Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ako je vje­ro­va­ti naj­po­zna­ti­joj ver­zi­ji, put pre­ma pra­voj vje­ri ki­jev­skog kne­za Vla­di­mi­ra, a u stva­ri je on iz­vr­šio kr­šta­va­nje Ru­si­je, zbog če­ga je i pro­gla­šen sve­cem u Ru­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, po­ka­zao se do­sta kri­vu­dav. Knez je, sti­gav­ši u Ki­jev iz Nov­go­ro­da u prat­nji voj­ske Var­ja­ga i vjer­nih nje­mu Slo­ve­na sa sje­ve­ra, du­go vre­me­na va­žio za oko­re­log mno­go­bo­šca i pro­go­nio je hri­šća­ne, ko­ji su se bi­li u to vri­je­me već po­ja­vi­li u Ki­je­vu.
Nje­ga ni­je spre­ča­va­lo čak ni to, što je nje­go­va pra­va ba­ba, knje­gi­nja Ol­ga, pri­mi­la hri­šćan­stvo. Ka­ko pi­šu lje­to­pi­sci, ni­kad na ru­skoj ze­mlji ni­je po­sto­ja­lo ta­kvo ido­lo­po­klon­stvo, kao što je bi­lo za vri­je­me vla­da­vi­ne Vla­di­mi­ra, ko­ji je na­re­dio da na bre­žu­ljak po­sta­ve ne­ko­li­ko ki­po­va, ko­ji­ma su se re­dov­no mo­li­li i pri­no­si­li ljud­ske žr­tve. Naj­po­što­va­ni­ji i glav­ni idol im je bio dr­ve­ni Pe­run sa sre­bre­nom gla­vom i zlat­nim br­ko­vi­ma.
Po­seb­no ne­za­do­volj­stvo kod Slo­ve­na-pa­ga­na iza­zi­va­lo je to, što hri­šćan­stvo ni­je do­zvo­lja­va­lo mno­go­žen­stvo. Lič­no je knez Vla­di­mir, ka­ko tvr­de isto­rij­ski iz­vo­ri, mno­go vo­lio žen­sko dru­štvo. Osim pet za­ko­ni­tih že­na, on je imao mno­go lju­bav­ni­ca: 300 ih je bi­lo u Viš­go­ro­du, 300 u Bel­go­ro­du i 200 u se­lu Bre­sto­vo. Po ri­je­či­ma lje­to­pi­sca, bu­du­ći sve­tac „bio je ne­za­sit blu­da“, do­vo­dio je kod se­be i uda­te že­ne i ne­vi­ne dje­voj­ke ra­di raz­vra­ta.
Hri­šćan­stvo je Vla­di­mi­ra isto­vre­me­no i od­bi­ja­lo i pri­vla­či­lo. Ta­so­vi na va­gi su se stal­no kla­ti­li. Na jed­nom ta­su je stal­no bi­lo ze­malj­sko sla­do­stra­šće. Na dru­gom je bi­la mo­guć­nost ra­zr­je­še­nja naj­va­žni­jih pi­ta­nja, na ko­ja ni­je bi­lo od­go­vo­ra u su­že­nim okvi­ri­ma pa­gan­stva. Ido­li ni­je­su mo­gli da ka­žu ni­šta o stva­ra­nju svi­je­ta, a ni o to­me šta čo­vje­ka če­ka po­sli­je smr­ti.
Po ri­je­či­ma Ni­ko­la­ja Ka­ram­zi­na, „...slo­ven­ska vje­ra, ko­ja je bla­go­si­lja­la vr­li­ne: hra­brost, ve­li­ko­du­šnost, po­šte­nje, go­sto­prim­stvo... ni­je­su joj mo­gli odo­lje­ti osje­tlji­vi i du­bo­ko­mi­sle­ći lju­di“.
Lje­to­pi­sac pi­še o pro­po­vi­je­di, ko­ju je iz­go­vo­rio ne­ki od pr­vih hri­šća­na u Ki­je­vu, kad su do­šli kod nje­ga ta­da­šnji mno­go­bo­šci da mu vo­de si­na, jer ga je koc­kom za­pa­lo da bu­de žr­tvo­van ido­li­ma. Od­biv­ši da pre­da svo­je di­je­te hri­šća­nin je re­kao:
„Vi ne­ma­te Bo­ga već dr­vo, da­nas ga ima, a sju­tra će sa­tru­nu­ti. Bog je sa­mo je­dan, ko­ji je stvo­rio ne­bo i ze­mlju, zvi­je­zde i mje­sec, i sun­ce, i čo­vje­ka i dao mu da ži­vi na ze­mlji. A šta su va­ši bo­go­vi stvo­ri­li? Vi ste ih sa­mi na­pra­vi­li. Ne­dam svo­ga si­na đa­vo­li­ma. Ako su oni bo­go­vi, ne­ka po­ša­lju jed­nog ne­ka­kvog Bo­ga da uzme mog si­na, a vi im se vi­še ne uli­zuj­te“.
„Dr­ve­ni i na­pra­vlje­ni“, a još će i da „sa­tru­nu“ bo­go­vi pa­ga­na, na kra­ju kra­je­va i knez se raz­o­ča­rao u njih. Po pre­da­nju Vla­di­mir je, od­lu­čiv­ši da se od­rek­ne pa­gan­stva, ka­ko bi na­pra­vio pra­vi­lan iz­bor, pa­žlji­vo sa­slu­šao pre­stav­ni­ke svih glav­nih re­li­gi­ja.
Ser­gej So­lo­vjev je sa pra­vom pri­mi­je­tio da je iz­bor vje­re bio spe­ci­fi­čan u ru­skoj isto­ri­ji. Dru­gi evrop­ski na­ro­di ni­je­su mo­ra­li da bi­ra­ju re­li­gi­ju, hri­šćan­ska vje­ra je sa­ma do­šla kod njih, naj­če­šće iz su­sjed­ne ku­će, ko­ja je već bi­la kr­šte­na. Ta­ko ni­je bi­lo sa Ru­si­jom, ko­ja se ta­da pro­sti­ra­la ve­li­kim di­je­lom na is­to­ku Evro­pe i gra­ni­či­la sa Azi­jom, već je bi­la ogrom­ni uz­bur­ka­ni ka­zan, u ko­jem su se na ve­o­ma ču­dan na­čin mi­je­ša­la su­je­vjer­ja i re­li­gi­je ra­znih na­ro­da.
Ne bez raz­lo­ga i Ha­zar­sko car­stvo je, kad su se na­šli u is­toj si­tu­a­ci­ji, ali ma­lo ra­ni­je ne­go Ru­si, mo­ra­lo da vr­ši iz­bor iz­me­đu tri re­li­gi­je. Ha­za­ri su ta­da sma­tra­li da je ju­de­i­zam naj­bo­lji.
Ako je vje­ro­va­ti lje­to­pi­si­ma, ru­ski mno­go­bo­šci su taj vjer­ski „kon­kurs“ ve­o­ma sa­vje­sno i te­me­lji­to or­ga­ni­zo­va­li. Pri­li­kom iz­bo­ra za kne­za Vla­di­mi­ra su bi­la bit­na tri kri­te­ri­ju­ma. Kao pr­vo bi­la je pri­rod­nost, uvjer­lji­vost i pri­vlač­nost re­li­gij­ske dok­tri­ne, kao dru­go – cr­kve­ni ob­re­di i na kra­ju pi­ta­nje lič­nih pri­vi­le­gi­ja, o ko­ji­ma je knez raz­mi­šljao da li da ih se od­rek­ne ili ne. Pri­če o stva­ra­nju svi­je­ta i čo­vje­ka, o ra­ju, o pa­klu, pri­ča o Po­to­pu svi­je­ta, o No­je­voj bar­ci, o No­vom Za­vje­tu su iza­zva­li, na­rav­no, jak uti­sak na kne­že­vu ma­štu, ali ni­je že­lio da za­bo­ra­vi na lič­ne in­te­re­se pre­ma sla­do­stra­sti.
Za raz­li­ku od Ha­zar­skog car­stva, ju­de­i­zam ni­je do­bio po­dr­šku u Ru­si­ji. Po­što je sa­slu­šao Ju­dej­ce, knez se za­in­te­re­so­vao gdje se na­la­zi nji­ho­va do­mo­vi­na. „U Je­ru­sa­li­mu, – od­go­vo­rio je pro­po­vjed­nik, – ali nas je Bog u svo­joj ljut­nji ras­tu­rio po svi­je­tu“. Po­sli­je to­ga, nje­gov od­go­vor je bio ne­ga­ti­van. Vla­di­mir im se ta­da su­prot­sta­vio: „Ka­ko to vi, ko­ji ste na­lju­ti­li Bo­ga, ima­te hra­bro­sti da uči­te dru­ge? Mi ne že­li­mo da kao i vi iz­gu­bi­mo do­mo­vi­nu“.
Za raz­li­ku od ju­de­i­zma islam je Vla­di­mi­ru iz­gle­dao ne­u­o­bi­ča­je­no sa­bla­znim, iako je do­zvo­lja­vao mno­go­žen­stvo, sa kne­že­ve tač­ke gle­di­šta, u nje­mu je bi­lo ne­ko­li­ko ne­sa­vla­di­vih pre­pre­ka. Ka­ram­zin pri­mje­ću­je:
„Na­čin na ko­ji su mu­sli­ma­ni opi­si­va­li raj i mla­de lje­po­ti­ce ras­pa­lji­va­lo je ma­štu sla­do­strast­nog kne­za, ali ob­re­zi­va­nje (su­ne­će­nje) mu se uči­ni­lo pre­vi­še od­vrat­no i mr­sko, a po­seb­no da se vi­no ne mo­že pi­ti, za nje­ga je bi­la ne­ra­zum­na za­bra­na. Vi­no je, – re­kao je on, – ve­se­lje i za­ba­va za Ru­se i ni­ka­ko ne bi­smo mo­gli da ži­vi­mo bez nje­ga“.
Ta­ko je Ru­si­ja bi­la bli­zu, sko­ro na po­la ko­ra­ka, da po­sta­ne mu­sli­man­ska ze­mlja. Da se to do­go­di­lo, mo­že se sa si­gur­no­šću re­ći, svjet­ska isto­ri­ja bi kre­nu­la dru­gim pu­tem.
(Na­sta­vi­će se)