Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Vi zna­te mo­je sta­vo­ve. Ja mi­slim da to ni­je bo­lest, već ne­do­sta­tak du­hov­ne osno­ve. Ne bi­smo smje­li da ta­kve lju­de sma­tra­mo ner­vno bo­le­snim. Me­ni je to čud­no.
Ona ne­ma ni­ka­kve re­li­gi­o­zne i in­te­lek­tu­al­ne prin­ci­pe, ona ni­je čak ni su­je­vjer­na i ne vje­ru­je ni u jed­nu sve­tu iko­nu. Od ta­da, od ka­da sam po­čeo da raz­mi­šljam o re­li­gi­o­znim pi­ta­nji­ma, evo već tri­de­set go­di­na, su­prot­sta­vlje­nost na­ših sta­vo­va je sve iz­ra­že­ni­ja, i evo do­kle smo sti­gli. Ona sa­da ne­ma ni osje­ćaj za pra­vič­nost, ni stid, iz­gu­bi­la je osje­ćaj sa­ža­li­je­va­nja, sa­svim je pra­zna... osta­la je sa­mo su­je­ta, oho­lost i že­lja da o njoj sa­mo ne go­vo­ri­mo ni­šta ru­žno. Me­đu­tim, nje­ni po­stup­ci su ta­kvi da is­pa­da sve dru­ga­či­je i iz­gle­da kao da se tru­di da ona baš to že­li. Na nje­nu ne­sre­ću, ona to i ne pri­mje­ću­je i ma­li znak pa­žnje či­ni je za­do­volj­nom i na to gle­da sa ve­li­kom za­hval­no­šću.
Ju­če sam raz­mi­šljao o njoj. Sreo sam je na iz­la­zu iz ku­će. Ona je ne­kud žu­ri­la i bi­la uz­ne­mi­re­na. Bi­lo mi je mno­go žao. Re­kao sam uku­ća­ni­ma da je taj­no pra­te i da vi­de ku­da ona to ide. Sa­ša mi je re­kla da ona ni­ka­da ne ide bes­cilj­no i da naj­če­šće uho­di me­ne. Sad mi je ma­nje žao. Tu ima pa­ko­sti i ne mo­gu da bu­dem rav­no­du­šan pre­ma zlob­nim lju­di­ma. Raz­mi­šljam da na­pu­stim sve, da joj na­pi­šem pi­smo, pla­šim se to­ga, ma­da mi­slim da bi joj, mo­žda, bi­lo bo­lje. Ne­mam ni sna­ge ni vo­lje da pi­šem. Te­ško je stal­no skla­nja­ti se od nje, a ujed­no i bo­ja­ti se za njen ži­vot.
14. av­gust
Dra­gi pri­ja­te­lju,
Hva­la vam na pi­smu. Va­ša bri­ga o me­ni mno­go me je dir­nu­la i ora­spo­lo­ži­la. Sa­da dok še­tam, umje­sto raz­go­vo­ra sa So­njom An­dre­jev­nom, smi­slio sam da joj pre­dam pi­sam­ce sa mo­joj mol­bom o na­šem za­jed­nič­kom od­la­sku kod vas da se opro­sti­mo, ali kad sam se vra­tio ku­ći, na­šao sam je u ta­ko te­škom, raz­dra­že­nom, vi­dlji­vo bo­le­snom i ža­lo­snom sta­nju, pa sam od­u­stao i od­lu­čio da pri­hva­tim vaš pred­log da je ne na­go­va­ram da do­đe­mo kod vas. Za­to sve šta mi je osta­lo, to je da do­đem sam.
Znam da ta­kvo sta­nje, po­seb­no to nje­no bo­le­sno po­na­ša­nje, mo­že iz­gle­da­ti kao pre­tva­ra­nje, ko­je je smi­šlje­no pri­pre­mlje­no ( do­ne­kle to je i mo­gu­će), ali, ipak, mi­slim da je u osno­vi bo­lest, što je sa­svim vi­dlji­vo, ko­ja od nje pra­vi bez­volj­nu oso­bu, što iza­zi­va gu­blje­nje kon­tro­le nad so­bom.
Ako po­đe­mo od to­ga da je ona sa­ma kri­va za tu nje­nu neo­b­u­zda­nost i ego­i­zam, ko­ji odav­no po­sto­je kod nje, ta kri­vi­ca pri­pa­da pro­šlo­sti i ona se ne mo­že pro­mi­je­ni­ti, za­to ne tre­ba ni­šta po­ku­ša­va­ti, već je sa­mo sa­ža­li­ti. Za me­ne je ne­mo­gu­će i kraj­nje neo­stvar­lji­vo da joj se su­prot­sta­vim, a ako bih i mo­gao, sa­mo bih joj po­ve­ćao mu­ke.
Ta­ko­đe, ako bu­dem is­tra­ja­vao na su­prot­sta­vlja­nju nje­nim že­lja­ma, mo­žda ne­ko mi­sli da bi joj to ko­ri­sti­lo, ja u to ne vje­ru­jem, a ako bih i po­vje­ro­vao u to, ipak, ne bih mo­gao ta­ko ne­što da ura­dim. Osim to­ga, što je ve­o­ma va­žno, na osno­vu is­ku­stva znam, kad sam god is­tra­ja­vao na ne­če­mu, uvi­jek sam imao po­slje­di­ca, a kad bih po­pu­stio, ne sa­mo da mi je bi­lo lak­še u du­ši, već sam se osje­ćao ra­do­snim.
Me­ni i ni­je to­li­ko te­ško za­to što se ona, ma­nje ili vi­še, su­zdr­ža­va pre­ma me­ni, ali jad­noj Sa­ši, mla­doj i ener­gič­noj, mno­go je te­ško jer ona nju stal­no gru­bo i dr­sko na­pa­da sa tom po­seb­nom za­je­dlji­vo­šću pre­ma njoj, ko­ja je svoj­stve­na oso­ba­ma u ta­kvom sta­nju. Sa­ša se zbog to­ga ob­ra­ču­na­va s njom, tr­pi uvre­de i za nju je sve to sko­ro ne­pod­no­šlji­vo.
Mno­go, mno­go mi je žao što ne mo­gu da se vi­đam sa va­ma, sa Ga­ljom i Li­za­ve­tom Iva­nov­nom, ko­ju sam že­lio po­seb­no da vi­dim, tim vi­še, što bi to, vje­ro­vat­no, bio zad­nji put. Po­zdra­vi­te je i za­hva­li­te joj za njen pri­ja­telj­ski od­nos pre­ma me­ni i mo­ji­ma.
L. T.
Za­pis od 29. i 30. av­gu­sta
Ju­če uju­tro je bi­lo do­sta ne­pri­jat­no­sti i gu­žve, ali bez ika­kvog raz­lo­ga. Oti­šla je u ba­štu i osta­la ta­mo da le­ži. Za­tim se ma­lo smi­ri­la i re­kli su mi da je bo­lja. Pri­je od­la­ska u go­ste, svra­ti­la je kod me­ne i tra­ži­la opro­štaj.
Da­nas je 30.av­gust i ne osje­ćam se do­bro. Sa­ša mi je te­le­gra­fi­sa­la i oba­vi­je­sti­la me da je So­nja do­bro. Ne­što se mo­ra do­go­di­ti. Tu­žno je bez nje. Ona ne mo­že da se smi­ri i to je za nju lo­še. Še­tao sam bez ci­lja. Sa­mo sam htio da mi vri­je­me pro­đe. Na­pi­sao sam joj pi­smo.
Du­bo­ko si me dir­nu­la, dra­ga mo­ja So­nja, tvo­jim nje­žnim po­stup­kom i iskre­nim ri­je­či­ma kad si od­la­zi­la. Ka­ko bi bi­lo li­je­po kad bi mo­gla da po­bi­je­diš se­be, ne znam ka­ko bih na­zvao to što je u te­bi, ko­je mu­či sa­mo te­be.
To bi bi­lo do­bro i za me­ne i za te­be. Ci­je­lo ve­če sam lo­šeg ras­po­lo­že­nja i sve mi je do­sad­no. Ne mo­gu da pre­sta­nem da mi­slim na te­be. Pi­šem sa­mo to što osje­ćam i ne­ću da pi­šem ni­šta šta je su­vi­šno. Mo­lim te pi­ši! Tvoj vo­lje­ni muž.
L. T.
(Na­sta­vi­će se)