-Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ

No­va astro­no­mi­ja ni­je po­sta­la ak­tu­el­ni pro­blem sve do sa­mog po­čet­ka se­dam­na­e­stog vi­je­ka, da­kle, vi­še od pe­de­set go­di­na po ob­ja­vlji­va­nju dje­la O kru­že­nju. Ko­per­ni­ko­va te­o­ri­ja je naj­pri­je za­bri­nu­la, a po­tom i upla­ši­la cr­kve­ne vla­sti, ko­je su kon­tro­li­sa­le uni­ver­zi­te­te, kao i ka­to­lič­ke pro­po­vjed­ni­ce, jer je iz­gle­da­lo da se no­vo uče­nje ko­si sa Sve­tim pi­smom. Obra­zo­va­ni lju­di su zna­li za Ko­per­ni­ko­vo dje­lo čak, i pri­je no što je bi­lo ob­ja­vlje­no. Ta­ko je još 1539. go­di­ne Mar­tin Lu­ter (1483–1546) re­kao za Ko­per­ni­ka: „Lju­di su slu­ša­li jed­nog astro­lo­ga po­čet­ni­ka ko­ji se upi­njao da po­ka­že da se Ze­mlja okre­će, a ne ne­be­sa ili ne­be­ski svod, oko Sun­ca i Mje­se­ca. Ko god ho­će da is­pad­ne pa­me­tan mo­ra da smi­sli ne­ki no­vi si­stem ko­ji je na­rav­no bo­lji od svih si­ste­ma. Ova lu­da ho­će da pre­o­kre­ne či­ta­vu na­u­ku astro­no­mi­je; ali Sve­to pi­smo nam ka­že da je Isus na­re­dio Ze­mlji da sto­ji mir­no, a ne Sun­cu.”
Se­dam­de­set go­di­na ka­to­lič­ka cr­kva (ali ne i po­je­di­nač­ni sve­šte­ni­ci) uz­dr­ža­va­la se da na­pad­ne Ko­per­ni­ko­vu astro­no­mi­ju, a on­da se po­čet­kom se­dam­na­e­stog vi­je­ka, pri­dru­ži­la bor­bi pro­tiv ko­per­ni­ka­ni­zma. Upla­še­ne pro­te­stant­skom re­for­ma­ci­jom, ka­to­lič­ke vla­sti po­ku­ša­va­le su da iz­bjeg­nu sva­ki pro­pust u cr­kve­noj di­sci­pli­ni i vje­ri. Pla­ši­le su se da uko­li­ko bi „is­kri­vi­li” Sve­to pi­smo, pri­la­go­đa­va­ju­ći ga no­voj ko­smo­lo­gi­ji, pro­te­stant­ski bi pu­bli­ci­sti ima­li još je­dan ar­gu­ment s ko­jim bi mo­gli da na­pad­nu cr­kvu. Go­di­ne 1616. cr­kva je sta­vi­la knji­gu O kru­že­nju, i sva dru­ga dje­la ko­ja su Ze­mlji pri­pi­si­va­la kre­ta­nje, na In­deks za­bra­nje­nih knji­ga.
Strah cr­kve od he­li­o­cen­tri­zma naj­bo­lje ilu­stru­je njen od­nos pre­ma fi­lo­zo­fu ka­sne re­ne­san­se Đor­da­nu Bru­nu (1548–1600). Ita­li­jan i biv­ši do­mi­ni­ka­nac, ko­ji je na­pu­stio taj cr­kve­ni red, Bru­no je bio po­le­tan iz­u­ča­va­lac ra­znih obla­sti. Op­tu­žen za je­res, pro­veo je vi­še od osam go­di­na po tam­ni­ca­ma in­kvi­zi­ci­je, sve dok ni­je bio živ spa­ljen 17. fe­bu­a­ra 1600.g. na Cvjet­nom tr­gu u Ri­mu. In­kvi­zi­ci­ja je po­tom Evro­pu oči­sti­la od nje­go­vih spi­sa, ko­je je ta­ko­đe spa­li­la. Bru­no­vo slo­bo­do­u­mlje i pje­snič­ko na­dah­nu­će pod­sta­kli su ga da pri­hva­ti i usa­vr­ši ko­per­ni­kan­sku he­li­o­cen­trič­nost. Ko­per­ni­ka­ni­zam je za Bru­na po­tvr­đi­vao ne­ke nje­go­ve fi­lo­zof­ske sta­vo­ve i pje­snič­ke vi­zi­je, a po­seb­no od­re­đe­ne fun­da­men­tal­ne pan­te­i­stič­ke po­stav­ke, pa je on po­stao oda­ni bra­ni­lac no­ve astro­no­mi­je. Bru­no je do­dao svom ko­per­ni­ka­ni­zmu no­ve ko­smič­ke vi­zi­je pu­ne odu­še­vlje­nja, što ga je pod­sta­klo da stvo­ri jed­nu no­vu sli­ku sve­mi­ra: Ze­mlja je sa­mo jed­na pla­ne­ta, pro­stor je bes­ko­na­čan i po­sto­ji bez­broj na­sta­nje­nih svje­to­va. Kod Bru­na ko­per­ni­ka­ni­zam ni­je iza­zi­vao oča­ja­nje, kao kod Pa­ska­la, već stra­ho­po­što­va­nje; sa­ma pri­ro­da je Bog i ona je vri­jed­na i obo­ža­va­nja i is­tra­ži­va­nja. Bru­no ni­je na­šao svo­je upo­ri­šte u or­ga­ni­zo­va­noj re­li­gi­ji ni­ti u nat­pri­rod­nom, ka­ko će to uči­ni­ti Pa­skal u sle­de­ćem vi­je­ku, već us­hi­će­no obo­ža­va­nje, glo­ri­fi­ka­ci­ju i pro­u­ča­va­nje pri­ro­de.
U ka­sni­jim vje­ko­vi­ma, sli­je­đe­nje no­ve ko­smo­lo­gi­je iza­zva­lo je ve­li­ka stra­da­nja. Uvje­re­nje da Ze­mlja čvr­sto sto­ji pod čo­vje­ko­vim no­ga­ma, da je Bog stvo­rio sve­mir za lju­de i da je dao Ze­mlji cen­tral­ni po­lo­žaj u svom stva­ra­nju, pru­ža­lo je lju­di­ma sred­njeg vi­je­ka du­bo­ko osje­ća­nje si­gur­no­sti. Zna­li su zbog če­ga su ov­dje i ni­je­su sum­nja­li u to da je ne­bo ko­nač­no od­mo­ri­šte za vjer­ni­ke. Ko­per­ni­ko­va astro­no­mi­ja smi­je­ni­la je Ze­mlju sa „pre­sto­la”, prog­na­la lju­de sa nji­ho­vog cen­tral­nog mje­sta u sve­mi­ru, i uve­la no­vu ko­smo­lo­gi­ju u ko­joj se pod­ra­zu­mi­je­vao bes­ko­nač­ni ko­smos. Tre­ba po­seb­no na­gla­si­ti da je u še­sna­e­stom i se­dam­na­e­stom vi­je­ku, ma­li broj mi­sli­la­ca shva­tio pu­ni zna­čaj no­vog po­i­ma­nja svi­je­ta. Me­đu­tim, to­kom vje­ko­va ko­ji su usli­je­di­li, po­ka­za­lo se da je ova ra­di­kal­na ko­smo­lo­ška tran­sfor­ma­ci­ja za mo­der­ni um bi­la do­sta te­ška, i tre­ba­lo je po­pri­lič­no vre­me­na da se ona pri­hva­ti i po­sta­ne sa­stav­ni dio obra­zov­nog si­ste­ma. Da­nas je op­šte­po­zna­to da je Ze­mlja jed­no od bi­li­on bi­li­o­na ne­be­skih ti­je­la, si­ću­šna mr­lja na bes­kraj­nom ko­smič­kom oke­a­nu, i da je sve­mir star oko če­tr­na­est mi­li­jar­di i osam­sto mi­li­o­na go­di­na.
Ge­ni­jal­ni fran­cu­ski na­uč­nik, fi­lo­zof, te­o­log i re­li­gi­o­zni mi­sti­čar Blez Pa­skal (1623–1662) je imao tra­gič­nu sud­bi­nu, ko­ja se umno­go­me ogle­da i u nje­go­vim na­uč­nim i mi­sa­o­nim ostva­re­nji­ma. Ne­iz­mjer­no ob­da­ren za ma­te­ma­ti­ku, fi­zi­ku i ra­ci­o­nal­no is­tra­ži­va­nje, ovaj ve­li­kan je ujed­no ogro­man do­pri­nos dao i du­hov­nim raz­ma­tra­nji­ma, u či­joj osno­vi je bi­la ira­ci­o­nal­na stra­na čo­vje­ko­vog po­sto­ja­nja. Ovaj stva­ra­lac pri­pa­da 17. vi­je­ku ko­ji pred­sta­vlja sto­lje­će po­čet­ka iz­grad­nje mo­der­ne na­u­ke, po­seb­no ma­te­ma­ti­ke, me­ha­ni­ke, fi­zi­ke, astro­no­mi­je i he­mi­je, kao i stva­ra­nja ve­li­čan­stve­nih fi­lo­zof­skih si­ste­ma. Pa­skal je dao ogro­man do­pri­nos ma­te­ma­ti­ci i fi­zi­ci, a u fi­lo­zof­skim raz­ma­tra­nji­ma je po­šao sop­stve­nim pu­tem, ko­ji se bit­no raz­li­ko­vao od ta­da va­že­ćih pra­va­ca otje­lo­tvo­re­nih u raz­vi­ja­nju ra­ci­o­na­li­zma i em­pi­ri­zma. U tom po­gle­du on se u svom krat­kom, bol­nom i mu­ko­trp­nom ži­vo­tu (od sve­ga 38 go­di­na), stal­no na­la­zio u pro­ci­je­pu iz­me­đu na­sto­ja­nja da se, s jed­ne stra­ne, ot­kri­ju i ob­ja­sne objek­tiv­ni ka­u­zal­ni pri­rod­ni pro­ce­si, ra­ci­o­nal­na ma­te­ma­tič­ka pra­vi­la i od­no­si, a s dru­ge stra­ne, da se od­go­net­ne vje­či­ta taj­na ži­vo­ta u či­joj osno­vi se na­la­zi bes­ko­nač­na i ne­do­hvat­na tran­sce­dent­nost i bo­žan­ska mi­lost.
(NA­STA­VI­ĆE SE)