-PRI­RE­DIO: mr ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Mno­gi zna­čaj­ni pi­sci i kri­ti­ča­ri sa na­ših pro­sto­ra pi­sa­li su o po­e­zi­ji An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća.
,,Pje­sni­kov go­vor je mo­der­no or­ke­stri­ran. Do­la­zi do pu­nog iz­ra­ža­ja nje­gov fi­ni sen­zi­bi­li­tet, na­ro­či­to ka­da op­šte te­me pre­la­ma kroz pri­zmu lič­nog uti­ska. Njo­me obez­bje­đu­je ubje­dlji­vost po­et­ske ma­tri­ce, uzi­ma­ju­ći slut­nju kao do­mi­nant­nu po­zi­ci­ju. Slut­nja je ob­lik su­štin­ski uhva­će­nog svi­je­ta. To je onaj svi­jet iz­me­đu sna i re­al­no­sti, bez ko­ga se po­et­sko ne da za­mi­sli­ti”, bi­lje­ži aka­de­mik CA­NU Žar­ko Đu­ro­vić. On is­ti­če da Ra­du­lo­vi­će­va dje­la go­vo­re o bo­gat­stvu in­spi­ra­ci­je.
An­dri­ja Ra­du­lo­vić je­dan je od naj­pre­vo­đe­ni­jih sa­vre­me­nih cr­no­gor­skih pje­sni­ka. ,,Ra­du­je me po­ja­va no­vog, mla­dog pi­sca, ko­ji je ču­jem, iza­šao na glas i van svo­je dr­žav­ne ku­će. Ono što sam pro­či­tao nje­go­vo, sjaj­no je. Go­vo­rim o Ra­du­lo­vi­ću, o An­dri­ji!”, ri­je­či su Da­ni­la Ni­ko­li­ća.
Prof. dr Ta­tja­na Sav­čen­ko iz Mo­skve mi­šlje­nja je da Ra­du­lo­vi­će­ve pje­sme u se­bi sa­dr­že za­o­kret unu­tra­šnje for­me i dra­ma­ti­zam ljud­skog po­sto­ja­nja.
,,Mno­ge od njih se od­li­ku­ju fi­li­grant­skom ob­ra­dom, osjet­nom po­et­skom lu­cid­no­šću i ra­ci­o­nal­no­šću je­zič­kih sred­sta­va, la­kon­skim – je­zgro­vi­tim iz­ra­zom (pri­je sve­ga „krat­ke“ pje­sme, kao što su „Tru­bač“, „Ro­da“ i dru­ge). Ne­mo­gu­će je ne obra­ti­ti pa­žnju na neo­bič­nost osje­ća­nja svi­je­ta auto­ra, na slo­že­nost nje­go­vih po­et­skih sim­bo­la, ko­ji se u pje­sma­ma smje­nju­ju film­skom br­zi­nom. Pje­sme An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća fik­si­ra­ju psi­ho­lo­ško sta­nje nje­go­vog lir­skog he­ro­ja u ra­znim mo­men­ti­ma nje­go­vog ži­vo­ta, pred­sta­vlja­ju­ći čas „po­tok sa­zna­nja“ („De­ža­vi“), čas is­po­vi­jest („Is­po­vi­jest jed­nog pje­sni­ka“, „Po­e­zi­ja“), obi­lu­ju neo­če­ki­va­nim za­o­kre­ti­ma i pa­ra­dok­si­ma... Bez ob­zi­ra na to što za ru­sku knji­žev­nost ver­li­br ni­je tra­di­ci­o­na­lan, po­sled­njih de­ce­ni­ja i u Ru­si­ji ra­ste in­te­re­so­va­nje za ovu vr­stu po­e­zi­je... Ne­ma sum­nje da će ob­ja­vlji­va­nje na ru­skom je­zi­ku no­ve zbir­ke po­e­zi­je An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća, pri­vu­ći pa­žnju ru­skog či­ta­o­ca”, sma­tra Sav­čen­ko.
U Ra­du­lo­vi­će­voj po­e­zi­ji, bi­lje­ži prof. dr Slo­bo­dan Vu­ja­čić, po­sto­je kon­cen­trič­ni kru­go­vi, po­put kru­go­va u vo­di, ko­ji se ši­re spon­ta­no i pra­vil­no, kroz ri­je­či, sli­ke, ide­je, jed­nom ri­ječ­ju kroz sti­ho­ve, po­sti­žu­ći vi­sok ste­pen slo­bo­de...
,,U ovoj po­e­zi­ji ži­vi slo­ven­ski pla­men... Sklon sam tvrd­nji da će pje­snik An­dri­ja Ra­du­lo­vić osta­ti za­bi­lje­žen kao zna­čaj­na po­ja­va, pri­je od mno­gih cr­no­gor­skih pje­sni­ka ko­je sla­vi ovo vri­je­me”, sma­tra Vu­ja­čić.
I aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić, pro­sla­vlje­ni pje­snik, čvr­sto je uvje­ren u pje­snič­ku bu­duć­nost i ne­pro­la­znost Ra­du­lo­vi­će­ve po­e­zi­je, pa je ta­ko za ru­ko­pis knji­ge ,,Og­nje­no re­bro” za­pi­sao: ,,Put ko­ji je pre­šla po­e­zi­ja pre­la­zi i sva­ki pje­snik. Taj du­gi put je mo­rao pre­ći i An­dri­ja Ra­du­lo­vić da bi do­šao do se­be i svo­je ri­je­či. Isti­na, kao da su na tom du­gom pu­to­va­nju od pje­sa­ma osta­la sa­mo re­bra – ali kroz ta re­bra nam se uka­zu­je lik jed­nog oso­be­nog pje­sni­ka. Iz­da­vač ko­ji ob­ja­vi ‘Og­nje­no re­bro’ – ka­ko je An­dri­ja Ra­du­lo­vić na­slo­vio ovu ru­ko­vet sti­ho­va, sa­mo će uti­snu­ti znak na ru­ko­pis Da­ro­vi­tog pje­sni­ka za ko­ga će­mo, ka­ko se to ka­že, tek ču­ti i ko­ji se ovim sti­ho­vi­ma, ne­sum­nji­vo, upi­su­je u onaj pro­mil ljud­skog ro­da ko­ji ži­vi da bi ne­što osta­vio iza se­be”.
Glas pje­sni­ka An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća, sma­tra knji­žev­nik Žar­ko Ko­ma­nin pi­šu­ći o po­me­nu­toj zbir­ci, po­di­že se kao mlaz svje­tlo­sti, bu­ni se i ras­tje­ru­je ta­mu iz čo­vje­ko­ve ku­će i du­še.
,,Kod An­dri­je Ra­du­lo­vi­ća gr­le se ze­mlja i čo­vjek, raz­go­va­ra­ju pam­će­nje i žr­tva, do­di­ru­ju se iskon je­zi­ka i stra­va ja­ve, su­da­ra­ju se lje­to­pis vječ­no­sti i ‘pje­na da­na’... Ra­du­lo­vi­će­va zbir­ka ‘Og­nje­no re­bro’, i je­ste je­dan bol­ni krik, sred uža­sa za­bo­ra­vlja­nja og­nje­nih sno­va i og­nje­nih ri­je­či („Na mom pra­gu ću­ti /ve­li­ka cr­na pti­ca“). Ra­du­lo­vi­će­ve ri­je­či se ra­du­ju isti­ni... Osta­vlja­ju oti­ske i trag – one su i bol­ne sto­pe po du­ši pje­sni­ko­voj i na­šoj”, pri­mje­ću­je Ko­ma­nin.
Knji­gu ,,An­đeo u pše­ni­ci” Ra­du­lo­vić je ob­ja­vio 2002. go­di­ne.
,,Ova knji­ga nam ot­kri­va jed­nog sjaj­nog li­ri­ča­ra kla­sič­nog ko­va. To se ja­sno vi­di u pje­sma­ma u ko­ji­ma autor ‘po­za­mlju­je’ svoj glas da bi oži­vio sli­ku pje­sni­ka i pi­sa­ca ko­je do­ži­vlja­va kao svo­je ro­đa­ke po du­hu – He­min­gve­ja, Poa, Tol­sto­ja... Udvo­stru­ču­ju­ći sop­stve­ni go­vor, on uspi­je­va da isto­vre­me­no fik­si­ra tač­ku pre­po­zna­va­nja dru­gog, i da odr­ži (lir­sku) po­zi­ci­ju oslo­nje­nu na od­vaj­ka­da pje­snič­ki sim­bo­lič­ki re­per­to­ar – noć i unu­tra­šnju svje­tlost, pje­smu i bol, Eros i Ta­na­tos. Ako bi­smo tra­ži­li ne­ku još ka­rak­te­ri­stič­ni­ju po­tvr­du iz­vor­ne li­rič­no­sti ove po­e­zi­je, na­šli bi­smo je u pje­sma­ma mi­ni­ja­tu­ra­ma kao što su „Le­sen­dro“ ili „Je­sen“, gdje je u sve­ga ne­ko­li­ko sti­ho­va ski­ci­ran či­tav je­dan bo­ga­ti svi­jet ljud­skih stra­sti – pi­še prof. dr Sa­ša Ra­doj­čić o knji­zi ,,An­đeo u pše­ni­ci”.
(Na­sta­vi­će se)