PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Ka­da su Velj­ku Som­bor­ci nu­di­li ku­ću u nje­go­vom Ra­van­gra­du, na po­klon, od­go­vo­rio im je: „Sa­mo će­te moj leš od­ni­je­ti ku­ći...” Po­što su iz Be­o­gra­da uče­sta­le vi­je­sti o lo­šem sta­nju zdra­vlja nji­ho­vog „či­ka-Velj­ka”, na gro­blju, kraj ka­pe­le, na uz­vi­še­nju, Som­bor­ci su na­pra­vi­li grob­ni­cu. U tek otvo­re­nom Do­mu omla­di­ne Be­o­gra­da 10. ma­ja 1967. odr­ža­no je knji­žev­no ve­če „Raz­go­vor sa Velj­kom Pe­tro­vi­ćem” (vo­dio ga je dr Alek­san­dar Pe­jo­vić, knji­žev­ni isto­ri­čar i pi­sac pr­ve zna­čaj­ni­je stu­di­je o dje­lu Velj­ka Pe­tro­vi­ća). Bi­lo je to po­sled­nje jav­no po­ja­vlji­va­nje Velj­ko­vo.
Po­čet­kom ju­la le­gao je u po­ste­lju. Imao je rak že­lu­ca. Dok­tor Bog­da­no­vić je ne­pre­kid­no bdio i se­da­ti­vi­ma na­sto­jao da mu ubla­ži mu­ke. Ka­da bi mor­fi­jum po­čeo da dje­lu­je, sto­ič­ki je go­vo­rio: „...Po­gle­daj­te – ti­je­lo ljud­sko je ni­šta, duh je sve...” Bio je bi­stra uma sve do po­sled­njeg tre­nut­ka. Dok­to­ra Bog­da­no­vi­ća je za­mo­lio: „Daj­te mi ne­što, ovo je kraj...” A ku­mu Ta­si Mla­de­no­vi­ću: „U onoj fi­o­ci je moj te­sta­ment... Re­ci Ma­ri...kad umrem...da zna...”
Bio je 27. jul 1967. po pod­ne, iz­me­đu po­la če­ti­ri i če­ti­ri, ka­da je umro Velj­ko Pe­tro­vić. Sve no­vi­ne su sju­tra­dan do­ni­je­le vi­jest na pr­vim stra­na­ma. Po­smrt­ni osta­ci pi­šče­vi iz­lo­že­ni su u su­bo­tu 29. ju­la pri­je pod­ne na be­o­grad­skom No­vom gro­blju, a sa­hra­na je oba­vlje­na u 11 ča­so­va. Sam pje­snik i pri­po­vje­dač u po­sled­njim ča­so­vi­ma od­lu­čio je da bu­de sa­hra­njen u Be­o­gra­du – po obi­ča­ji­ma svo­jih pre­da­ka. Iz ugled­ne je sve­šte­nič­ke po­ro­di­ce, pa opi­je­lo da mu oba­vi je­dan sve­šte­nik, ne vi­še.
Po­sled­nji su se opro­sti­li Ve­li­bor Gli­go­rić, Ži­van Mi­li­sa­vac, La­zar Tri­fu­no­vić i Đu­ri­ca Joj­kić. Pr­va pre­gršt ze­mlje ko­ja je pa­la na nje­gov kov­čeg, u Ale­ji ve­li­ka­na, bi­la je iz Som­bo­ra.
Dvi­je go­di­ne po­sli­je smr­ti Velj­ka Pe­tro­vi­ća nje­go­va su­pru­ga Ma­ra sa­op­šti­la je svo­ju po­sled­nju vo­lju u ko­joj je na­pi­sa­la:
„Moj je Velj­ko, u svo­jom ru­kom pi­sa­nom te­sta­men­tu od 28. ju­na 1965. go­di­ne, osta­vio cje­lo­kup­nu na­šu imo­vi­nu me­ni – ona­ko ši­ro­ke du­še i div­na sr­ca, kao što je bio za sve vri­je­me na­šeg če­tr­de­se­to­smo­go­di­šnjeg bra­ka. Od pr­vih da­na na­še za­jed­ni­ce on je me­ni pre­pu­stio ve­li­ku ra­dost oko pri­ku­plja­nja i na­mje­šta­nja na­šeg do­ma. Vje­či­ta mu je že­lja bi­la da sve u nje­mu što ljep­še uskla­dim i da stvo­rim to­pao am­bi­jent za Velj­ko­vo ma­šta­nje i stva­ra­nje. To nas je sta­lo li­ša­va­nja od mno­gih dru­gih za­do­volj­sta­va, ali sam, upr­kos to­me, sma­tra­la da je naj­va­žni­je stvo­ri­ti mu pri­ja­tan ku­tak da uži­va u nje­mu, da mu bu­de ka­ko je mno­go pu­ta go­vo­rio 'oaza i pri­bje­ži­šte od če­stih ži­vot­nih ne­da­ća'.
Mo­žda sam u to­me uspje­la do kra­ja na­šeg za­jed­nič­kog ži­vo­ta. Sad je tu taj naš dom, go­tov, i mo­gu ga osta­vi­ti nje­go­vom to­li­ko vo­lje­nom na­ro­du.
Za­to sam ri­je­ši­la sa ve­li­kim za­do­volj­stvom, da pre­dam – po­klo­nim Mu­ze­ju gra­da Be­o­gra­da, ko­ji ga mo­že šti­ti­ti i ko­ri­sti­ti po svom na­ho­đe­nju. Stva­ri ni­je­su je­di­na i glav­na vri­jed­nost, već am­bi­jent – at­mos­fe­ra gdje je on du­hom ostao sa svi­ma na­ma. Že­lim sa­mo da u ku­ći ras­po­red bu­de traj­no ona­kav ka­kav ga za so­bom osta­vljam, ne mi­je­nja­ju­ći ni­če­mu mje­sto jer je sva­ki pred­met ona­ko na­mje­šten po­pri­mio na­šu fi­zi­o­no­mi­ju...”
Ugo­vor o po­klo­nu gra­du sklo­pljen je 28. ma­ja 1970. go­di­ne. Do­go­vo­re­no je da to bu­de spo­men-ku­ća Velj­ka Pe­tro­vi­ća i da se sa­ču­va am­bi­jent u ko­me je pi­sac ži­vio i ra­dio. Me­đu­tim, po­sli­je smr­ti Ma­re Pe­tro­vić (1974), grad kao da je di­gao ru­ke od ovog le­ga­ta. Zgra­da je, zbog neo­dr­ža­va­nja, po­če­la da pro­ki­šnja­va, vla­ga je ušla u te­pi­he, ći­li­me, bi­bli­o­te­ka je str­pa­na u kar­ton­ske ku­ti­je, pre­pi­ska... Iz­vr­ši­lac te­sta­men­ta pok. Ma­re Pe­tro­vić, no­vi­nar Ol­ga Mla­de­no­vić, su­pru­ga pje­sni­ka Ta­na­si­ja Mla­de­no­vi­ća, obra­ti­li se u ju­lu 1974. Skup­šti­ni op­šti­ne Sav­ski ve­nac s mol­bom da se ku­ća u Draj­ze­ro­voj 32 sa­ču­va, a da se pri Udru­že­nju knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, po že­lji pi­šče­ve su­pru­ge, od nov­ca ko­ji je ostao, od na­ki­ta i osta­lih po­kret­nih stva­ri ko­je ni­je­su ob­u­hva­će­ne le­ga­tom, osnu­je Fond za knji­žev­nu na­gra­du ko­ja bi no­si­la ime Velj­ka Pe­tro­vi­ća. Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Sr­bi­je, na či­jem je če­lu 1974. bio Pe­tar Dža­džić, pri­hva­ti­lo je ovu že­lju i da „sred­stva iz Fon­da bu­du do­dje­lji­va­na kao na­gra­da mla­đem pro­znom stva­ra­o­cu. Na­gra­da bi se do­dje­lji­va­la sva­ke go­di­ne”.
Od ta­da do da­nas po­sled­nja vo­lja Velj­ka Pe­tro­vi­ća i nje­go­ve su­pru­ge Ma­re ni­je is­pu­nje­na. U Velj­ko­vom rod­nom Som­bo­ru po­kre­nu­ta je 2007. knji­žev­na smo­tra „Velj­ko­vi da­ni”, ko­ja je po­sve­će­na knji­žev­nom dje­lu Velj­ka Pe­tro­vi­ća, kao i sa­vre­me­noj srp­skoj pri­po­vjet­ki, na ko­joj je usta­no­vlje­na knji­žev­na na­gra­da „Velj­ko­va go­lu­bi­ca” za sve­u­kup­no pri­po­vje­dač­ko stva­ra­la­štvo na srp­skom je­zi­ku.
KRAJ