PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Bra­ni­mir Ćo­sić, pi­sac i no­vi­nar, ova­ko opi­su­je Velj­ka Pe­tro­vi­ća i nje­go­vu kan­ce­la­ri­ju u Umjet­nič­kom odje­lje­nju Mi­ni­star­stva pro­svje­te: „Je­dan mla­đi čo­vjek, ener­gič­na li­ca, ma­lih i pra­vil­nih cr­nih br­či­ća, vi­so­kog i pot­pu­no vit­kog sta­sa, sje­deo je, pred svim tim mno­go­broj­nim umjet­nič­kim sli­ka­ma ko­ji­ma su pot­pu­no po­kri­ve­ni zi­do­vi, za­du­bljen u ak­ta. U ci­je­loj at­mos­fe­ri bi­lo je ne­čeg mu­zej­ski sve­ča­nog; je­dan ve­li­ki pro­zor ši­rom otvo­ren na ner­vo­zno i huč­no pred­ve­če­r­je Te­ra­zi­ja, do­da­vao je svoj ovoj mir­no­ći ne­ki du­blji zna­čaj...”
Srp­ski knji­žev­ni gla­snik ob­ja­vlju­je 16. ja­nu­a­ra 1930. pri­po­vjet­ku „Ne­pri­ja­te­lje­vo Sv. Pi­smo”, i to je sto­ta štam­pa­na pri­po­vje­ta­ka Velj­ka Pe­tro­vi­ća. Ured­ni­štvo, tim po­vo­dom, ob­ja­vlju­je bi­lje­šku u ko­joj ka­že da je njen pi­sac „je­dan od naj­dra­žih i naj­u­gled­ni­jih sa­rad­ni­ka ovo­ga ča­so­pi­sa, i je­dan od onih ko­ji su mu i naj­dra­ži”'. Ali Velj­ko je i da­lje ne­za­do­vo­ljan, go­vo­ri pri­ja­te­lji­ma „o ne­bla­go­dar­no­sti otadž­bi­ne, dru­štva i sre­di­ne...” Ured­nik Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka Sve­ti­slav Pe­tro­vić Žo­li­ka tim po­vo­dom je ka­zao: „Nje­mu je uvi­jek ma­lo ta­mja­na i ja ga za­to po­ne­kad pre­ka­dim i bi­be­rom...” Pri­ja­te­lji su mu po­vo­dom ovog ju­bi­le­ja pri­re­di­li ban­ket kod „Srp­skog kra­lja”. Ve­če je, u stva­ri, pri­re­dio Gla­snik, a po­zdra­vi­li su ga Slo­bo­dan Jo­va­no­vić i Mi­lan Bog­da­no­vić.
Kralj Alek­san­dar ubi­jen je 10. ok­to­bra 1934. go­di­ne u Mar­se­lju. Tim po­vo­dom ime­no­van je dr­žav­ni od­bor za sa­hra­nu od 12 čla­no­va, a me­đu nji­ma je Velj­ko Pe­tro­vić, in­spek­tor Mi­ni­star­stva pro­svje­te. Član je ži­ri­ja za na­gra­du „Cvi­je­ta Zu­zo­rić” na je­se­njoj iz­lo­žbi sli­ka­ra, va­ja­ra i pri­mi­je­nje­ne umjet­no­sti, kao šef od­sje­ka za umjet­nost i knji­žev­nost pri Mi­ni­star­stvu (pri­zna­nje je do­bio sli­kar Jo­van Zo­njić). Naj­zad, po­stao je re­dov­ni član Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka – 17. fe­bru­a­ra. Na go­di­šnjem sku­pu Aka­de­mi­je za čla­no­ve su iza­bra­ni Velj­ko Pe­tro­vić i An­ton Bi­li­mo­vić, ma­te­ma­ti­čar i astro­nom. O Nje­go­šu kao ve­li­kom pi­scu, po­vo­dom sto­pe­de­se­to­go­di­šnji­ce ro­đe­nja, Velj­ko Pe­tro­vić go­vo­ri na sve­ča­noj aka­de­mi­ji u Na­rod­nom po­zo­ri­štu 14. de­cem­bra 1936. go­di­ne.
Velj­ko 1937. pu­tu­je u Rim, na otva­ra­nje iz­lo­žbe sa­vre­me­ne ju­go­slo­ven­ske umjet­no­sti. Iz­lo­že­ni su ra­do­vi Bi­je­li­ća, Če­le­bo­no­vi­ća, Gvo­zde­no­vi­ća, Hak­ma­na, Ko­njo­vi­ća, Jo­ba, Li­če­no­skog, Lu­bar­de, Mi­lo­sa­vlje­vi­ća, Mi­lu­no­vi­ća, Uzel­ca, Ta­ba­ko­vi­ća, Mi­he­li­ča, Jak­ca, Ro­san­di­ća i dru­gih, a otvo­rio ju je Velj­ko Pe­tro­vić. On je na­pi­sao i pred­go­vor ka­ta­lo­gu za ovu iz­lo­žbu. Kra­jem go­di­ne sa­svim je iz­vje­sno da na­pu­šta mi­ni­star­stvo i da pre­la­zi za di­rek­to­ra Ra­dio-Be­o­gra­da. Va­si Sta­ji­ću pi­še o pla­no­vi­ma: „...Sa­mo lju­di, lju­di, da pi­šu i go­vo­re, to­ga je ma­lo, tre­ba ih iz­mi­sli­ti, iza­zva­ti, pro­bu­di­ti iz mra­ka. Kad po­gle­dam sta­nje, me­đu pr­vim za­da­ci­ma bi­će da obi­đem sre­di­šta oda­kle se mo­že do­bi­ti sa­rad­nja. Ta­ko ću do­ći me­đu pr­vi­ma u Kar­lov­ce, da se do­go­vo­ri­mo o te­ma­ma i na­či­ni­ma. Tu su: pro­šlost, ti­po­vi, pje­ni­ja, usta­no­ve, lju­di, obi­ča­ji itd...”
Aka­de­mik Velj­ko Pe­tro­vić po­stao je di­rek­tor pro­gra­ma be­o­grad­skog ra­di­ja – ja­vi­le su sve no­vi­ne 12. ja­nu­a­ra 1938. go­di­ne. U iz­ja­vi „Po­li­ti­ci” no­vi di­rek­tor Ra­dio-Be­o­gra­da ka­že: „Upra­va Ra­dio-dru­štva a.d. na­šla je za po­treb­no da me po­zo­ve na sa­rad­nju, da mi po­vje­ri di­rek­ci­ju svo­ga pro­gra­ma. Me­ni je za­do­volj­stvo i čast što mi je pru­že­na pri­li­ka da ulo­žim svo­je is­ku­stvo u ve­ze s na­šim du­hov­nim rad­ni­ci­ma u pre­sto­nič­ku sta­ni­cu...”
U to­ku no­ći 27. mar­ta, kao je­dan od or­ga­ni­za­to­ra pu­ča, u Ra­dio-Be­o­grad je do­šao dr Ste­van Ja­ko­vlje­vić, pi­sac i pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta, i sa pet voj­ni­ka pre­u­zeo sta­ni­cu. Kralj Pe­tar II po­vje­ra­va man­dat za sa­stav vla­de ar­mij­skom ge­ne­ra­lu Du­ša­nu Si­mo­vi­ću. Po­sled­nji broj Srp­skog knji­žev­nog gla­sni­ka iz­la­zi 1. apri­la, a Pred­sjed­ni­štvo Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka (pred­sjed­nik Alek­san­dar Be­lić, se­kre­tar Jo­van Ra­do­nić) za­sje­da: „Po­što me­đu­na­rod­ne pri­li­ke po­sta­ju sve te­že, Pred­sjed­ni­štvo do­no­si od­lu­ku da, u slu­ča­ju ra­ta, upra­vu Aka­de­mi­je pre­u­zmu oni aka­de­mi­ci ko­ji se bu­du za­te­kli u Be­o­gra­du; oni će iz­me­đu se­be iza­bra­ti od­bor ko­ji će se sta­ra­ti o Aka­de­mi­ji”.
Dok Ra­dio-Be­o­grad 6. apri­la emi­tu­je sev­da­lin­ke, Njem­ci bom­bar­du­ju pre­sto­ni­cu Ju­go­sla­vi­je. U 7.10 de­žur­ni spi­ker ob­ja­vlju­je: „Ne­pri­ja­telj bom­bar­du­je Be­o­grad”, bez po­me­na ko­ji ne­pri­ja­telj. Usko­ro je bom­ba po­go­di­la oda­ši­ljač i Ra­dio-Be­o­grad je umu­kao. Uni­šte­na je Na­rod­na bi­bli­o­te­ka, Na­rod­no po­zo­ri­šte... A 12. apri­la, u pred­ve­čer­je ka­to­lič­kog Us­kr­sa, u Be­o­grad je pro­dr­la pr­va gru­pa SS-di­vi­zi­je „Rajh”.
Velj­ko Pe­tro­vić je, od­mah po­sli­je slo­ma sta­re Ju­go­sla­vi­je, po na­re­đe­nju vla­sti na­pu­stio Be­o­grad. Bi­lo je od­lu­če­no da kre­ne u oko­li­nu Uži­ca, pre­ma Mo­kroj go­ri i Šar­ga­nu, da or­ga­ni­zu­je ra­dio-slu­žbu. Kre­nuo je pre­ko Um­ke, pa da­lje pre­ma Uži­cu. U Se­voj­nu je na­i­šao na kra­ljev­sku vla­du. Na­re­đe­nje ni­je pro­mi­je­nje­no: „Tje­raj­te do Cr­ne Go­re i ne­gdje uz put po­ku­šaj­te da po­sta­vi­te pre­daj­nu ra­dio-sta­ni­cu...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)