PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pr­vi grč­ki na­uč­nik ko­ji je u no­vo­o­sno­va­noj Alek­san­drij­skoj ško­li pre­da­vao ge­o­me­tri­ju bio je ču­ve­ni Euklid (oko 330–275. g. pri­je n.e.), po­seb­no po­znat po svom dje­lu Ele­men­ti. O nje­go­vom ži­vo­tu se, ina­če, ve­o­ma ma­lo zna, iz­u­zev da je učio u Pla­to­no­voj Aka­de­mi­ji i da je, na­vod­no, ta­da­šnjem vla­da­ru Egip­ta Pto­lo­me­ju re­kao: „Ne­ma kra­ljev­skog pu­ta u ge­o­me­tri­ju“, uka­zu­ju­ći da se ova na­u­ka mo­že sa­vla­da­ti sa­mo ve­li­kim sop­stve­nim tru­dom i uz na­por sa­mo­ra­zu­mi­je­va­nja te­o­re­ma i pra­vi­la. Svo­ju knji­gu iz ge­o­me­tri­je je po­di­je­lio na 13 dje­lo­va u ko­ji­ma je iz­lo­žio cje­lo­kup­no zna­nje on­da­šnje pla­ni­me­tri­je, ste­re­o­me­tri­je, kao i al­ge­bar­ske ge­o­me­tri­je. Po­seb­no tre­ba is­ta­ći da je Euklid, kao ge­ni­jal­ni ge­o­me­tar, na­či­nio i niz do­pri­no­sa astro­no­mi­ji. On je uvi­dio da se po­sma­tra­nje i pro­u­ča­va­nje kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la po ne­be­skoj sfe­ri ne mo­že do­bro ma­te­ma­tič­ki ob­ja­sni­ti, ako se pret­hod­no ne iz­gra­di pre­ci­zan i po­u­zdan ma­te­ma­tič­ki si­stem ko­or­di­na­ta. Ta­ko je Euklid iz­gra­dio ne sa­mo ge­o­me­tri­ju sfe­re ne­go i pre­ci­zi­rao sve osnov­ne poj­mo­ve neo­p­hod­ne za stva­ra­nje ge­o­me­tri­je sfe­re. Dao je de­fi­ni­ci­ju i ob­ja­šnje­nje ze­ni­ta, ne­be­skog po­la, ho­ri­zon­ta, me­ri­di­ja­na, ekva­to­ra, de­kli­na­cij­skih kru­go­va, itd. Ta­ko je, za­pra­vo, po­sta­lo ja­sno da se astro­no­mi­ja mo­že raz­vi­ja­ti sa­mo na pret­hod­nim po­u­zda­nim ma­te­ma­tič­kim (ge­o­me­trij­skim) de­fi­ni­ci­ja­ma ko­je se od­no­se na ne­be­sku sfe­ru.
Pr­vi ne­be­ski ko­or­di­nat­ni si­ste­mi su bi­li ekva­tor­ski i eklip­tič­ki u ko­ji­ma su fi­gu­ri­sa­le, kao ko­or­di­na­te, rek­ta­scen­zi­ja i de­kli­na­ci­ja, od­no­sno ne­be­ska du­ži­na (lon­gi­tu­da) i ne­be­ska ši­ri­na (la­ti­tu­da). U to vri­je­me je bio po­znat do­sta pre­ci­zno po­lo­žaj eklip­ti­ke u od­no­su na ne­be­ski ekva­tor. Mje­re­ći po­lo­žaj Sun­ca na ne­bu, a zna­ju­ći po­lo­žaj ekva­to­ra, mo­gu­će je na­cr­ta­ti, a ti­me i pre­ci­zno od­re­di­ti nje­go­vu pu­ta­nju, eklip­ti­ku. Ko­ri­ste­ći Eukli­dov si­stem ne­be­skih ko­or­di­na­ta, ta­da­šnji po­sma­tra­či su mo­gli uno­si­ti po­dat­ke o po­lo­ža­ji­ma vi­dlji­vo­sti ne­be­skih ti­je­la i nji­ho­vim po­mje­ra­nji­ma. Ta­ko su se mo­gli iz­vo­di­ti i od­go­va­ra­ju­ći na­uč­ni za­ključ­ci (ve­za­ni za ne­po­sred­no po­sma­tra­nje, a ne za ap­strakt­ne mi­sa­o­ne kon­struk­ci­je ka­ko se ra­ni­je ra­di­lo u fi­lo­zo­fi­ji). Iz tog pe­ri­o­da tre­ba iz­dvo­ji­ti rad dvo­ji­ce po­sma­tra­ča, Ari­sti­la i Ti­mo­ha­ri­sa, ko­ji su na­či­ni­li pr­vi po­zna­ti ka­ta­log naj­sjaj­ni­jih zvi­je­zda. Oda­bra­li su, na­i­me, one zvi­je­zde ko­je se is­ti­ču u sva­kom sa­zvje­žđu kao mar­kant­ne svje­tilj­ke i uni­je­li ih u ko­or­di­nat­ni si­stem. Ti­me je do­bi­jen pr­vi po­u­zda­ni ka­ta­log, ko­ji, na­ža­lost, ni­je sa­ču­van; me­đu­tim, on je imao ve­li­ki zna­čaj za ka­sni­ji raz­voj po­sma­trač­ke astro­no­mi­je. Taj ka­ta­log je po­seb­no po­slu­žio ka­sni­jim na­uč­ni­ci­ma da upo­re­đu­ju sop­stve­na po­sma­tra­nja sa ra­ni­jim i ti­me da uoče od­re­đe­ne (even­tu­al­ne) pro­mje­ne.
U Alek­san­dri­ji je ži­vio i ra­dio naj­ve­ći sta­ro­grč­ki astro­nom te­o­re­ti­čar Ari­starh sa Sa­mo­sa (oko 320–250. g. pri­je n.e.), ko­ji je iz­gra­dio pr­vi he­li­o­cen­trič­ni si­stem svi­je­ta. U Ati­ni je za­vr­šio pe­ri­pa­te­tič­ku ško­lu ka­da je njen uprav­nik (sho­larh) bio Ari­sto­te­lov na­sta­vljač Stra­ton iz Lamp­sa­ka (IV-III vi­jek pri­je n.e.), ko­ga su u an­ti­ci na­zi­va­li „fi­zi­ča­rom“. Stra­ton je od­ba­cio sva­ki me­ta­fi­zič­ki ne­ma­te­ri­jal­ni prin­cip i sve po­ja­ve u pri­ro­di, po­seb­no va­si­o­ni, ob­ja­šnja­vao na osno­vu nji­ho­ve spon­ta­no­sti. U pri­ro­di, za­pra­vo, dje­lu­je spon­ta­na si­la ko­ja se is­po­lja­va kao unu­tra­šnja nu­žnost. Ari­starh je pre­šao iz Ati­ne u Alek­san­dri­ju, vje­ro­vat­no, po­čet­kom III vi­je­ka sta­re ere i tu na­sta­vio da se ba­vi astro­nom­skim ra­dom. Imao je na ras­po­la­ga­nju do­bro opre­mlje­nu astro­nom­sku op­ser­va­to­ri­ju u ko­joj je, ne­sum­nji­vo, oba­vljao re­dov­na po­sma­tra­nja ne­be­skih po­ja­va i kre­ta­nja po­je­di­nih ti­je­la. Naj­plod­ni­ji pe­ri­od nje­go­vog ra­da pred­sta­vlja­ju dvi­je de­ce­ni­je, i to od 280. do 260. go­di­ne pri­je n.e., ka­da je i sa­zre­la nje­go­va mi­sao o he­li­o­cen­trič­nom si­ste­mu ko­smo­sa. Na egej­skom ostr­vu Sa­mo­su po­sje­do­vao je ma­lu zvje­zdar­ni­cu sa ko­je je oba­vljao po­vre­me­na po­sma­tra­nja kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la.
Ari­starh je bio plo­dan pi­sac ko­ji je ob­ja­vio vi­še na­uč­nih ra­do­va i ras­pra­va o ra­znim pi­ta­nji­ma. Po­seb­no zna­čaj­no je bi­lo nje­go­vo raz­ma­tra­nje po­je­di­nih te­ma iz ko­smo­lo­gi­je i astro­no­mi­je. Me­đu­tim, od cje­lo­kup­ne nje­go­ve plod­ne spi­sa­telj­ske dje­lat­no­sti ostao je sa­ču­van sa­mo je­dan ma­nji spis pod na­slo­vom „O ve­li­či­ni i uda­lje­no­sti Sun­ca i Mje­se­ca”. Taj nje­gov rad je, kao što se to ja­sno vi­di iz na­ve­de­nog na­slo­va, tre­ti­rao pi­ta­nje od­re­đi­va­nja fi­zič­kih di­men­zi­ja naj­mar­kant­ni­jih ne­be­skih ti­je­la, kao i iz­na­la­že­nje ge­o­me­trij­skih me­to­da za od­re­đi­va­nje nji­ho­vih uda­lje­no­sti. Pro­ble­me ko­je je tre­ba­lo da sa­vla­da taj ve­li­kan sta­re na­u­ke ni­je­su bi­li ni­ma­lo la­ki i jed­no­stav­ni. Na­pro­tiv, pred njim su se na­šli ve­o­ma slo­že­ni pro­ble­mi, po­seb­no ka­da je tre­ba­lo iz­mi­sli­ti no­ve, ra­ni­je ne­po­zna­te me­to­de. U to vri­je­me ni astro­nom­ski in­stru­men­ti ni­je­su bi­li do­volj­no usa­vr­še­ni da bi se po­mo­ću njih mo­gli do­bi­ja­ti do­volj­no pre­ci­zni po­da­ci neo­p­hod­ni za stva­ra­nje osno­ve za iz­grad­nju do­bro za­sno­va­ne te­o­ri­je. Ipak, Ari­starh je uspio, za­hva­lju­ju­ći pre­vas­hod­no svo­jim ge­ni­jal­nim an­ti­ci­pa­ci­ja­ma, da iz­gra­di si­stem svi­je­ta ko­ji je bio is­pred nje­go­vog vre­me­na pu­nih 17 vje­ko­va.
Ka­da je tre­ba­lo ri­je­ši­ti ne­ka ve­o­ma zna­čaj­na pi­ta­nja pri­mje­ne ge­o­me­tri­je na astro­nom­sku pro­ble­ma­ti­ku, Ari­starh je po­ka­zao iz­van­red­nu oštro­um­nost i da­le­ko­se­žnost. Ta­ko je, na pri­mjer, is­ko­ri­stio raz­ne po­lo­ža­je Mje­se­ca u od­no­su na Ze­mlju i Sun­ce, ka­ko bi iz to­ga iz­veo od­re­đe­ne za­ključ­ke. Upra­vo su ti Mje­se­če­vi po­lo­ža­ji nje­mu po­slu­ži­li da od­re­di uda­lje­nost tih ne­be­skih ti­je­la od Ze­mlje. Osnov­no što je Ari­starh mo­gao na prak­tič­nom pla­nu da ura­di je­ste da iz­mje­ri od­re­đe­ne uglo­ve i da, ko­ri­ste­ći ma­te­ma­tič­ke (ge­o­me­trij­ske) me­to­de, iz­ve­de neo­bič­no smje­le i, za to vri­je­me za­ču­đu­ju­će za­ključ­ke.
(Na­sta­vi­će se)