-Pi­še: Dar­ko JO­VO­VIĆ

Vlaj­ko Ću­la­fić je, po­red zbir­ki po­e­zi­je, iz­nje­drio i vr­lo za­ni­mlji­vu sa­ti­rič­nu knji­gu Ka­ra­da­gi­ja u ko­joj je, na nje­mu svoj­stven na­čin, ismi­ja­vao na­še „mo­der­no do­ba” na­še sve­u­kup­no po­sr­nu­će i vri­je­me u kom, re­klo bi se, ne­ma mje­sta za lju­de. U Ka­ra­da­gi­ji se ogle­da nje­gov uro­đe­ni gen za hu­mor. Ta­ko je na jed­nom mje­stu za­pi­sao: „Tre­ba ži­vje­ti u ze­mlji gdje ima do­sta ma­ga­ra­ca pa sve ovo ra­zu­mje­ti”. Nje­go­va alu­di­ra­nja ja­sno su usmje­re­na na da­na­šnju Cr­nu Go­ru. On je sa­ti­rič­nim to­nom, pra­ve­ći raz­li­či­ta po­re­đe­nja, do­ka­zi­vao „da ži­vi­mo u ze­mlji ču­da”, u ko­joj ču­do­vi­šta vo­de glav­nu ri­ječ. Autor ka­ri­ki­ra stvar­nost na je­dan za­i­sta umjet­nič­ki i du­bo­ko pro­mi­šljen na­šin. On iz­vr­će pod­smi­je­hu sko­ro­je­vi­će ko­ji su ubi­je­đe­ni da od njih svi­jet po­či­nje i da Cr­noj Go­ri, ko­ja pa­ti od „vi­ška isto­ri­je”, ne tre­ba­ju ni­ka­kvi da­tu­mi do ovih ovo­vre­me­nih ko­ji su je­di­no zna­čaj­ni i vri­jed­ni po­me­na. Naj­ve­ći me­đu nji­ma je, ka­ko Ću­la­fić pri­mje­ću­je, onaj ka­da je Cr­na Go­ra, za­hva­lju­ju­ći tvor­ci­ma „bo­ljeg ži­vo­ta”, po­sta­la ne­za­vi­sna dr­ža­va ko­joj se či­tav svi­jet di­vi. On na taj na­čin za­vi­ru­je u ma­lo­du­šnost do­ma­ćih tri­bu­na ko­ji su „uve­za­li ve­li­ku pa­met” i za­bo­ra­vi­li da su moć­ni­ci po­si­ja­li sje­me raz­do­ra i po­sva­đa­li bra­ću po Cr­noj Go­ri, kao bi od ve­li­ke pra­vi­li nam ma­lu do­mo­vi­nu, pri­bra­nu po nji­ho­voj mje­ri. A da su ti dr­ža­vo­tvor­ci iz­gu­bi­li osje­ćaj za pro­šlost, za čo­vječ­nost i sve sa čim smo se po­no­si­li Ću­la­fić do­ča­ra­va iro­nič­nim no­ta­ma ko­je do­mi­ni­ra­ju u ovoj knji­zi. To da ži­vi­mo u vre­me­ni­ma la­žnih ve­li­či­na po­svje­do­čio je ri­je­či­ma: U stva­ri, ka­da se sve sa­gle­da i o sve­mu po­drob­ni­je raz­mi­sli, ovo do­ba je, bar u mo­joj otadž­bi­ni, do­ba ve­li­kih do­ga­đa­ja i ve­li­kih mi­sli, a njih, sva­ka­ko, ne bi bi­lo da ni­je – ve­li­kih lju­di. On je u ovom za­ni­mlji­vom, fi­lo­zof­skom šti­vu, u stva­ri, raz­ob­li­čio i po­ni­zio te „ve­li­ke lju­de” ko­ji su se dr­znu­li da, zbog svoj­nih pri­vi­le­gi­ja, po­ni­ze svoj na­rod. A na­rod, pri­je ili ka­sni­je, zna da pri­li­je­pi eti­ke­tu ko­ja za tren za­si­ja, pa se na­kon to­ga is­to­pi od sti­da. Po­seb­no mje­sto u knji­zi Ka­ra­da­gi­ja za­u­zi­ma po­gla­vlje ko­je je autor na­slo­vio Pa­re­nje do­ma­ćeg ma­gar­ca. On sta­vlja do zna­nja da je ma­ga­rac u sa­vre­me­noj Ka­ra­da­gi­ji po­stao jed­no ot­me­no stvo­re­nje ko­je za­slu­žu­je po­seb­nu pa­žnju i po­što­va­nje. Ko se u toj sreć­noj ze­mlji, ka­ko pri­mje­ću­je autor, iz­bo­ri da u ve­li­koj me­đu­ma­ga­re­ćoj kon­ku­ren­ci­ji bu­de naj­bo­lji on uži­va sve dru­štve­ne pri­vi­le­gi­je, jer na taj na­čin po­sta­je glav­ni ma­ga­rac pred ko­jim na ko­lje­ni­ma kle­če po­ra­že­ni pre­te­den­ti za ovu pre­sti­žnu ti­tu­lu. A da je Ka­ra­da­gi­ja jed­no, za­i­sta, uspje­lo dje­lo ko­je sli­ko­vi­to do­ča­ra­va na­šu stvar­nost i iz­o­pa­če­nu svi­jest moć­ni­ka ko­ji upra­vlja­ju do­mo­vin­skim bro­dom, na kom kor­mi­lar ne­pri­ko­sno­ve­no vo­di glav­nu ri­ječ, po­tvr­di­li su broj­ni kri­ti­ča­ri, is­ti­ču­ći da ovo šti­vo spa­da u sa­mi vrh sa­vre­me­ne sa­ti­rič­ne knji­žev­no­sti u Cr­noj Go­ri.
Vlaj­ko Ću­la­fić je uspio da či­ta­lač­koj pu­bli­ci po­da­ri i dvi­je knji­ge afo­ri­za­ma Ze­či­ji trn i Pi­lo­ti­na u ko­ji­ma je smje­stio pre­ko 150 svo­jih brit­kih du­ho­vi­tih do­mi­šlja­ja. U tim knji­ga­ma do iz­ra­ža­ja do­šao je nje­gov pro­nic­lji­vi ne­mir­ni duh, ko­ji isto­vre­me­no za­di­re u čo­vje­ko­vu du­bi­nu i po­vr­šnost, ot­kri­va­ju­ći onu ve­dri­ju stra­nu ži­vo­ta umo­ta­nu u na­da­re­ni pi­ščev osje­ćaj da či­ta­o­ca za­smi­je do su­za. On je i u ovoj du­hov­noj sfe­ri uspio da po­go­di cilj, da oprav­da i to žan­rov­sko opre­dje­lje­nje na pu­tu etič­ke ozbilj­no­sti. To je potvdio i re­cen­zent knji­ge Vu­ko­ta Ba­bo­vić, re­kav­ši da se Ću­la­fić na ovaj na­čin le­gi­ti­mi­še kao lu­ci­dan ana­li­ti­čar i is­ku­san sti­li­sta, sa­mim tim oprav­da­va­ju­ći svo­je žan­rov­sko opre­dje­lje­nje. On pod­sje­ća da se autor ne za­ma­ja­va mi­nor­nim te­ma­ma i da nje­gov du­ho­vi­ti is­kaz ni­je ja­lov, već pu­ni po­go­dak u bo­ga­toj afo­ri­stič­noj pro­duk­ci­ji.
A ne­ki od nje­go­vih afo­ri­za­ma gla­se:
Sa­mo su bi­stri mo­gli ova­ko da za­mu­te
Mi smo pro­do­ran na­rod, ali nam je vrh – tup
Ot­kri­li su mu spo­me­nik. Osta­lo su pri­kri­li.
S ob­zi­rom na na­ta­li­tet, Sr­bi će usko­ro jed­nom du­šom di­sa­ti.
Sr­bi van otadž­bi­ne su u di­ja­spo­ri, a u njoj u ra­se­ja­nju.
Sve je po­šlo đa­vo­lji­jem tra­gom, za­u­dri­la ze­mlja... – li­de­ri­ma.(Na­sta­vi­će se)