-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić

-Oli prestati da čačkaš taj nos?!
To je izgleda zbu­ni, naglo stade, s prstom zabijenim u nozdrvu i jednom kikicom posred glave. Druga joj se raskupusavila i štrčaše sa strane - poput palme.
-Ne bih, mama.
-Čuješ li me! Djevojčice to ne rade.
-E, rade! Milena može da ugura šaku u usta. Vaspitačica joj je dala pet eura za to.
-Molim? Zaš­to bi to rad...
- Mama!! MAJKOOO! - banu četvorogodišnjak s tragovima blata po li­cu.
-Šta je? Šta se dereš?
-Jovan je našao dapra i sve ga mazi! Oću i ja da mi ga daš!
-Đe je Jovan?
-Eno ga tamo - pokaza put dvoriš­ta.
Istrča iz kuće, preumivši da za njom tr­či i usisivač. Baci crijevo u stranu. Kakav cr­ni dabar! Zateče ga kako u naručju ljulja neku mr­ku gu­ku s dugačkim, palim repom.
-Sine... - primače se hitro ali pažljivo - ... Šta si to našao?
Podiže životinju tegleći je za vrat, zanjiha je pred njenim nosom. Naceri se:
-Dapar mama!
Prvo je htjela da skine gaće da bi što brže utekla odatle. Pa je htjela da i njega i “dabra” odgurne nogom (i utekne odatle). Pa je htjela da uzme asepsol i da ga šmrkom nanese na Jovana (i utekne odatle).
-Dragi... to, ovaj... to nije dabar, mileni.
Mrtvi pacov se klatio u dječakovoj ru­ci.
-Nego šta je, mama? - izlomi zatečenu obrvu.
-To je... - umalo ne povrati sebi u usta - ... To je vila. Zvončica. Moraš da je pu­stiš da odleti.
Sad je mali blenuo u “dabra”. Uto iz kuće dojuri princezica s prstom u nosu, i dalje besprekorno burgijajući lobanju izn­utra.
-Mama, Ivan kupa mačku! Sipa joj šampon u glavu.
-Molim!? - i prije nego što je ukapirala, ugleda treće dijete kako izlijeće sa verande vriš­teći. Za njim tr­či mokra mačka. Popižđela.
-Ku­ku mene! Poješće me! - dernjao se.
-IVANE, ŠTA TO RADIŠ?! - i dok je bila u samom zaletu začu iza sebe ćerkicu.
-Oli mi dati malo da ga dr­žim?
-Nemoj... to nije dapar. To je vila.
-Aaaa! - maloj se zacakliše oči od spoznaje - Aaaa! (oduševljeno, ne vadeći prst iz nozdrve).
-Aha - Jovan klim­nu - Gledaj (zavrljači pacova uvis)
Dok je trčala za blatnjavim Ivanom, jednim okom je pratila kako glodar odustaje od leta i vraća im se u suret, dru­gim okom je izvrljavila na nasapunjanu mačku krvavih zenica. U naskoku ostade rastrgnuta ne znajući kud će prije.
Pacov se odbi od princezine kikice, pade u stranu. Mačka se naglo zaustavi, dok je Ivan polugolog dupeta grabio preko tuđeg dvoriš­ta. Nju­šnu vazduh, nakostriješi se pa u troskoku zgrabi “dabra” i jurnu u ku­ću sa njim u ustima. Za njom se vukao svježi mi­ris šampona.
-Zvončico! - plačno vrisnuše ono dvoje.
- Ivane! - vik­nu za sinom koji je uletio kod komšija.

* * *
Stigao je neš­to ranije. Spu­sti papire i torbu u hodnik. Umorno huk­nu i nesazuven ušeta u boravak. Zateče su­pru­gu kako raskrečena leži na kauču i dr­ži dvije metalne kašike na kapcima. Naspram nje, u toploj hr­pi ćebadi slatk­o su hrkali klin­ci.
-Ne bi vjerovala kakav sam dan imao. Ima li šta da se jede?
- Na šporetu - promrmlja. Otamo se paprikaš krčkao.
- Kakvi su?
-Spavaju. Okupala ih - uzdahnu opuš­tena - Sad konačno spavaju.
-Aha - poče da jede direk­tno iz šerpe, da puva i jede - Je li bilo ovdje šta zanimljivo?
-Jesi li ti znao... - ne skidajući kašike sa očiju - ... koliko je zajebano mački oteti pacova?
-Zaš­to bi otimala mački pacova?
-Zato što su djeca vriš­tala da im se vrati Zvončica.
-A?
-Poslije smo morali da liječimo Zvončicu. Namazali smo joj stomak Pavlovićevom. Mala insistirala.
Ovaj je već trpao dru­gu kutlaču u usta i predano mljackao.
-Uzgred, mačka je na spratu. Mislim da je opasna. Ne idi nekoliko dana tamo.
-I zaš­to troje, Milorade - huk­nu - Zaš­to smo toliko nenormalni? Zar nismo mogli jedno... i nabavimo pašče - a onda skloni kašike sa kapaka i oš­tro ga pogleda - Ako mi još jednom priđeš da me poljubiš, ili... ili zagrliš slomiću te letvom! Je li ti jasno?
-A?
Kad je završio, odmakao se od šporeta... prošao tik pored garniture. Pogleda voljenu su­pru­gu, potom oči spu­sti na gnijezdo anđela i zadovoljno uzdahnu. A onda meko upita:
-Je li ono pacov pored njih?
-Ne bri­ni, opran je.
(Autor je knji­žev­nik)