Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ne sla­žem se, i ni­ka­ko ne mo­gu da pri­hva­tim, da Le­so­ve pje­sme „mi­ri­šu“ na pje­sni­ke ko­je su mno­gi po­mi­nja­li, vr­te­ći kao po­kva­re­na plo­ča. Le­so je sa­mo­svoj, bio i ostao. Ni­ka­kve ve­ze ne­ma ni sa Ko­sti­ćem, ni sa Ra­ki­ćem, ni­ti sa bi­lo kim dru­go. Vi­di se ve­li­ka raz­li­ka u sve­mu, da ne ana­li­zi­ram... Uti­ca­ji po­sto­je, ali je dru­ga stvar pi­sa­ti na svoj na­čin, ma ko­me se to svi­đa­lo ili ne. Ko­me pje­sme me­lo­dič­no ili slov­no pod­sje­ća­ju na ne­kog, taj je obič­ni pre­ra­đi­vač, kao što ih da­nas u Cr­noj Go­ri ima si­ja­set.
Alek­san­dar Le­so Iva­no­vić je imao svoj na­čin, ili stil, ka­ko god ho­će­te. Pi­sao je ona­ko ka­ko su mu in­spi­ra­ci­ja i in­tu­i­ci­ja go­vo­ri­le.
Nje­go­vi sim­bo­li ni­je­su od onih ko­jim se že­li ob­u­hva­ti­ti sve­u­kup­nost va­se­lje­ne, jer on sve po­sma­tra kroz vla­sti­tu pri­zmu ko­joj ne že­li da do­rek­ne i od­rek­ne su­bjek­ti­vi­zam, onu sen­ti­men­tal­nu, emo­tiv­nu no­tu ko­ja je ipak iz­vo­ri­šte pje­va­nja...
Du­šan Ko­stić, u tek­stu „Su­žanj na ka­me­nu“ (1960), pi­še pri­kaz o Le­so­voj knji­zi „Ča­pur u kr­šu“: „Ima u ovoj Iva­no­vi­će­voj zbir­ci pje­sma („Lju­di sjen­ke“) vr­lo ka­rak­te­ri­stič­na za stav i tem­pe­ra­ment nje­nog auto­ra: Po­sto­je na svi­je­tu mir­ni i do­bri lju­di ko­ji kroz ži­vot ga­ze ti­ho i ne­čuj­no, ću­tlji­vi put­ni­ci što se sa­mo umor­no i gor­ko na­smi­je­še na one što se o njih ogri­je­še te­ško, usa­mlje­ni i za­mi­šlje­ni lju­di či­ji su ot­po­ri (i bo­dlje) okre­nu­ti unu­tra, pre­ma nu­tri­ni nji­ho­voj – ka­ko dru­gi­ma ne bi za­da­va­li ja­de: a me­đu­tim –
Njih ne vi­di na­še oko kad ih sri­je­ta,/ kad ti­ho pro­đu u mi­mo­gre­du mir­nu,/ jer ni­kog oni ni lak­tom ne do­dir­nu/ u vječ­noj gu­žvi i vre­vi svi­je­ta.//I ži­ve oni ta­ko ne­čuj­ni i ne­ve­se­li,/ i mi­le kao sjen­ke kao vri­je­me i sa­ti/ i tek kad umru, slo­mlje­ni i uve­li/ ob­ja­ve cr­ni po­smrt­ni pla­ka­ti/ da su i oni sa na­ma ži­vje­li.
Ni­je to sa­mo stav ži­vot­ni, ni sa­mo kon­sta­ta­ci­ja kao plod pje­sni­ko­vog iz­o­štre­nog za­pa­ža­nja, ni­ti sa­mo bla­ga hu­ma­na opo­me­na na raz­ne na­še bru­tal­no­sti u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, na rav­no­du­šnost i ne­haj­nost u od­no­si­ma: sve je to u isti mah, ali i to­pla po­et­ska is­po­vi­jest ko­ja ide do auto­bi­o­graf­skog de­ta­lja – iz­lo­že­nog u vr­lo dis­kret­nom vi­du. Za­i­sta ono­me ko­ji iole po­zna­je ovog ti­hog pje­sni­ka... ni­je ga ni­ma­lo te­ško pre­po­zna­ti me­đu tim nje­go­vim lju­di­ma-sjen­ka­ma do­brim i ne­na­me­tlji­vim. Sam je on ta­kav. Pre­vi­še po­vu­čen i pre­vi­še skro­man, pre­pu­šten se­bi i za­pu­šten od mno­gih, ne­za­pa­žen me­đu po­et­skim tru­ba­či­ma ko­jih da­nas to­li­ko ima i pre­ma­lo ču­jan me­đu gla­snim knji­žev­nim ta­lam­ba­si­ma ko­jih je već mo­žda po­do­sta. Alek­san­dar Iva­no­vić ni­je no­vo po­et­sko ime, ali uvi­jek on ima tu zlu sud­bi­nu da ga na­no­vo ot­kri­va­ju – ka­ko ga se ko­god sje­ti. Jer on ni­je na­ro­či­to plo­dan da bi ne­pre­sta­no ili što če­šće upo­zo­ra­vao na se­be i ni­je su­jet­no na­me­tljiv da bi vje­što pod­gri­ja­vao po­dat­ke o svom li­te­rar­nom pri­su­stvu. Ako nje­go­va po­e­zi­ja i ni­je ve­li­kog for­ma­ta i sna­žnog za­ma­ha, ona je sva od lir­skog ša­pa­ta i šti­mun­ga pri­gu­še­na i steg­nu­ta i sva lir­ska is­po­vi­jest sat­ka­na od ni­za sva­ko­dnev­nih de­ta­lja i pre­o­ku­pa­ci­ja, ni­ko njoj ne mo­že ospo­ri­ti auten­tič­nost, pra­vu in­spi­ra­ci­ju i du­bo­ku ljud­sku to­pli­nu. Ovaj ne­pre­ten­ci­o­zni pje­snik pre­vas­hod­no emo­tiv­no re­a­gu­je na mno­go što­šta u ži­vo­tu – za­to i je­ste is­klju­či­vo li­ri­čar, za­to nje­go­va po­e­zi­ja i či­ni na či­ta­o­ca do­bar uti­sak (...)
Alek­san­dar Iva­no­vić, da­ro­vit i pre­fi­njen li­ri­čar, ni­kad ni­je bio po­mo­dan i ni­kad ni­je pra­vio ustup­ke po­je­di­noj knji­žev­noj ko­njuk­tu­ri: ostao je uvi­jek svoj, u svom do­me­tu i vje­ran svo­me po­et­skom ner­vu i on­da kad se mo­gao po­ne­kom uči­ni­ti da je bo­le­ći­vo mek ili sen­ti­men­ta­lan. Sen­ti­men­ta­lan, pa šta? On je pje­snik tre­nut­ka, im­pre­si­je, ras­po­lo­že­nja: on je su­žanj u onom Ce­tinj­skom kr­šu – su­žanj od sku­če­no­sti, do­sa­de, mo­no­to­nog bi­ti­sa­nja: Otu­da kod nje­ga ne­pre­stan ton tu­ge i no­stal­gič­no bjek­stvo u sje­ća­nje na dje­tinj­stvo.
Ima pje­sni­ka ko­ji osje­ća­ju da ne­što po­ru­če svi­je­tu, da uti­ču na nje­ga i da ga pre­o­bra­ze: ovaj već ne ta­ko mlad cr­no­gor­ski pje­snik ne že­li ni­šta dru­go već da zgu­snu­to sa­op­šti ono što ima i da ta­ko bar se­bi sa­mom dad­ne odu­ška. Za­što bi to bio gri­jeh, i za­što zbog to­ga ne bi mo­žda bio do­bar pje­snik – ta­ko­đe po­tre­ban na­šem po­et­skom vr­tu?
Već sam na­slov sim­bo­li­zi­ra: pje­snik je taj „Su­hi ča­pur u ka­me­nu ura­stao, u ka­men si­nji od ko­jeg se ne mo­že ni­kud vi­še. Sva zbir­ka is­pu­nje­na bla­gom ne­kom sje­tom iza­zva­nom usa­mlje­no­šću, pro­ma­še­no­šću i ne­is­pu­nje­nom če­žnjom za do­di­rom sa da­lji­na­ma: i sva je, u stva­ri, jed­na is­pre­ki­da­na in­tim­na is­po­vi­jest – ba­la­dič­na ne­pre­sta­no.
(Na­sta­vi­će se)