-Pi­še: Bo­ri­vo­je ĆET­KO­VIĆ

Vla­di­ka Ra­de, kao i nje­gov stric vla­di­ka Pe­tar I, odr­ža­vao je ve­ze sa Mi­lo­šem Obre­no­vi­ćem, ko­ji ga je sa­vje­to­vao ka­ko da se od­no­si pre­ma Tur­skoj.
„Da bi ostva­rio što čvr­šću ve­zu sa Cr­nom Go­rom”, na­vo­di dr Ra­do­man Jo­va­no­vić, „srp­ski knez je 1832. go­di­ne po­slao Si­mu Mi­lu­ti­no­vi­ća Sa­raj­li­ju u di­plo­mat­sku mi­si­ju i tra­žio je da i cr­no­gor­ski iza­sla­ni­ci do­đu u Sr­bi­ju”. Nje­goš, me­đu­tim, ni­je po­dr­žao Obre­no­vi­ća, bio je po­ne­sen Ka­ra­đor­đem, nje­gov va­tre­ni pri­sta­li­ca. On je 1844. go­di­ne, tvr­di dr Lju­bo­mir Dur­ko­vić Jak­šić, od­bio da se u Cr­nu Go­ru pri­mi knjaz Mi­ha­i­lo Obre­no­vić.
Ako je Nje­goš uz­di­gao Ka­ra­đor­đa „na ste­pen na­ci­o­nal­nog po­no­sa”, a je­ste, (po­sve­tio mu je Vi­je­nac), ni­je on­da re­al­no oče­ki­va­ti nje­go­vu sa­rad­nju sa Obre­no­vi­ći­ma, a po­seb­no ne sa kne­zom Mi­lo­šem, ubi­com srp­skog vo­žda, dr­žav­ni­kom srp­skim ko­ji je, i po­red svo­jih za­slu­ga za srp­sku dr­ža­vu ko­je mu se pri­pi­su­ju, is­pi­sao jed­nu od naj­sram­ni­jih i naj­tam­ni­jih stra­ni­ca isto­ri­je srp­skog na­ro­da.
Ovog Mi­lo­še­vog „na­sle­đa” ne­će se oslo­bo­di­ti ni ka­sni­ji srp­ski „vje­šti”, re­al–po­li­ti­ča­ri.
Nje­goš i nje­go­vi Cr­no­gor­ci, pro­ta­go­ni­sti „bor­be ne­pre­sta­ne” po­pri­je­ko i sa ogor­če­njem su gle­da­li ka­ko se Mi­lo­še­va Sr­bi­ja „pu­nih 20 go­di­na osla­nja na Tur­sku”.
Ni­je te­ško za­mi­sli­ti ka­ko je vla­di­ka Ra­de gle­dao na Mi­lo­šev od­la­zak sa prat­njom od 60 lju­di u Ca­ri­grad na po­dvo­re­nje sul­ta­nu. Bio je, pre­ma dr Mi­ha­i­lu Ga­vri­lo­vi­ću, „bo­ga­to na­gra­đen: do­bio je, iz­me­đu osta­log, or­den u bri­li­jan­ti­ma i sa­blju is­ki­će­nu dra­gim ka­me­njem. „Tro­nut tim zna­ci­ma car­ske mi­lo­sti, Mi­loš pad­ne na ko­le­na pred sul­ta­na i ce­li­va mu no­gu po obi­ča­ju.”
O oštrom su­ko­bu vla­di­ke Ra­da sa Mi­lo­šem Obre­no­vi­ćem svje­do­či pi­smo austrij­skog okru­žnog ka­pe­ta­na iz Ko­to­ra, ko­je je, ka­ko pi­še Jo­van Ćet­ko­vić u knji­zi – Ka­ra­đor­đe i Mi­loš 1804–1830 ( Voj­no de­lo, Be­o­grad, 1960.), na­đe­no u za­dar­skom ar­hi­vu.
„Iva­čić ja­vlja gu­be­ri­jal­nom pred­sjed­ni­štvu u Za­dru 6. mar­ta 1836” , na­vo­di se u pi­smu, „da je Nje­go­šu u Ma­i­ne do­šao ne­ki iza­sla­nik iz Sr­bi­je s pi­smom od kne­za Mi­lo­ša. U pi­smu Mi­loš ja­vlja da je on od sul­ta­na do­bio fer­man, ko­jim mu se na­re­đu­je da po­ko­ri Her­ce­go­vi­nu, Al­ba­ni­ju i Cr­nu Go­ru i da ih pod­vrg­ne pod tur­sku vlast. Za tu ope­ra­ci­ju sul­tan mu je obe­ćao voj­ske, nov­ca i mu­ni­ci­je. Vla­di­ka je zbog to­ga vr­lo ner­vo­zan, sav je za­o­ku­pljen mi­sli­ma i ne pu­šta ni­kog se­bi, osim u ve­o­ma va­žnim slu­ča­je­vi­ma, i to tek dru­gi dan pri­mi po­što mu se ne­ko ja­vi. Vla­di­ka je, ka­ko sam do­znao od Ru­co­vi­ća sa Ce­ti­nja (Ru­co­vić je bio tr­go­vac u isto vri­je­me i austrij­ski špi­jun na Ce­ti­nje – J.Ć.) od­go­vo­rio kne­zu Mi­lo­šu da se Cr­na Go­ra ne­će ni po­ko­ju ci­je­nu pod­vr­ći pod tur­sku vlast i da će Cr­no­go­ci zna­ti do po­sled­njeg da se bra­ne. Ka­ko još do­zna­je­mo, na­mje­ra kne­za Mi­lo­ša ne­će se ostva­ri­ti, jer u srp­skom se­na­tu ima mno­go lju­di ko­ji šti­te Cr­nu Go­ru, a u to Mi­loš je do­znao da bi se Cr­no­gor­ci že­sto­ko od­u­pr­li to­me nje­go­vom po­ku­ša­ju. Po­ku­šao sam da ne­ka­ko pre­ko per­ja­ni­ka do­đem do pi­sma kne­za Mi­lo­ša, ali ni­ka­ko ni­je­sam uspio, ne­go ga je u ka­si za­klju­čao”.
Sa si­gur­no­šću mo­že­mo tvr­di­ti da Iva­čić ni­je iz­mi­slio ovaj do­ku­ment , ni­ti mu je mo­gao bi­ti pod­met­nut. Austrij­ski ofi­ci­ri, iako po­ri­je­klom Sr­bi ili Hr­va­ti, vi­so­ko­pro­fe­si­o­nal­no su od­ra­đi­va­li svoj po­sao, vjer­no slu­že­ći beč­kom dvo­ru.
Šta je u tim te­škim tre­nu­ci­ma raz­o­ča­re­nja vla­di­ka Ra­de mi­slio o srp­skom kne­zu – tur­skom va­za­lu i pan­du­ru, sprem­nom, za­rad svo­jih in­te­re­sa, da po­đe na Cr­nu Go­ru?
Osje­ćao je tu­gu i bol i du­bo­ko raz­o­ča­re­nje, a i pre­zir pre­ma srp­skom kne­zu – ubi­ci svo­ga vo­žda, ko­ji pri­je­ti bra­ći Cr­no­gor­ci­ma i Her­ce­gov­ci­ma da će ih uz sul­ta­no­vu po­moć po­ro­bi­ti.
Stu­pa­ju­ći na vla­di­čan­ski pre­sto, iako mlad i ne­is­ku­san, vla­di­ka Ra­de je sa­gle­dao šta je Ka­ra­đor­đe­va smrt zna­či­la ne sa­mo za srp­ski usta­nak i za raz­voj no­ve srp­ske dr­ža­ve, već i za oslo­bo­đe­nje po­ro­blje­nog srp­skog na­ro­da.
Zlo­či­nač­ko ubi­stvo srp­skog vo­žda i Mi­lo­šev do­la­zak na srp­ski pre­sto, kao na­sled­nog kne­za, uz po­moć i s na­slo­nom na Tur­ke, re­flek­to­va­će se na bu­du­će od­no­se zva­nič­ne Sr­bi­je i zva­nič­ne Cr­ne Go­re. Za raz­li­ku od Ka­ra­đor­đa, Mi­lo­šu Obre­no­vi­ću su pre­či nje­go­vi i di­na­stič­ki in­te­re­si, od oslo­bo­đe­nja i uje­di­nje­nja po­ro­blje­nih Sr­ba i osta­lih hri­šća­na.
Ma ko­li­ko Mi­loš Obre­no­vić bio sla­vljen kao „vješt po­li­ti­čar”, ko­ji se znao pri­la­go­di­ti sva­koj si­tu­a­ci­ji i po­slu­ži­ti se svim sred­stvi­ma da bi ostva­rio ci­lje­ve svo­je po­li­ti­ke, ne­spor­no je da je nje­go­vo sa­gi­nja­nje i do­dvo­ra­va­nje Tur­ci­ma, od­no­sno ta nje­go­va „stra­te­gi­ja i tak­ti­ka” do­ve­le srp­ski usta­nak do ha­ti­še­ri­fa i be­ra­ta, i to na­kon ru­ske oru­ža­ne in­ter­ven­ci­je.
„Ha­ti­še­rif i be­rat od 1830. g.”, pi­sao je Sve­to­zar Mar­ko­vić, (Srp­ske ob­ma­ne; Sr­bi­ja na Is­to­ku, BGZ, Be­o­grad, 1973.) „bi­li su smrt­ni uda­rac za srp­sku re­vo­lu­ci­ju. Bor­ba za oslo­bo­đe­nje i je­din­stvo ce­log srp­skog na­ro­da, pa i sa­ma po­mi­sao o tom, bi­la je sa­svim osta­vlje­na. Me­sto to­ga, u Sr­bi­ji se za­po­či­nje ure­đe­nje mo­nar­hič­ne dr­ža­ve”.
Šta je be­rat da­vao Mi­lo­šu, a šta srp­skom na­ro­du?
U po­me­nu­tom dje­lu Mar­ko­vić je oštro kri­ti­ko­vao to­li­ko hva­lje­na „do­stig­nu­ća” Mi­lo­še­ve „re­al– po­li­ti­ke”.
„U be­ra­tu sul­tan ni­je po­tvr­đi­vao iz­bor srp­skog na­ro­da, već je da­vao kne­zu Mi­lo­šu i nje­go­voj po­ro­di­ci Sr­bi­ju kao po­klon za nje­go­ve lič­ne vr­li­ne. On je po­sta­vljen za kne­za je­di­no po car­skoj mi­lo­sti. Kad se odu­zmu sve kit­nja­ste fra­ze ha­ti­še­ri­fa i be­ra­ta, sva­ko­ja­ko osta­je to da je Tur­ska od­re­di­la dr­žav­nu for­mu srp­skom na­ro­du, i to for­mu mo­nar­hič­nu. (Pod. B.Ć.) Svo­jim be­ra­tom sul­tan je za­kra­ći­vao srp­skom na­ro­du pra­vo da bez nje­go­ve vo­lje bi­ra i me­nja vla­da­re, a ka­mo­li for­mu vla­de”.
I pri­je sul­ta­no­vog be­ra­ta Mi­loš Obre­no­vić je bio de­spot-vla­dar sa neo­gra­ni­če­nom vla­šću. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić tvr­di da je „sul­ta­nov be­rat za­te­kao Mi­lo­ša kao neo­gra­ni­če­nog go­spo­da­ra Sr­bi­je: stva­ra­ju­ći svo­ju vla­da­lač­ku vlast na me­sto sta­re pa­šin­ske vla­sti, on ju je uči­nio de­spot­skom”.
...„Mo­na­r­hič­na for­ma vla­da­vi­ne”, ko­ju je Sr­bi­ji od­re­dio sul­tan, ocje­nju­jem kao ve­li­ku, ako ne i ne­pre­mo­sti­va pre­pre­ka u bu­du­ćoj sa­rad­nji zva­nič­ne Sr­bi­je i zva­nič­ne Cr­ne Go­re.(Kraj)