PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ


Mu­sli­ma­ni­ma ko­ji su do ta­da već bi­li okr­va­vi­li ru­ke u usta­škim po­ko­lji­ma i ogre­zli u pljač­ka­ma i pro­go­ni­ma Sr­ba, ni­je bi­lo po­vrat­ka, iako su vre­me­nom sve ma­sov­ni­je po­če­li da uvi­đa­ju užas Pa­ve­li­će­ve po­li­ti­ke i ne­mi­nov­nu pro­past nje­go­ve dr­ža­ve ute­me­lje­ne na zlo­či­ni­ma.
Ta­kvi su je­dva i do­če­ka­li da sta­nu pod bar­jak i cr­nog đa­vo­la, a ka­mo­li moć­ne nje­mač­ke im­pe­ri­je, ta­ko da eks­trem­nim mu­sli­man­skim na­ci­o­na­li­sti­ma ni­je bi­lo te­ško da na­đu sled­be­ni­ke, da ugo­de Hi­tle­ru i do­bra­no po­pu­ne stroj te no­vo­for­mi­ra­ne di­vi­zi­je. Br­zo i la­ko su oku­pi­li ve­li­ki broj dez­o­ri­jen­ti­sa­nih, upla­še­nih i raz­o­ča­ra­nih, ko­ji­ma ni­je bi­lo te­ško pro­da­ti ša­ren­la­žu o bla­go­sta­nju u bu­du­ćoj slo­bod­noj i ne­za­vi­snoj auto­nom­noj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Sve­jed­no, po­ka­za­lo se da ipak ne­će bi­ti la­ko mo­bi­li­sa­ti to­li­ku si­lu, da od­ziv ne­će is­pu­ni­ti oče­ki­va­nja Hi­tle­ra i Hi­mle­ra, ko­ji su se, iz­gle­da, na­da­li i uzda­li se da će do­bi­ti još jed­nu moć­nu je­di­ni­cu i u do­broj mje­ri ri­je­ši­ti pro­blem dje­lo­va­nja „par­ti­zan­skih ban­di“ na pro­sto­ru Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
Njem­ci oči­gled­no ni­je­su vje­ro­va­li u Pa­ve­li­će­vu moć pa su sve usta­ške i dru­ge nji­ma lo­jal­ne sna­ge na ovom pro­sto­ru sta­vlje­ne pod ne­po­sred­nu ko­man­du 718. nje­mač­ke di­vi­zi­je, ta­ko da je ulo­ga Pa­ve­li­će­ve En­de­ha­zi­je sve­de­na sa­mo na sim­bo­li­ku, a usta­ške, do­mo­bran­ske, pa i mu­sli­man­ske (gdje ih je bi­lo) sna­ge na pu­ke iz­vr­ši­o­ce nje­mač­ke vo­lje.
Njem­ci­ma su se, ina­če, u to vri­je­me ov­dje na ras­po­la­ga­nje sta­vi­li i čet­ni­ci pod ko­man­dom Je­zdi­mi­ra Dan­gi­ća, sve u na­di da će, na­kon slo­ma par­ti­za­na, do­ći nji­ho­vih pet mi­nu­ta. Njem­ci su, me­đu­tim, ra­ču­na­li ši­re i gle­da­li da­lje: vje­ro­va­li su da bi slom ustan­ka, zna­čio i ko­nač­ni slom Sr­bi­je kao glav­nog be­de­ma na Bal­ka­nu i naj­tvr­đe pre­pre­ke na nji­ho­vom pu­tu ka is­to­ku. Za­to im je za ostva­re­nje tog ci­lja do­bro do­šla sva­ka po­moć, pa čak i čet­ni­ka i nji­ho­vog ve­li­ko­srp­skog po­kre­ta.
O tim kon­fu­zi­ja­ma i du­go­traj­nim pre­vi­ra­nji­ma, pr­ven­stve­no na pro­sto­ru Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, kra­jem 1941. i u pr­vim mje­se­ci­ma 1942. go­di­ne, upe­ča­tlji­vo go­vo­ri i jed­na ana­li­za sta­nja na pro­sto­ru pod kon­tro­lom Pa­ve­li­će­ve En­de­ha­zi­je ko­ju je na­pra­vio ge­ne­ral Vi­to­rio Am­bro­zio, na­čel­nik Ge­ne­ral­šta­ba i glav­no­ko­man­du­ju­ći ita­li­jan­skih oku­pa­ci­o­nih sna­ga. Vje­ro­vat­no pod uti­skom stra­vič­nih usta­ških zlo­či­na po­či­nje­nih u pro­lje­će i lje­to 1941. go­di­ne u Her­ce­go­vi­ni, on naj­pri­je is­ti­če da su usta­še glav­ni vi­nov­ni­ci ne­re­da na te­ri­to­ri­ji NDH, da ne­pre­kid­no vo­de an­ti­i­ta­li­jan­sku pro­pa­gan­du (jer su se Ita­li­ja­ni pro­ti­vi­li nji­ho­vim po­ko­lji­ma nad Sr­bi­ma), a na dru­goj stra­ni upor­no is­tra­ja­va­ju na ne­pri­ja­telj­stvu pre­ma Sr­bi­ma. Nasu­prot nji­ma, za­pa­ža da­lje ge­ne­ral Am­bro­zio, usta­ni­ci vr­še sve ma­sov­ni­ju mo­bi­li­za­ci­ju mla­dih, naj­spo­sob­ni­jih za oru­ža­nu bor­bu, što do­vo­di do pro­du­blji­va­nja ja­za ne­pri­ja­telj­stva iz­me­đu „čet­ni­ka-na­ci­o­na­li­sta, ko­ji su na­ši sim­pa­ti­ze­ri i par­ti­za­na-ko­mu­ni­sta, ko­ji su na­ši ne­po­mir­lji­vi pro­tiv­ni­ci.“
Iz tog pe­ri­o­da da­ti­ra i je­dan iz­vje­štaj ita­li­jan­skog kon­zu­la u Mo­sta­ru, ko­ji u svo­joj knji­zi is­ti­če aka­de­mik Re­džić. Kon­zul na­gla­ša­va da je u tom tre­nut­ku 80 od­sto sta­nov­ni­štva Her­ce­go­vi­ne „an­ti­hr­vat­ski ras­po­lo­že­no“; Sr­bi bi, po nje­go­vom mi­šlje­nju, že­lje­li da Her­ce­go­vi­na bu­de ita­li­jan­ski pro­tek­to­rat ili čak da bu­de pri­sa­je­di­nje­na ita­li­jan­skoj dr­ža­vi, ali bi to, na­gla­ša­va se u iz­vje­šta­ju, bi­lo sa­mo pri­vre­me­no rje­še­nje, na­čin da se za­u­sta­vi di­vlja­nje i zvjer­stva usta­ša, jer – ve­li kon­zul – „ne­ma Sr­bi­na ko­ji ni­je ubi­je­đen u to da je pi­ta­nje na­šeg (ita­li­jan­skog, prim.B.S) po­ra­za sa­mo stvar vre­me­na.“
Sju­tra: SPA­LjI­VA­LI DJE­CU U ZA­TVO­RE­NIM KU­ĆA­MA


Jed­nim met­kom dva ze­ca

Čet­ni­ci su na­sto­ja­li da srp­skom se­lja­ku za sva vre­me­na raz­bi­ju ko­mu­ni­stič­ku ilu­zi­ju o brat­stvu Sr­ba, Hr­va­ta i mu­sli­ma­na i uvje­re ga da su ko­mu­ni­sti „naj­ve­ći iz­daj­ni­ci i ne­pri­ja­te­lji srp­skog na­ro­da“. Od tog „met­ka“ tre­ba­lo je da stra­da i dru­gi zec – mu­sli­ma­ni, ko­ji su se i tu na­šli u pro­cje­pu iz­me­đu usta­ša, ko­ji­ma su sve ma­nje vje­ro­va­li i sve vi­še osu­đi­va­li nji­ho­ve zlo­či­ne, Nje­ma­ca, ko­ji se ni­je­su pre­vi­še tru­di­li da is­po­lje ulo­gu nji­ho­vog za­štit­ni­ka, i ko­mu­ni­sta ko­ji­ma su sve ma­sov­ni­je pri­stu­pa­li, upr­kos ve­li­kom stra­hu da ih zbog to­ga mo­že sti­ći čet­nič­ka ne­mi­lo­srd­na osve­ta.