Prof. dr Ra­doš Lju­šić

Iz ži­vo­ta vo­žda Ka­ra­đor­đa Pe­tro­vi­ća pri­je 1804. go­di­ne dva su do­ga­đa­ja u isto­ri­o­gra­fi­ji bi­la spor­na, i oba su u ne­po­sred­noj ve­zi. Njih su vo­ždo­vi sa­vre­me­ni­ci, knji­žev­ni­ci i po­to­nji bi­o­gra­fi opi­si­va­li i tu­ma­či­li na raz­li­či­te na­či­ne. Ni da­nas ne po­sto­ji usa­gla­še­no mi­šlje­nje o to­me da li je Đor­đe Pe­tro­vić imao sa­mo oca ili i oču­ha, i da li je iz­vr­šio oce­u­bi­stvo ili oču­ho­u­bi­stvo.
Ve­ći­na iz­vo­ra po­mi­nje Pe­tra kao oca vo­žda Kra­đor­đa. Sa­mo Pe­tar Jo­kić, Jo­van Ha­džić, Di­mi­tri­je Ti­rol i Ni­ko­laj P. Na­de­ždin ko­ri­ste sta­ri­ji ob­lik ovog ime­na – Pe­tro­ni­je, kao ime oca a ne oču­ha. Jo­van Ha­džić je u po­čet­ku zvao Pe­trom Đor­đe­vog oca, i u jed­noj pje­smi opje­vao je nje­go­vo ubi­stvo, da bi na dru­gom mje­stu upo­tri­je­bio ime Pe­tro­ni­je. Či­nje­ni­ca da je Đor­đe uzeo pre­zi­me Pe­tro­vić ide u pri­log tvrd­nji da se nje­gov otac zvao Pe­tar. Ni­je u su­prot­no­sti s tim ni to da je ocu kr­šte­no ime mo­glo bi­ti Pe­tro­ni­je, ali da ga je na­rod zvao Pe­trom, i da je na­di­mak pre­o­vla­dao. I nje­gov je sin po­zna­ti­ji po na­dim­ku Ka­ra­đor­đe (otud Ka­ra­đor­đe­vi­ći), a ne po ime­nu Đor­đe (Đor­đe­vi­ći).
U svim iz­vo­ri­ma za­bi­lje­že­no je da je Đor­đe ubio oca, sem kod Si­me Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­je, ko­ji je tvr­dio da mu je to bio očuh. Mi­lu­ti­no­vić ni­je osta­vio ni­ka­kav po­da­tak o to­me što je bi­lo s nje­go­vim ocem, sa­mo je na­veo da je Ma­ri­ca uze­la dru­gog mu­ža. U Ser­bi­jan­ki (1826) opje­vao je do po­je­di­no­sti oču­ho­u­bi­stvo. Sa­raj­li­ji­no pje­va­nje po­slu­ži­lo je kao osno­va za na­rod­no pre­da­nje, ko­je je za­bi­lje­žio i usvo­jio Mi­len­ko Vu­ki­će­vić, a po­tom i isto­ri­o­gra­fi­ja. U Vu­ko­vo do­ba su se još pri­po­vi­je­da­le raz­ne pri­če o ovom do­ga­đa­ju, pa se ni­je zna­lo „ko­je je pra­va isti­na”. Umje­sto da bu­de raz­ja­šnje­no, ovo pi­ta­nje je po­čet­kom ovog vi­je­ka, usled di­na­stij­skih ob­zi­ra, još vi­še za­mr­še­no.
S je­se­ni 1785. ili pr­vih da­na po­sli­je Us­kr­sa 1786. go­di­ne, ne­po­sred­no po že­nid­bi, zbog ubi­stva Tur­či­na i iz­bje­ga­va­nja pra­va pr­ve brač­ne no­ći, Đor­đe je bio pri­mo­ran da bje­ži iz Sr­bi­je: s po­ro­di­com se upu­tio u Austri­ju. Nji­ma se, bi­lje­že ne­ki iz­vo­ri, pri­dru­ži­lo još ne­ko­li­ko fa­mi­li­ja iz za­vi­ča­ja. Pred­vo­dio ih je Đor­đe, šum­skim sta­za­ma i bo­ga­za­ma, nje­mu već po­zna­tim, da ih Tur­ci ne bi opa­zi­li. Ni­ko­me ni­je pa­da­lo na pa­met da će ima­ti ne­pri­li­ka s oso­bom iz svog zbje­ga u po­kre­tu. Svi su stre­pje­li od tur­ske po­tje­re, ko­ju je za nji­ma upu­tio Mu­la Hu­se­in, pa­la­nač­ki spa­hi­ja i či­tluk­sa­hi­bi­ja Za­go­ri­ce. U po­tje­ri je bi­lo Sr­ba, me­đu nji­ma Đor­đev sta­ri svat, ko­ji su se pre­da­no tru­di­li da za­met­nu trag zbje­gu i ta­ko mu omo­gu­će od­la­zak na sje­ver.
Pe­tar, već u go­di­na­ma, spu­tan po­da­nič­kim ži­vo­tom, uobi­ča­je­nom po­sle­di­com vje­kov­nog ro­bo­va­nja, u stra­hu od tur­ske po­tje­re i ne­iz­vje­sno­sti ko­ja ih je oče­ki­va­la u su­sjed­noj dr­ža­vi, pre­do­mi­slio se u pu­tu i pred­lo­žio po­vra­tak u za­vi­čaj. Mo­gu­će je da u po­čet­ku ni­je znao pra­vu na­mje­ru zbje­go­vo­đe i da je za nju sa­znao tek u pu­tu. Od­lu­ka ko­ju je do­nio ni­je bi­la ni­ma­lo neo­bič­na. On je pri­pa­dao onom kru­gu lju­di ko­ji su ra­jin­ski ži­vot na ba­šti­ni pret­po­sta­vlja­li ne­iz­vje­sno­sti se­o­be. Od­go­vor­nost za po­ro­di­cu, s jed­ne, i ne­iz­vje­snost, s dru­ge stra­ne, uči­ni­li su da, kad su bje­gun­ci za­sta­li da se za tre­nu­tak od­mo­re, Pe­trov unu­tra­šnji ne­mir, ko­ji je on do­tad vje­što skri­vao, do­seg­ne vr­hu­nac. On ta­da ne sa­mo da je ot­ka­zao po­slu­šnost, već je pri­pri­je­tio da će ih oda­ti Tur­ci­ma. Strah od Tu­ra­ka, još uvi­jek do­mi­nan­tan u ži­vo­tu on­da­šnjeg srp­skog svi­je­ta, uno­sio je ne­spo­koj­stvo u Pe­tro­vu ra­je­tin­sku du­šu. Nje­go­vim sta­vom, a po­seb­no pri­jet­njom da će ih oda­ti, svi su bi­li zbu­nje­ni, po­naj­vi­še pred­vod­nik zbje­ga. Pri­seb­nost i od­va­žnost is­ka­za­la je od­mah sa­mo Ma­ri­ca, ko­joj ni­je­su slu­čaj­no pri­do­da­li na­di­mak „ka­ta­na’”. Kad Đor­đe ni­je uspio da ubi­je­di oca da ne na­pu­šta zbjeg, Ma­ri­ca je sta­la pred nje­ga i za­kle­la ga: „Đor­đe, aram ti mle­ko mo­je ko­je si ti po­do­jio iz ove si­se, ako ono­ga psa ne ubi­ješ. Ubi­te ga da ne ja­vlja Tur­ci­ma za nas. Bo­lje da on je­dan po­gi­ne, no 30 du­ša da pad­ne u rob­stvo”. Od­go­vor­nost za ubi­stvo pri­hva­ti­la je na se­be. Đor­đe i Ma­ri­ca su dva pu­ta mo­li­li i pre­kli­nja­li Pe­tra da ih ne na­pu­šta. Za­ni­je­mje­li čla­no­vi zbje­ga ne­tre­mi­ce su gle­da­li i slu­ša­li muč­nu ra­spru oca i si­na po­dr­ža­va­nog od maj­ke: „Po­vra­ti se, Go­spo­dom te ku­mim,/ Ne tje­raj me na zlo is­ku­še­nje”.
Ubje­đi­va­nje ni­je po­mo­glo, Pe­tar im je okre­nuo le­đa. Dok se uda­lja­vao od zbje­ga, po­go­di­lo ga je ta­ne iz Đor­đe­ve pu­ške „to­ska”. Po­tom ga je do­tu­kao je­dan od mo­ma­ka iz prat­nje. Oce­u­bi­stvo se de­si­lo uvrh pu­stog Stoj­ni­ka. Pe­tar je sa­hra­njen u obli­žnjoj Cr­ve­noj ja­ru­zi. Zbjeg se, po­sli­je ne­u­o­bi­ča­je­ne sa­hra­ne, bez sve­šte­ni­ka i ope­la, upu­tio pre­ma Sa­vi pro­la­ze­ći kroz „Klje­šte­vi­cu, ve­li­ku pla­ni­nu kao mo­re”. Iz­me­đu Pa­le­ža i Um­ke pre­šli su Sa­vu, uvje­re­ni da su se oslo­bo­di­li rop­stva.
Oce­u­bi­stvo (1785/6), bra­to­u­bi­stvo (1806) i bjek­stvo iz Sr­bi­je 1813. go­di­ne, tri su naj­te­ža mo­men­ta u Ka­ra­đor­đe­vom ži­vo­tu. Ne­mo­gu­će je sa­zna­ti ko­je su mi­sli op­sje­le nje­gov um od tre­nut­ka maj­či­nog za­kli­nja­nja do po­vla­če­nja oro­za.(NA­STA­VI­ĆE SE)