-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ro­džer je pre­u­zeo bend pri­je iz­la­ska al­bu­ma „The Wall“. To je nje­go­va pri­ča. O nar­ci­so­id­noj i iz­gu­blje­noj rok zvi­je­zdi ko­ja ni­je mo­gla da se sna­đe u dru­štvu. Na ka­se­ti je zvu­ča­la očaj­no. Ro­džer je ura­dio de­mo-sni­mak. To je bi­lo ne­pod­no­šlji­vo, ali je ide­ja bi­la od­lič­na. Ta­da je do­šao do iz­ra­ža­ja Dej­vov ta­le­nat, jer je on ra­dio svu mu­zi­ku. Iako je Ro­dže­ru tre­ba­la Dej­vo­va mu­zi­ka da bi oži­vio svo­ju vi­zi­ju, ni­je mu bi­lo la­ko da uče­stvu­je u tom kre­a­tiv­nom pro­ce­su. Ro­dže­ra Vo­ter­sa je ta­da bio glas da je te­žak čo­vjek. Bio je ve­o­ma na­si­lan. Dejv Gil­mor ga je opi­sao kao ti­pič­nog al­fa muž­ja­ka. I kla­vi­ja­tu­ri­sta Rik Rajt osje­tio je Ro­dže­rov bi­jes to­kom sni­ma­nja „The Wall“.
Rik Rajt i Ro­džer Vo­ters su se če­šće sva­đa­li ne­go ra­ni­je. Ro­džer je mi­slio da on pi­še sve i da mu Rik ne tre­ba jer se ne tru­di, ali Rik je bio ve­o­ma osje­tljiv i fin mo­mak ko­ji ni­je tr­pio ta­kvu ne­ga­tiv­nost i mrač­nost.
Ro­džer je prak­tič­no že­lio da iz­ba­ci Ri­ka iz ben­da. To mu je uspje­lo 1979. go­di­ne, ljut na raj­ta za­to što ni­je htio da se vra­ti sa od­mo­ra u Grč­koj da bi za­vr­ši­li sni­ma­nje al­bu­ma, Ro­džer je ubi­je­dio osta­le čla­no­ve ben­da da po­sta­ve Raj­tu ul­ti­ma­tum. Rajt je pri­stao da iza­đe iz ben­da. Pla­ti­li su ga sa­mo da svi­ra na pro­mo­vi­sa­nju al­bu­ma. To je bio po­če­tak kra­ja ori­gi­nal­nih čla­no­va Pink Floj­da. Je­di­no što je iz to­ga pro­is­te­klo je­ste da su svi iz­gu­bi­li no­vac od te tur­ne­je, osim Raj­ta. Je­dan od raz­lo­ga što su kon­cer­ti bi­li ta­ko sku­pi je­ste i ve­o­ma kom­plek­sna sce­no­gra­fi­ja. Bend je od­lu­čio da pred­sta­vi taj al­bum ta­ko što će sa­gra­di­ti zid oko se­be. Taj zid je bio bu­kva­lan i sim­bo­li­čan.
Zid pa­da dok se kon­cert pri­bli­ža­va kra­ju. To je pe­ri­od pri­je ne­go što su rok gru­pe ra­di­le ta­kve stva­ri. To je bi­la re­vo­lu­ci­ja. Upr­kos ne­kon­ven­ci­o­nal­noj bi­ni, mrač­nim pje­sma­ma, „The Wall“ je bio ve­li­ki hit. Pro­da­li su 340 hi­lja­da pri­mje­ra­ka u pr­va če­ti­ri da­na po ob­ja­vlji­va­nju. Sa tog al­bu­ma su ne­ke ne­vje­ro­vat­ne pje­sme – „Go­odbye Blue Sky“, „Com­for­ta­ble Numb“... Ne­ke nu­me­re su ak­tu­el­ne i da­nas. To je bio ne­vje­ro­va­tan kon­cert. Ro­džer Vo­ters je na sce­ni bio agre­si­van i do­mi­nant­na lič­nost. To je bio nje­gov tre­nu­tak.
„The Wall“ je pre­i­na­čen u film ko­ji je jav­no pri­ka­zan 1982. go­di­ne. Kao i al­bum, slu­žio je kao pod­sjet­nik na mrač­ne si­le ko­je su vla­da­le Ro­dže­rom Vo­ter­som. Ako to ni­su ura­di­li al­bum i ži­vi na­stu­pi, film je pot­pu­no oži­vio taj kon­cept. To je in­di­vi­du­a­lac ko­ji ne­ma po­sla u dru­štvu. To je bor­ba. Bob Gel­dof je bio sja­jan u toj ulo­zi. I al­bum i film su bi­li ve­o­ma uspje­šni. Po­stao je je­dan od naj­pr­o­da­va­ni­jih al­bu­ma tog vre­me­na. Ali, Ro­dže­ro­va do­mi­nant­na lič­nost pri­je­ti­la je da još vi­še na­ru­ši bend. Ro­džers je za­i­sta uda­ljio sve iz ben­da. Kao da je pri­si­lio bend da sam se­be uni­šti. Taj su­kob je do­ži­vio vr­hu­nac za vri­je­me sni­ma­nja sle­de­ćeg al­bu­ma „The Fi­nal Cut“ (Po­sled­nji rez).
Ka­da je do­šlo vri­je­me da se sni­ma al­bum, Ro­džer je do­nio no­ve vi­so­ko­um­ne i ozbilj­ne pje­sme. Po­nu­dio je ben­du da to bu­de so­lo plo­ča. Ni­su pri­sta­li na to.
Na kra­ju su ga sni­mi­li kao al­bum Pink Floj­da. Mno­ge pje­sme go­vo­re o to­me ka­ko je Ro­džer pod­nio po­gi­bi­ju svog oca u Dru­gom svjet­skom ra­tu. To je bi­la pre­kret­ni­ca i is­ku­stvo Ro­dže­ra Vo­ter­sa. To je bi­lo mu­če­nje. Kao da je Ro­džer pra­vio pje­sme na­lik na one ko­je ni­su uni­je­li na al­bum „The Wall“. Go­vo­rio je ru­žne stva­ri o ostat­ku ben­da. Na­kon al­bu­ma „The Fi­nal Cut“, Ro­džer na­pu­šta bend. Bi­lo je ja­sno da Pink Flojd vi­še ne­će ra­di­ti kao ne­ka­da. Po­što je Vo­ters iza­šao iz ben­da, bi­lo je ma­lo na­de da će Pink Flojd op­sta­ti. Do kra­ja 1983. kon­flik­ti unu­tar gru­pe uze­li su svoj da­nak. Umjet­nič­ke raz­li­ke iz­me­đu Ro­džer­sa i osta­lih do­ve­le su bend do kra­ha.
Uvre­de i ne­tr­pe­lji­vost me­đu nji­ma bi­li su su­vi­še du­bo­ki. Me­đu­tim, Dej­vid Gil­mor i Nik Mej­son že­lje­li su da na­sta­ve, da ra­de pod ime­nom Pink Flojd. Ro­dže­ru se to ni­je svi­dje­lo. Spor oko pra­va ko­ri­šće­nja tog ime­na tra­jao je ve­o­ma du­go. Na kra­ju su Gil­mor i Mej­son do­bi­li spor. Ali ri­jet­ko ko je vje­ro­vao da bend ima bu­duć­nost. Bend je na­sta­vio sa ra­dom. Rik Rajt se vra­tio 1987, i Floj­dov­ci su za­po­če­li rad na no­vom al­bu­mu. Ver­zi­ja Pink Floj­da, bez Ro­dže­ra, na­sta­vi­la je sa al­bu­mom „Mo­men­tary Lap­se of Re­a­son“. Ali, na­kon tog al­bu­ma gu­be in­spi­ra­ci­ju.
Pro­šlo je se­dam go­di­na pri­je ne­go što je bend na­sta­vio da sni­ma. No­vi al­bum „Di­vi­sion Bell“. Al­bum u mno­go če­mu po­vra­tak vi­so­ko­um­nim kon­cep­ti­ma. Kon­cer­ti su po­sta­li gran­di­o­zni. Svi­ra­li su na sta­di­o­ni­ma, ali vre­me­na su se pro­mi­je­ni­la. Bi­lo je to vri­je­me „gran­dža“...
Bob Gel­dof ih je oku­pio na kon­cer­tu „Li­ve Aid“, 2005. Pink Flojd je bio u sta­rom sa­sta­vu. Sta­re ne­su­gla­si­ce su se po­no­vo ja­vi­le. Bend je 11. ju­la 2006. do­ži­vio sim­bo­lič­ki uda­rac. Sid Ba­ret je umro. Već 2008. na­kon smr­ti Ri­ka Raj­ta na­slu­tio se ko­na­čan ras­pad Pink Floj­da... Vi­še ni­kad ne­će svi­ra­ti za­jed­no.(Kraj)