-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Srp­ski na­rod ma­sov­no je uče­stvo­vao u svim austrij­sko-tur­skim ra­to­vi­ma, a ti ra­to­vi su, va­žno je na­gla­si­ti, vo­đe­ni uglav­nom na te­ri­to­ri­ji gdje ži­ve Sr­bi. U svim tim ra­to­vi­ma, na­ših lju­di je bi­lo i u tur­skoj i u austrij­skoj voj­sci. To što su bi­li u oba za­ra­će­na ta­bo­ra i što je naj­če­šće nji­ho­va ze­mlja za­hva­ta­na rat­nim po­ža­rom, sa­ti­ra­lo je srp­ski na­rod. Vre­me­nom, Sr­ba je bi­lo sve ma­nje u tur­skoj a sve vi­še u austrij­skoj voj­sci. Po­sto­ja­li su pri­pad­ni­ci je­di­ni­ca austrij­ske voj­ske, ali ih je bi­lo i u ne­re­gu­lar­nim tru­pa­ma, pri­je sve­ga u haj­duč­kim če­ta­ma. U po­sled­njem austrij­sko-tur­skom ra­tu (1788–1791), po­zna­ti­jem kao Ko­či­na kra­ji­na, Sr­bi su ma­sov­no pri­stu­pi­li do­bro­vo­ljač­kim je­di­ni­ca­ma – fraj­ko­ri­ma.
Sve te ra­to­ve pra­tio je ne­red i anar­hi­ja, što je po­ne­kad go­di­lo tem­pe­ra­men­tu tih lju­di. Bez sop­stve­ne dr­ža­ve, oni su, an­ga­žu­ju­ći se sve vi­še na austrij­skoj stra­ni, sti­ca­li uvje­re­nje da će uz po­moć ove si­le do­ći do oslo­bo­đe­nja. Broj­ne i ma­sov­ne haj­duč­ke dru­ži­ne, tra­di­ci­ja i epi­ka, po­spje­ši­va­le su ovu ilu­zi­ju. U to­ku tih ra­to­va, kao i u vri­je­me Pr­vog i Dru­gog ustan­ka, bi­lje­ži­mo jed­nu zna­čaj­nu po­ja­vu: zbjeg-ra­ju, ka­ko je na­zi­va­ju tur­ski iz­vo­ri. Bje­že­ći od tur­ske osve­te, u po­tra­zi za si­gu­r­ni­jim pre­bi­va­li­štem, na­rod se po­vla­čio du­bo­ko u pla­ni­ne i šu­me i tu ži­vio jed­nim po­seb­nim ži­vo­tom. Mi­lo­van Vi­da­ko­vić, naš po­zna­ti knji­žev­nik s po­čet­ka 19. vi­je­ka, osta­vio je dir­lji­vu sli­ku zbje­ga. „Je­sen ta bja­še le­pa kad se u pod­luž­je svi iz­se­li­smo. Šu­me ve­li­ke, der­va na sve stra­ne iz­o­bil­no: po­pra­ve se­lja­ni se­bi, gde je ko­ji ho­teo, ko­li­be, u ko­je se sklo­ni­mo, da tu sa­mo pre­zi­mi­mo, a na pro­le­ti­je, da se u ko­smaj­ske pla­ni­ne, vi­še bu­du­ći, za bo­lju ot Tu­ra­ka bez­o­pa­snost, pre­se­li­mo. Pri­spe nam i zi­ma, pa­de ve­li­ki sneg, pod ko­jim ote­šća­ne gra­ne na der­vi klo­nu k ze­mlji, smerz­nu­ti po­to­ci poč­nu sad pod le­dom uz­di­sa­ti. (...) Po ko­li­bah svu­da va­tre, ka­ko da­nju, ta­ko i po ce­lu noć ne­pre­sta­no go­re, a lju­di svi ot di­ma po­ča­đa­li a i gla­đu i stra­hom iz­to­mle­ni da ih je ža­lost bi­la po­gle­da­ti. (...) No na po­sle­dak ne­sta nam i so­li, ni­ti smo je mo­gli ot­kud do­bit: me­sta bo i gra­do­vi svud po­za­tva­ra­ni, ni za ko­je nov­ce do­sta­ti je ni­smo mo­gli. U ko­ga se za­sta­lo jošć si­ra, tii su me­so sa si­rom je­li, i ta­ko su se po ma­lo so­li­li, a koi ni­su ima­li ni si­ra, tii su mo­ra­li me­so ona­ko ne­sla­no je­sti, no ka­ko nam je to pa­da­lo, sva­ki se­bi mo­že pred­sta­vi­ti. Je­du­ći ne­pre­sta­no me­so bez hle­ba i bez so­li do­bi­ju mno­gi pro­liv, i ta­ko iz­sla­be, da je sva­ko kao bo­le­sno je­dva iti mo­glo. Mno­gi su u nu­ždi tu­kli od ku­ku­ru­za čo­ko­ve, i ta­ko­ve su u žer­vni mle­li, i ot njih hleb se­bi me­si­li, da bi so tim glad­nu utro­bu svo­ju ma­lo za­va­ra­li”’. Kad su im ku­ku­ru­zni čo­ko­vi ne­sta­li, je­li su re­se sa le­sko­vih dr­va. Ne­ja­ki su umi­ra­li od gla­di.
Kad je gra­nu­lo pro­lje­će, zbjeg je živ­nuo, kao u je­se­nje da­ne. Tad bi se na­šao otre­si­ti­ji po­je­di­nac ko­ji je bu­dio na­ci­o­nal­ni duh pje­smom uz gu­sle i pri­čom „o na­ši kra­lje­vi i de­spo­ti, o ju­na­ci srb­ski i hra­bri vi­te­zo­vi..., o bo­ju na po­lju Ko­so­vu i pa­de­ni­ju na­šeg Car­stva”.
Zbjeg ko­ji je opi­sao Vi­da­ko­vić ču­va­li su sa­mi ži­te­lji. Ve­ći­nu zbje­go­va, na­ro­či­to po­red dru­mo­va, šti­ti­le su haj­duč­ke dru­ži­ne. Bi­lo je slu­ča­je­va ka­da se ra­ja skla­nja­la na ona mje­sta gdje su bi­la haj­duč­ka bo­ra­vi­šta. Zbjeg-ra­ja i haj­duč­ka dru­ži­na bi­li su naj­če­šći ži­te­lji tek na­sta­log na­se­lja, što je nji­ho­ve od­no­se sta­vlja­lo u po­se­ban od­bram­be­ni po­lo­žaj. Ova­kve haj­duč­ke dru­ži­ne, bar za iz­vje­sno vri­je­me, šti­ti­le su svo­je naj­bli­že su­gra­đa­ne. Baš za­to što je ovim haj­du­ci­ma to bio osnov­ni cilj, iz­re­čen je u isto­ri­o­gra­fi­ji sle­de­ći sud: „Ti­me se bez­iz­gled­noj bor­bi ovih za­to­če­ni­ka pr­ko­sa si­li vra­ća­ju nje­ne stvar­ne po­bu­de”. Ovo bi bi­la sa­mo jed­na stra­na haj­du­či­je u vri­je­me srp­sko-tur­skih ra­to­va, i to ona ko­ja će 1804. go­di­ne od­i­gra­ti va­žnu ulo­gu u po­di­za­nju re­vo­lu­ci­je.
Me­mo­a­ri­sti tvr­de da je Ka­ra­đor­đe pro­veo sa po­ro­di­com dvi­je go­di­ne u Sre­mu (1786–1787). Zna se si­gru­no da je bio šu­mar ma­na­sti­ra Kru­še­do­la, a da mu je po­ro­di­ca ži­vje­la u Ka­me­ni­ci. Sta­si­tom ju­no­ši ni­je go­dio fru­ško­gor­ski mir pa se od­lu­čio da stu­pi u austrij­sku voj­sku, ko­ja se spre­ma­la za rat pro­tiv Fran­cu­ske. To uvje­re­nje dr­ža­lo ga je krat­ko, ono­li­ko ko­li­ko mu je tre­ba­lo da stig­ne do Som­bo­ra. U nje­mu se Đor­đe pre­do­mi­slio: „Što bi ja išao da gi­nem na dru­goj stra­ni tu­đeg car­stva, kad mo­že vri­je­me do­ći da ja i u Sr­bi­ji vo­je­va­ti mo­gu”, ka­zi­vao je ka­sni­je Ja­ni­ći­ju Đu­ri­ću. Raz­log ovom pre­o­kre­tu mo­glo je bi­ti sa­zna­nje, od oba­vje­šte­ni­jih voj­ni­ka ili ni­žih ofi­ci­ra, da se spre­ma rat pro­tiv Tur­ske. Zar je ljep­šu vi­jest mo­gao da ču­je u bač­kim rav­ni­ca­ma? Vra­tio se od­mah po­ro­di­ci i bri­žno pra­tio osni­va­nje do­bro­vo­ljač­kih je­di­ni­ca. Kra­jem 1787. go­di­ne nje­go­vo ime na­šlo se u fraj­kor­skim spi­sko­vi­ma. On je uče­stvo­vao u ak­ci­ji osva­ja­nja Be­o­gra­da, uoči Va­ve­de­nja, po­čet­kom de­cem­bra 1787. go­di­ne. Be­o­grad ni­je osvo­jen zbog lo­še vo­đe­ne ak­ci­je austrij­skih ofi­ci­ra. Če­ta u ko­joj je bio Ka­ra­đor­đe uspje­la je da uđe u grad, ali su austrij­ske ri­ječ­ne je­di­ni­ce, sa­sta­vlje­ne naj­ve­ćim di­je­lom od Sr­ba, pro­ma­ši­le ka­pi­je zbog gu­ste ma­gle. Ka­ra­đor­đe, kao i ve­ći­na uče­sni­ka u pre­pa­du, je­dva su se spa­sli iz Be­o­gra­da. Oda­tle se upu­tio u Za­go­ri­cu. Po sve­mu su­de­ći, mo­rao se ubr­zo vra­ti­ti u Srem, da bi, po ob­ja­vlji­va­nju ra­ta, kao fraj­ko­rac još jed­nom pre­šao Sa­vu. U to vri­je­me uda­la se nje­go­va se­stra Ma­ri­ja za Mi­li­ju Pan­te­li­ća iz Ne­ro­di­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)