-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Osta­lo je da se sa­vla­da još jed­na isto­rij­ska ras­kr­sni­ca – tre­ba­lo je na­pra­vi­ti iz­bor iz­me­đu pra­vo­sla­vlja i ka­to­li­čan­stva. Te­ško da je Vla­di­mir bio svje­stan če­ga se pri­hva­ta i ka­kvu od­go­vor­nost uzi­ma na se­be, ali da­nas, gle­da­ju­ći iz ove po­zi­ci­je u pro­šlost, mo­že se sa si­gur­no­šću kon­sta­to­va­ti da je po svo­joj va­žno­sti ovaj iz­bor bio jed­na od naj­va­žni­jih od­lu­ka u ru­skoj isto­ri­ji. Upra­vo je taj iz­bor una­pri­jed od­re­dio mno­go šta da­lje u od­no­si­ma Ru­si­je i Za­pa­da.
Is­prav­nost svo­je vje­re su do­ka­zi­va­li Vla­di­mi­ru i nje­mač­ki ka­to­li­ci, ali je Vi­zan­ti­ja bi­la ubje­dlji­vi­ja u do­ka­zi­va­nju u od­no­su na kon­ku­ren­te. Gr­ci su ta­da jed­no­stav­no pred­u­hi­tri­li Njem­ce. Bo­lje po­zna­va­ju­ći „kup­ca”, oni su uspje­li da bo­lje iz­lo­že stva­ri i da ih pri­ka­žu u naj­bo­ljem svje­tlu. Kad su ru­ski iza­sla­ni­ci, pret­hod­no po­sje­tiv­ši nje­mač­ke ze­mlje i vi­djev­ši cr­kve­ne ob­re­de kod ka­to­li­ka, do­šli u Kon­stan­ti­no­polj, im­pe­ra­tor je, ka­ko pi­še lje­to­pi­sac, „... zna­ju­ći da se ne­ci­vi­li­zo­va­ni um br­že osva­ja pri­vid­nim sja­jem, ne­go ap­strakt­nim isti­na­ma, na­re­dio da se raz­go­vo­ri vo­de u So­fij­skoj cr­kvi, gdje je pa­tri­jarh lič­no slu­žio li­tur­gi­ju, ob­u­čen u mo­na­šku odje­ću”.
Pro­ra­čun Gr­ka se po­ka­zao do­brim i, kad su se vra­ti­li ku­ći, iza­sla­ni­ci su sa ta­kvim us­hi­će­njem sli­ko­vi­to opi­sa­li Vla­di­mi­ru to šta su vi­dje­li, da po­sli­je to­ga ni­je vi­še bi­lo dvo­u­mlje­nja ko­ji iz­bor da se na­pra­vi. On se slo­žio sa svo­jim iza­sla­ni­ci­ma, ko­ji su ka­za­li da „sva­ki čo­vjek, ko­ji je osje­tio ukus slat­kog, od­mah se kod nje­ga ja­vlja od­vrat­nost pre­ma gor­kom, a ta­ko je i sa na­ma, čim smo se upo­zna­li sa grč­kom vje­rom, ne­ma­mo že­lje za dru­gom”. Ve­o­ma va­žan ar­gu­ment u ko­rist pra­vo­sla­vlja za Vla­di­mi­ra je bio kad su ga pot­sje­ti­li: „Kad grč­ka vje­ra ne bi bi­la bo­lja od dru­gih, on­da tvo­joj ba­bi Ol­gi, naj­pa­met­ni­joj od svih, ne bi pa­lo na pa­met da je pri­mi”.
Sve u sve­mu, sva ova pre­da­nja li­če na isti­nu. Iz­u­ze­tak je, mo­žda, sa­mo jed­no, za ko­je se ka­sni­je sa­zna­lo, gdje je po­ka­za­no su­prot­sta­vlja­nje pra­vo­slav­ne Ru­si­je za­pad­nom ka­to­li­čan­stvu. Sa­slu­šav­ši nje­mač­ke pro­po­vi­jed­ni­ke, Vla­di­mir im je to­bo­že re­kao: „Idi­te oda­kle ste do­šli, na­ši pre­ci ni­je­su pri­ma­li pa­pi­nu vje­ru”. Ako je ta­ko bi­lo, on­da ka­ko je Vla­di­mir raz­go­va­rao sa ka­to­li­ci­ma o vje­ri i još je, po­sli­je raz­go­vo­ra sa nji­ma, po­slao svo­je iza­sla­ni­ke kod Nje­ma­ca da pro­ci­je­ne i da da­ju svo­je mi­šlje­nje o ka­to­lič­kim hra­mo­vi­ma i nji­ho­vim cr­kve­nim ob­re­di­ma.
O to­le­rant­nom Vla­di­mi­ro­vom od­no­su pre­ma ka­to­li­čan­stvu po­tvr­đu­je i ova či­nje­ni­ca. Kad je ma­lo ka­sni­je, u vre­me­nu od 1006. do 1008. go­di­ne, bio u Ru­si­ji pa­pin iza­sla­nik ar­hi­e­pi­skop Bo­ni­fa­ci­je i za­mo­lio ga da mu po­mog­ne u pro­pa­gan­di hri­šćan­stva kod pe­če­no­ga, ru­skih kom­ši­ja, iako je po­sum­njao u uspjeh mi­si­je, ipak je kul­tur­no do­pra­tio mi­si­o­na­ra do gra­ni­ce. Us­pje­si Bo­ni­fa­ci­ja su bi­li pri­lič­no skrom­ni, ali što je naj­va­žni­je, uspio je da osta­ne živ. Ži­vot mu je spa­si­lo to, što se ar­hi­e­pi­skop krio pod ime­nom polj­skog iza­sla­ni­ka kne­za Bo­le­sla­va Hra­brog, sa­ve­zni­ka step­skih no­ma­da – pe­če­no­ga u bor­bi pro­tiv Ru­si­je.
Uvje­riv­ši se u pred­nost pra­vo­sla­vlja, Vla­di­mir se, ka­ko to pi­še u lje­to­pi­su, ni­je kr­stio od­mah, čak je vi­še pu­ta pro­vje­ra­vao ko­li­ko je no­va re­li­gi­ja ot­por­na da op­sta­ne. Kad je uspje­šno za­vr­šio pre­go­vo­re sa Gr­ci­ma o vje­ri, Vla­di­mir je sa voj­skom po­šao na njih i op­sa­di­rao grad Kor­sun (Ker­so­nes). Gr­ci su se upor­no bra­ni­li, si­tu­a­ci­ja je, oči­gled­no, bi­la te­ška i knez je is­ko­ri­stio baš ovaj mo­me­nat, kad bi tre­ba­lo da pro­vje­ri hri­šćan­skog Bo­ga. Vla­di­mir je po­gle­dao u ne­bo i za­kleo se da ako za­u­zme grad, kr­sti­će se. Uz po­moć Bo­ga, tač­ni­je re­če­no, uz po­moć iz­daj­ni­ka u grč­koj voj­sci, ko­ji je po­ka­zao Ru­si­ma ka­ko da pre­mo­ste pre­laz pre­ko vo­de da pro­dru u grad do op­sa­di­ra­nih. I Kor­sun je pao.
Vla­di­mi­ro­va že­lja da se kr­sti, vje­ro­vat­no se po­ja­ča­la, ali ipak ne to­li­ko da bi odr­žao da­tu ri­ječ pod za­kle­tvom. Mno­go vi­še mu je po­ra­sla si­gur­nost u sop­stve­nu moć. Kad je ušao sa voj­skom u Kor­sun, knez je po­slao sle­de­ću po­ru­ku im­pe­ra­to­ri­ma Va­si­li­ju i Kon­stan­ti­nu u Kon­stan­ti­no­polj:
„Ja sam za­u­zeo vaš slav­ni grad. Čuo sam da ima­te ne­u­da­tu se­stru, ako mi je ne da­te za že­nu, on­da će se i sa va­šim gra­dom do­go­di­ti isto što i sa Kor­su­nom”.
Bez ob­zi­ra na upla­še­nost i ogor­če­nje, im­pe­ra­to­ri su od­go­vo­ri­li di­plo­mat­ski, na­sta­vlja­ju­ći svo­ju po­li­ti­ku usmje­re­nu pre­ma glav­nom ci­lju, ko­ji se od­no­sio na kr­šta­va­nje Ru­si­je. U po­ru­ci je pi­sa­lo: „Ne pri­li­či hri­šća­ni­ma da uda­ju se­stre za mno­go­bo­šce, ali ako se kr­stiš, on­da ćeš i do­bi­ti na­šu se­stru i za­jed­no sa njom i car­stvo ne­be­sko”.
Do­go­vor je po­stig­nut i ca­re­vi su po­sla­li svo­ju se­stru Anu sa mo­na­si­ma Vla­di­mi­ru. I baš ona je spa­si­la ido­lo­po­klo­ni­ka od da­ljih raz­mi­šlja­nja i ko­le­ba­nja. Po pre­da­nju, mla­do­že­nju su za­bo­lje­le oči i sko­ro ni­šta ni­je mo­gao da vi­di. „Ako že­liš da se iz­li­je­čiš od bo­le­sti – po­sa­vje­to­va­la ga je že­na – kr­sti se što pri­je, a ako to ne ura­diš, ne­ćeš se ni­kad iz­li­je­či­ti”. Knez joj je na to od­go­vo­rio: „Ako se, za­i­sta, to do­go­di, on­da je stvar­no hri­šćan­ski Bog ve­li­ki”.
Tek po­sli­je to­ga Vla­di­mir se ko­nač­no kr­stio (neo­bič­na slič­nost sa ne­vjer­nim To­mom) i, ako je vje­ro­va­ti le­gen­di, on je ozdra­vio i uz­vik­nuo: „Tek sam sa­da sa­znao za pra­vo­ga Bo­ga”.
(Na­sta­vi­će se)