-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Đor­đev po­vra­tak u Sr­bi­ju raz­ri­je­šio je sve di­le­me oko oce­u­bi­stva. On se po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na po­ja­vio u ma­na­sti­ru Bla­go­ve­šte­nja, u kom je star­je­ši­na bio ar­hi­man­drit Gli­go­ri­je Ra­do­ji­čić. Po­što se is­po­vi­je­dio, za­mo­lio je ar­hi­man­dri­ta za opro­štaj. On je oba­vljen na Bla­go­vi­je­sti 1796. go­di­ne, na ma­na­stir­skoj sla­vi. Tra­di­ci­o­nal­no oku­plja­nje na­ro­da na sla­vi ni­je slu­čaj­no oda­bra­no. Čin opro­šta­ja iz­ve­den je u pri­su­stvu ve­li­kog bro­ja lju­di iz za­vi­ča­ja, ko­ji­ma je do­ga­đaj bio do­bro po­znat i pred ko­ji­ma se ni­je mo­gla sa­kri­ti ni­jed­na po­je­di­nost. Đor­đe je do­nio po dvje­sta oka ra­ki­je, vi­na i hlje­ba, da ih raz­di­je­li na­ro­du, ocu za du­šu. Na­rod je pri­hva­tio opro­štaj ko­ji je oči­tao ar­hi­man­drit. Đor­đe je po­tom pi­sao pet du­ka­ta ar­hi­man­dri­tu za trud, a ma­na­sti­ru je po­klo­nio vo­la. Po­jev­ši hljeb i po­po­vi­ši pi­će, oku­plje­ni su po­je­di­nač­no iz­go­va­ra­li: „Bog da mu opro­sti što je oca u nu­ždi za­po­vi­je­dio ubi­ti”. Ja­ni­ći­je Đu­rić, ko­ji je sa­ču­vao od za­bo­ra­va ovaj do­ga­đaj, bio je oče­vi­dac. Za­to što se pred ar­hi­man­dri­tom Gli­go­ri­jem is­po­vi­je­dio, mi po­kla­nja­mo po­vje­re­nje nje­go­vom is­ka­zu da Đor­đe je­ste ubio svog oca. Me­mo­a­ri­sta se, kao što smo ra­ni­je iz­ni­je­li, za­lo­žio za bla­žu va­ri­jan­tu oce­u­bi­stva („za­po­vi­je­dio”). A da je ubi­stvo iz­vr­še­no „u nu­ždi”, uvje­ra­va nas Đor­đe­va iskre­nost pre­ma ar­hi­man­dri­tu i na­ro­du svo­ga kra­ja, od ko­ga se isti­na ni­je mo­gla sa­kri­ti. Još bit­ni­je je to da Đor­đe ni­je ni imao na­mje­ru da isti­nu skri­va. Za­što su to po­to­nja po­ko­lje­nja či­ni­la?
Još ne­ki mo­men­ti su bit­ni za do­no­še­nje su­da o Đor­đe­vom ubi­stvu. Če­sti ra­to­vi, za­ra­zne bo­le­sti, tur­ska na­si­lja, uči­ni­li su čo­vječ­ji ži­vot ma­nje vri­jed­nim. Kad se to­me do­da drev­ni obi­čaj li­ša­va­nja ži­vo­ta ostar­je­lih ro­di­te­lja, ako se ti­me rješavao pro­blem gla­di ili pre­kra­ći­va­le sa­mrt­ne mu­ke, on­da je još lak­še ra­zu­mje­ti Đor­đev po­stu­pak. Nje­go­va mla­dost i pla­ho­vi­tost, br­zi­na do­no­še­nja od­lu­ke, i maj­či­na po­dr­ška, po­mo­gli su mu da dig­ne ru­ku na oca. Od tre­nut­ka ka­da je pre­u­zeo od­go­vor­nost za po­ro­di­cu i zbjeg, on je oce­u­bi­stvom po­ka­zao da je oso­ba od­luč­na, sprem­na na ri­zik, ne­po­ko­le­blji­va u na­mje­ri da ostva­ri cilj, tra­gič­no od­va­žna.
Onaj ko­ji se po­ka­zao ne­u­mo­ljiv pre­ma svo­ji­ma, ži­vio je u uvje­re­nju da ta­kav mo­že bi­ti i pre­ma dru­gi­ma. Ova­kvo shva­ta­nje bit­no je uti­ca­lo na Ka­ra­đor­đe­ve po­stup­ke to­kom Ustan­ka. Po­di­za­nje Srp­ske re­vo­lu­ci­je i us­pje­si u pr­vim usta­nič­kim da­ni­ma ne bi bi­li mo­gu­ći da su vo­ždo­vi po­stup­ci bi­li dru­ga­či­ji.
Ka­ra­đor­đe je ne­ra­do go­vo­rio o oce­u­bi­stvu, iz ra­zu­mlji­vih raz­lo­ga. Na­red­ni pri­mjer rje­či­to svje­do­či o to­me. Ka­da su se jed­nom pri­li­kom na­šli na Stoj­ni­ku u lo­vu, Ka­ra­đor­đe je re­kao Jo­ki­ću: „Vi­diš onu ja­ru­gu, on­de je moj otac za­ko­pat”. I ni ri­je­či vi­še. Ovo se ne mo­že prav­da­ti nje­go­vom ću­tlji­vo­šću, već iz­bje­ga­va­njem pod­sje­ća­nja na te­šku i tra­gič­nu od­lu­ku.
Ni­je isto ubi­ti oca ili oču­ha, sa sta­no­vi­šta di­na­sti­je i uobi­ča­je­nih nor­mi po­na­ša­nja. Čak se i iz di­na­stij­skih ob­zi­ra čin oce­u­bi­stva tu­ma­čio u pro­šlo­sti dvo­ja­ko. U vri­je­me Srp­ske re­vo­lu­ci­je, pa i do ko­nač­nog oslo­bo­đe­nja od Tu­ra­ka, ovaj do­ga­đaj po­sma­tran je u tom kon­tek­stu, kao sa­stav­ni dio oslo­bo­di­lač­ke bor­be. Ka­ra­đor­đe je 1804. go­di­ne, u pr­vim re­vo­lu­ci­o­nar­nim da­ni­ma, vje­šao na kuć­nom pra­gu iz­da­ji­ce i ko­le­bljiv­ce, a oni­ma ko­je ne bi za­te­kao, pa­lio je ku­će. Njih od mu­sli­ma­na ni­je dvo­jio. Kad Tu­ra­ka vi­še ni­je bi­lo, za vla­da­vi­ne vo­ždo­va unu­ka Pe­tra I, pa­la je u za­bo­rav ova osje­tlji­va nit oslo­bo­di­lač­kog preg­nu­ća, po­ti­ski­va­na di­na­stij­skim re­zo­nom o čed­no­sti ro­do­na­čel­ni­ka i osni­va­ča di­na­sti­je. Vje­ro­va­lo se da su nje­gov ugled i ugled di­na­sti­je po­go­đe­ni oce­u­bi­stvom, pa se ovaj čin ubla­ža­vao (dru­gi je ubio Đor­đe­vog oca, Đor­đe je ubio oču­ha) ili pre­ćut­ki­vao. Po­sto­ja­lo je vi­še raz­lo­ga za ova­kvo opre­dje­lje­nje Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Za di­na­sti­ju je te­ži gri­jeh oce­u­bi­stvo od oču­ho­u­bi­stva, jer se tim či­nom u ko­ri­je­nu sa­si­je­ca­lo vla­da­lač­ko sta­blo. Ovaj pro­blem po­sta­je ozbilj­ni­ji ka­da mu se pri­do­da i dru­ga va­ri­jan­ta o dr­ža­nju Ma­ri­či­nom, za ko­ju vje­ru­je­mo da je ma­nje vje­ro­vat­na od već iz­ni­je­te. Po njoj je, sa­znav­ši da je ubio oca, maj­ka pro­kle­la si­na i na­zva­la ga „cr­nim”. Ovaj na­di­mak, bez ob­zi­ra da li je ta­da na­stao, po­stao je dio nje­go­vog ime­na, i, što je još bit­ni­je, pred­lo­žak pre­zi­me­na di­na­sti­je. Ti­me smo do­šli do onog mo­men­ta ko­ji je bio ne­po­vo­ljan po on­da­šnje i bu­du­će di­na­stij­ske in­te­re­se. On je mo­gao da bu­de ne­ga­tiv­no po­u­čan i za ne­kog bu­du­ćeg vla­da­ra slič­nog vo­ždu.
Ja­sno je da je di­na­sti­ja ima­la raz­log da se bra­ni; ipak oni ko­ji su je šti­ti­li, ni­je­su to či­ni­li na naj­bo­lji na­čin. Pu­canj Đor­đa Pe­tro­vi­ća po­čeo je da bu­di srp­ski na­rod. Oca je žr­tvo­vao otadž­bi­ni, spa­sao tri­de­se­tak du­ša, na­go­vi­je­stio pre­kid sa men­ta­li­te­tom po­da­nič­ko­ig ti­pa, kr­čio se­bi put ka pred­vod­ni­štvu na­ro­da. Ta­kvo dr­ža­nje omo­gu­ći­lo mu je da osnu­je di­na­sti­ju, is­pred ko­je su uvi­jek sta­ja­li na­rod­ni i dr­žav­ni in­te­re­si, baš ona­ko ka­ko je Đor­đe Pe­tro­vić – Ka­ra­đor­đe to i za­mi­slio.
(NA­STA­VI­ĆE SE)