-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Iko se on lič­no to­li­ko du­go ko­le­bao, Vla­di­mir ni­je osta­vio sko­ro ni­ma­lo vre­me­na za raz­mi­šlja­nje osta­lim lju­di­ma u Ru­si­ji. Kad se vra­tio u Ki­jev, on je na­re­dio da sru­še ido­le, da ih tu­ku šta­po­vi­ma i ba­ce u ri­je­ku. Sam pro­ces kr­šta­va­nja je bio or­ga­ni­zo­van na sa­svim jed­no­sta­van na­čin. Po na­re­đe­nju kne­za svi sta­nov­ni­ci Ki­je­va su bi­li na­sil­no do­ve­de­ni po­red ri­je­ke, gdje su ih i kr­sti­li. Ne­ki su bi­li rav­no­du­šni, ne­ke su do­ve­li si­lom, a mno­gi su po­bje­gli iz gra­da. Na oba­li po­red Dnje­pra sta­jao je lič­no knez Vla­di­mir i pra­tio kr­šta­va­nje. Svi su ušli u vo­du, iz­me­đu Pa­ga­na su se kre­ta­li hri­šća­ni, uče­ći ih ka­ko da se po­na­ša­ju za vri­je­me či­na kr­šta­va­nja.
Po­što je oba­vlje­no kr­šta­va­nje, od­mah se pri­stu­pi­lo iz­grad­nji po­mje­snih cr­ka­va, a knez Vla­di­mir je na­re­dio da se u Ki­je­vu iz­gra­di cr­kva Sve­tog Va­si­li­ja, baš na tom bre­žulj­ku, gdje je on lič­no ra­ni­je bio po­di­gao svog ido­la Pe­ru­na. Odav­de iz Ki­je­va su i kre­nu­li na sje­ver hri­šćan­ski mi­si­o­na­ri. Vi­zan­tij­ske sve­šte­ni­ke je pra­ti­la kne­že­va voj­ska, uko­li­ko bi do­šlo do su­ko­ba sa mno­go­bo­šci­ma. Kr­šta­va­nje mno­go­bo­ža­ca u Nov­go­ro­du, gdje su ti ido­lo­po­klo­ni­ci sru­ši­li pr­vu hri­šćan­sku cr­kvu Pre­o­bra­že­nja, ni­je išlo baš glat­ko kao u Ki­je­vu.
Le­gen­da o kr­šta­va­nju sta­nov­ni­ka Nov­go­ro­da ko­ri­sti­la se čak i u po­slo­vi­ci, ko­ja je ra­ni­je bi­la do­bro po­zna­ta u Ru­si­ji. Ona gla­si: „Pu­tja­ta je kr­stio ma­čem, a Do­bri­nja og­njem”. Knez Vla­di­mir je mi­si­ju kr­šta­va­nja Nov­go­ro­da po­vje­rio upra­vo svom stri­cu Do­bri­nji i voj­vo­di, ko­jem je bi­lo ime Pu­tja­ta. Ov­dje je kr­šta­va­nje oba­vlje­no uglav­nom na si­lu. Da ih Nov­go­ro­đa­ni ne bi va­ra­li ( ido­lo­po­klo­ni­ci su če­sto go­vo­ri­li za se­be da su već kr­šte­ni), svim hri­šća­ni­ma je bi­lo na­re­đe­no da no­se krst oko vra­ta, a taj ko­ji ga ne­ma na se­be, ne tre­ba mu vje­ro­va­ti. Kr­sto­va ni­je bi­lo do­volj­no za sve, pa su mno­ge kr­sti­li vi­še pu­ta. Gle­da­ju­ći to ka­ko spa­lju­ju nji­ho­ve ido­le, lju­di su pla­ka­li i mo­li­li da im po­šte­de bo­žan­stva. Do­bri­nja im se pod­smi­ja­vao i go­vo­rio: „Za­što ža­li­te one, ko­ji ne mo­gu ni se­be da bra­ne, a ka­ko će on­da vas za­šti­ti­ti”.
Sam čin kr­šta­va­nja Ru­si­je je le­ga­lan, me­đu­tim, isto­ri­ja je, ka­ko se to de­ša­va­lo če­sto, i u ovom slu­ča­ju na ču­dan na­čin po­mi­je­ša­la ozbilj­no sa neo­zbilj­nim. Na kra­ju kra­je­va, ako je vje­ro­va­ti lje­to­pi­sci­ma, ni­je­su cr­kve­ni dog­ma­ti, već Vla­di­mi­ro­va sklo­nost pre­ma vi­nu i strah od su­ne­će­nja po­mo­gli hri­šća­ni­ma da po­bi­je­de mu­sli­man­ske opo­nen­te. A po­sled­nji ar­gu­ment, ko­ji se ko­ri­sti kao do­kaz za kr­šta­va­nje kne­za, bio je obič­ni ko­njuk­ti­vis.
Bi­lo ka­ko bi­lo, u to­ku 988. i 989. go­di­ne po ro­đe­nju Hri­sta, Ru­si­ja je pri­mi­la hri­šćan­stvo. Po evrop­skim mje­ri­li­ma to i ni­je ta­ko ka­sno. Pri­bli­žno tim vre­me­ni­ma Ma­đar­ska, Polj­ska, Šved­ska, Nor­ve­ška i Dan­ska su pri­mi­le hri­šćan­stvo.
Pri­ma­nje pra­vo­sla­vlja i okre­ta­nje pre­ma Vi­zan­ti­ji iza­zva­li su u Ru­si­ji naj­o­zbilj­ni­je po­sle­di­ce, u mno­go­me su una­pri­jed od­re­di­li ka­rak­ter i du­hov­ni ži­vot ru­skog na­ro­da, pred­o­dre­di­li nje­go­vu isto­rij­sku po­seb­nost i isto­vre­me­no na­ma po­zna­tu izo­lo­va­nost od za­pad­nih su­sje­da.
Na­red­ni isto­rij­ski do­ga­đa­ji su sve ovo po­tvr­di­li. Ta­ta­ro-mon­gol­ski pri­ti­sak i pro­di­ra­nje Ru­sa u Si­bir, ko­je se za­vr­ši­lo na gra­ni­ca­ma Mon­go­li­je i Ki­ne, ti­je­sne ve­ze sa Is­to­kom i, na kra­ju, ula­zak u sa­stav ru­ske dr­ža­ve ra­znih na­rod­no­sti, ko­je su is­po­vi­je­da­le islam, stvo­ri­li su taj je­din­stve­ni i pro­ti­vur­ječ­ni fe­no­men, što se zo­ve Ru­si­ja.
Ru­ski fi­lo­zof Ni­ko­laj Ber­da­jev je pi­sao: „Ru­si­ja je ve­li­ki dio svi­je­ta, ras­pro­stra­nje­na na ogrom­nom pro­sto­ru Is­to­ka i Za­pa­da, ona spa­ja dva svi­je­ta. I uvi­jek su se u ru­skoj du­ši su­ko­blja­va­la dva po­čet­ka- is­toč­ni i za­pad­ni“.
Uda­ri isto­rij­skih olu­ja na Ru­si­ju če­sto su joj za­tva­ra­li vra­ta od Evro­pe. Uzro­ci su bi­li raz­li­či­ti, ali re­zul­tat, zbog pri­nud­ne izo­la­ci­je od Za­pad­ne Evro­pe, uvi­jek je bio isti, Ru­si su za­o­sta­ja­li u raz­vo­ju. U tom vre­me­nu, dok su se dru­gi evrop­ski na­ro­di bez pre­ki­da po­mje­ra­li na­pri­jed, pri­hva­ta­li no­vi­ne u kul­tu­ri, na­u­ci i raz­vi­ja­li me­đu­sob­nu sa­rad­nju, Ru­si su mo­ra­li vi­še pu­ta da gra­de ku­ću iz­no­va, od­ba­če­ni i sa­mi.
Pod pri­ti­skom ta­kvih okol­no­sti, Ru­si su mo­ra­li da kroz svo­ju isto­ri­ju do­sta če­sto i sa­mi na­no­vo iz­mi­šlja­ju bi­cikl. I taj „ru­ski bi­cikl” je bio ma­lo dru­ga­čij, ne­go onaj na ko­je se na­u­čio Za­pad da „vo­zi”. Ovo se ti­če naj­ši­reg kru­ga pi­ta­nja, a od­no­si se i na teh­no­lo­gi­ju i na ži­vot­nu fi­lo­zo­fi­ju.
Čak se da­nas i Ru­si i stran­ci, go­vo­re­ći, re­klo bi se, o jed­nom te istom, do­sta če­sto iz­ja­šnja­va­ju da se sla­žu u onom glav­nom, ali i za njih neo­če­ki­va­no, ra­zi­la­ze se u de­ta­lji­ma, t.j. u ne­ka­kvom „zvon­ce­tu na bi­ci­klu”.
Po pra­vi­lu, umje­sto da po­ku­ša­ju da ob­ja­sne is­kr­sle ne­ja­sno­će, obje stra­ne zah­ti­je­va­ju da se pro­ble­mi re­ša­va­ju is­klju­či­vo od­mah. U stva­ri, da bi se stva­ri do­volj­no ra­zu­mje­le, če­sto su po­tre­bi ja­ki raz­lo­zi. Sa­vre­me­ni čo­vjek vi­še zna o svo­joj ge­ne­ti­ci, ko­ja uti­če na ži­vot, ne­go o isto­rij­skim to­ko­vi­ma, iako i oni ima­ju do­sta ve­li­ki uti­caj na naš ži­vot i for­mi­ra­ju stav čo­vje­ka pre­ma ovom ili onom pro­ble­mu. I u Ru­si­ji i na Za­pa­du se ve­o­ma ma­lo sje­ća­ju tih drev­nih vra­ta, ko­ja su ih i spa­ja­la i raz­dva­ja­la. Pr­vo su se za­tvo­ri­la ju­žna vra­ta, t.j. Ki­jev­ska, vra­ta Evro­pe, ko­ja su bi­la u svo­je vri­je­me ši­rom otvo­re­na za sva­kog stran­ca.
(Na­sta­vi­će se)