vo da­na­šnji­ca po­tvr­di­la da je ak­tu­el­ni ma­le­ni po­je­di­načni i ko­lek­tiv­ni um u vre­me­nu bez­u­mlja, pre­ma­len i pre­ne­mo­ćan da go­vo­ri o Nje­go­šu. Ko sam to ja, ko smo to mi da se usu­đu­je­mo da tu­ma­či­mo i no­vo­tu­ma­či­mo Nje­go­ša? Ja ili mi u svo­joj ak­tiv­noj i plod­noj sa­mo­ći ili­ti u ne­ak­tiv­nim i ne­plod­nim in­sti­tu­ti­ma? „Ah, što mi­slim, kud sam za­plo­vio?” Ni Nje­goš sam ni­je sa Bo­gom, ni­je u bli­skom ro­du, a ta­ko mu je bli­zak. Ni mi s Nje­go­šem ni­je­smo istin­ski srod­ni­ci, iako nam je svi­ma stvar­ni pre­dak... No, ja­vi­še se da­nas me­đu na­ma sla­bo­i­me­ni­ma i str­mo­gla­vi ne­i­me­ni­ci, nepo­me­ni­ci ko­ji jav­no ni­je­mim sr­cem go­vo­re da Nje­goš ni­je od Bo­ga, da ni­je baš pred Tvor­cem obo­go­tvo­ren; pa da­lje ka­žu da ni Nje­go­šev rod ni­je od Bo­ga i da ni­je od Nje­go­ša i Sve­mo­gu­ćeg po po­ri­je­klu. Mi ho­će­mo da osta­ne­mo u re­du i ro­du sa Go­spo­dom, u ro­du i re­du s de­mi­jur­gom. I na­še je ma­lo obič­no ljud­sko pra­vo da ta­mo i op­sta­ne­mo i to po ci­je­nu da bu­de­mo stri­je­lja­ni i od­stre­lji­va­ni – „vos­kre­se­nja ne bi­va bez smr­ti”. Naš put bo­la vo­di do be­smrt­no­sti... Ni­ko ne mo­že ras­ple­sti „Vi­je­nac”, ni­ko ne­će uga­si­ti „Lu­ču”... Ni­ko ne­će po­re­ći Bi­bli­ju:
„Eda li će on za­hva­li­ti slu­zi to­me kad svr­ši što mu se za­po­vi­je­di. Ne vje­rujem”. Pje­snik je slu­ga Go­spod­nji. Vla­di­ka je pa­stir nad lju­di­ma, pred­vod­nik u ime Go­spo­da nad voj­ska­ma. Go­spo­da nad le­gi­o­ni­ma po­bjed­ni­ka Do­bra nad zlom.
Ni­ko ne­ma pra­va da se od­ri­če, ama baš ni­ko još ni­je ste­kao pra­vo da ima pra­vo da se od­ri­če, da po­ri­če Lov­ćen­skog Vla­di­ku. Ko se od nje­ga od­ri­če – taj ne po­sto­ji, ni­ti je po­sta­jao! Ko nje­ga po­ri­če, taj po­ri­če sop­stve­nu bez­du­šnu du­šu i ne­vi­ne du­še pre­da­ka i po­to­ma­ka svo­jih, u Sve­toj knji­zi pre­po­zna­tih.
Nje­goš ko­ji se do­ti­če Go­spo­da ima sva pra­va da od­ri­če i da se od­ri­če nas. I strah me je, uža­sno se bo­jim, da nas se ne od­re­če, da nas ne po­re­če – On ko­ji nas šti­ti, stra­hu­jem da nas ne po­ni­šti. Bog da­je ka­ta­stro­fe da ka­zni gre­šne – po­stra­da­ju ta­da i broj­ni gri­je­hom ne­do­tak­nu­ti – ne­vi­na dje­ca u ne­ja­koj zip­ci. Ubi­će nas u po­ku­ša­ju da ubi­ju Ge­ni­ja, po­u­bi­ja­će nas pri sop­stve­nom sa­mo­u­bi­stvu – bez­um­ni­ci, bez­nad­ni­ci – „Bog vas kleo, po­ga­ni iz­ro­di”. Ho­ću da pa­tim, ho­će­mo da pa­ti­mo i da oka­je­mo gri­je­he svo­je – „bez ka­ja­nja ne­ma opro­sni­ka” – ali ni­je­sam ja, još ne­i­me­no­va­ni sin Bož­ji, ni­je­smo mi vi­še od mo­ći da vječ­no pla­ća­mo za tu­đe gri­je­he. „Smut­no je, Go­spo­de, ali sa­ču­vaj i smut­no”. Smut­no je, Tvor­če, ali ako sve­mo­ćan je­si, raš­či­sti, osvi­je­tli pu­te! Mo­ra da na­sta­ne vri­je­me da ne­sta­ne Smut­no, mo­ra da na­sta­ne Jano i Vi­de­će. Po­mo­zi, Go­spo­de, mo­li se za nas, Ve­li­ki Vla­di­ko. I ne pra­štaj vi­še, ta­ko Ti se Lov­ćen do te­me­lja ne sur­vao... ta­ko te Sve­ta knji­ga ne po­re­kla. Mo­li se za nas, Pje­sni­če!
„Čo­vjek usa­mljen na vi­so­ku go­ru, no­ću bez mje­se­ca, ne­be­sna ti­je­la vi­di đe se vese­lo dvi­žu, mo­re đe se igra na sre­br­ne va­lo­ve i on (čo­vjek) ka­ko iz­gu­bje­nik na go­ru ću­ti.”
Iz­da­je na tren sve­pam­te­ća pri­ča. Od­vla­či nas da u mi­sli­ma vje­ru­je­mo da na­še vje­ro­va­nje mo­že u vre­me­nu, mo­že da se po­tvr­di i kad je ri­ječ o bo­go­na­dah­nu­toj ri­je­či Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še, Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća, pa La­li­ća, Zo­go­vi­ća, Pe­ki­ća, Bu­la­to­vi­ća, Ki­ša – po­tom... do­pu­sti­mo da pro­svi­je­tli ri­ječ...
Ne­po­sred­na stvar­nost, nje­ni tzv. glo­bal­ni či­ni­o­ci, ak­te­ri i po­da­ni­ci, oči­gled­no je, ne­ma­ju sna­ge da se su­o­če sa ve­li­čan­stvom Sve­mo­ći – lak­še je ići u ko­rak s pri­vi­dom ne­go sa Sve­vi­dom. Lak­še je ići pu­tem pa­lih ar­han­ge­la, ne­go li no­si­ti ne­u­ga­slu Lu­ču svje­tlo­sti, Vi­je­nac uma i sr­ca. Za­to je ak­tu­el­na stvar­nost u od­no­su na stvar­nu stvar­nost sam pri­vid si­le. Istin­ska je moć na stra­ni Tvor­ca. Sa­mo bi je tre­ba­lo spo­zna­ti. Iz­i­sku­je mno­go vi­še na­po­ra, pu­no vi­še umlja i ra­zu­ma, mno­go vi­še vo­lje i že­lje da bu­de­mo lju­di (Pa­tri­jarh Pa­vle) i da se po sli­ci i pri­li­ci Go­spod­njoj ta­ko od­u­pre­mo voj­ska­ma po­sr­nu­lih.
Ta­mu pre­po­zna­ju sa­mo oni ko­ji ne vi­de Lu­ču, ko­ji ne pre­po­zna­ju Vi­je­nac, ne slje­du­ju Po­sla­ni­ce.
Na­sta­vi­će se