-PI­ŠE: Mi­lo­sav B. Ga­go­vić,pen­zi­o­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA

Rat iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka je odav­no za­vr­šen, a isti­na o nje­mu je oba­vi­je­na ve­lom tajne. Upra­vo nam je isti­na vi­še ne­go po­treb­na, uko­li­ko že­li­mo da nam se ne po­na­vlja pro­šlost u slič­nom sa­dr­ža­ju. Bez isti­ne ne­ma sreć­ni­je bu­duć­no­sti bez ob­zi­ra na no­ve in­te­gra­ci­je u Evrop­sku uni­ju. Bez isti­ne, tra­ja­će mr­žnja ko­ja u sva­kom ča­su mo­že da kul­mi­ni­ra i iza­zo­ve po­re­me­će­ne od­no­se me­đu na­šim na­ro­di­ma i na­ci­ja­ma. Bez isti­ne će na­ši pro­sto­ri bi­ti vje­či­to kri­zno ža­ri­šte ko­je će zah­ti­je­va­ti upli­ta­nje dru­gih u rje­ša­va­nje me­đu­na­ci­o­nal­nih kon­fe­si­o­nal­nih pro­ble­ma. Ona, isti­na, ne smi­je bi­ti par­ci­jal­na već mo­ra ob­u­hva­ti­ti cje­lo­kup­na zbi­va­nja na pro­sto­ru eks Ju­go­sla­vi­je. Mo­ra­ju se sa­gle­da­ti sva zbi­va­nja uzroč­no-po­sle­dič­no, a ne sa­mo po­sle­dič­no što je naj­če­šći slu­čaj.
Mno­go to­ga što se do­ga­đa­lo i ka­ko se do­ga­đa­lo pri­je, to­kom i po­sli­je ra­ta, oba­vi­je­no je ve­lom taj­ni i la­žno se pri­ka­zu­je, jer su mno­gi svje­do­ci mr­tvi, a po­sto­je­će in­sti­tu­ci­je u ze­mlja­ma eks Ju­go­sla­vi­je i Evro­pe ne­do­volj­no objek­tiv­ne, pri­stra­sne ili ne­za­in­te­re­so­va­ne da se sa­zna pra­va isti­na. Ni­je utvr­đe­na isti­na ko je, za­pra­vo, bio agre­sor, a ko su žr­tve, šta je bi­la ak­ci­ja, a šta re­ak­ci­ja, pa sa­mim tim ni ko je za­i­sta po­či­nio zlo­čin. Ni­je ni da­to pra­vo ime ra­tu ko­ji je vo­đen. Da li je bio kle­ro­na­ci­o­na­li­stič­ki ili gra­đan­ski. Po me­ni to je bi­la kon­tra­re­vo­lu­ci­ja, s ob­zi­rom na to da je ru­šen dru­štve­no-po­li­tič­ki po­re­dak i dr­ža­va, stvo­re­ni re­vo­lu­ci­jom. Po­seb­no ako se ima­ju u vi­du sim­bo­li na ka­pa­ma ko­je su no­si­li pri­pad­ni­ci, ili dio njih, re­pu­blič­kih voj­nih for­ma­ci­ja. Pre­ma to­me, mo­glo bi se za­klju­či­ti da su rat 1991. go­di­ne po­ve­le sna­ge i nji­ho­vi sled­be­ni­ci ko­ji su bi­li pro­tiv re­vo­lu­ci­je i nje­nih ostva­re­nja. Ako je KPJ po­ve­la re­vo­lu­ci­ju za ru­še­nje po­sto­je­ćeg dru­štve­nog si­ste­ma lo­gič­no je da su kon­tra­re­vo­lu­ci­ju po­ve­le sna­ge ko­je su že­lje­le da po­vra­te dru­štve­ni po­re­dak i sta­nje dr­žav­ne te­ri­to­ri­je ka­kvo je bi­lo pri­je re­vo­lu­ci­je. U sva­kom slu­ča­ju, tu ni­je ri­ječ o po­je­din­cu već o po­kre­tu, or­ga­ni­zo­va­nom i ospo­so­blje­nom za ta­ko ne­što. Oči­gled­no da je kon­tra­re­vo­lu­ci­ju u Slo­ve­ni­ji or­ga­ni­zo­va­lo i spro­ve­lo slo­ve­nač­ko ru­ko­vod­stvo, u Hr­vat­skoj hr­vat­sko, u BiH bo­san­sko, u Sr­bi­ji srp­sko, Ma­ke­do­ni­ji ma­ke­don­sko i u Cr­noj Go­ri cr­no­gor­sko. Ta­ko da su ta ru­ko­vod­stva od­go­vor­na za sve po­sle­di­ce ko­je su pro­u­zro­ko­va­ne i na­sta­le u tim re­pu­bli­ka­ma sa­mom kon­tra­re­vo­lu­ci­jom.
Ot­por kon­tra­re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma pru­ža­le su sna­ge ko­je su bi­le pro­tiv i one sno­se od­go­vor­nost sa­mo uko­li­ko su pre­ko­ra­či­le mje­re od­bra­ne. Sr­bi i Cr­no­gor­ci su bi­li no­si­o­ci re­vo­lu­ci­je, pa je lo­gič­no bi­lo i oče­ki­va­ti da će oni pru­ži­ti ot­por kon­ra­re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma kao i ma­nji broj pri­pad­ni­ka dru­gih na­ci­ja što je to či­nio. S pra­vom se mo­že re­ći da je re­vo­lu­ci­ja tra­ja­la od 1941. do 1945. go­di­ne, a kon­tra­re­vo­lu­ci­ja od 1991. do 1995. go­di­ne.
„Mr­tvi ne go­vo­re” – ka­že naš na­rod, a mno­gi ži­vi ne že­le da se sa­zna isti­na, jer bi za mno­ge od njih bi­la ne­po­volj­na. To je ap­so­lut­na isti­na, kao što je isti­na da je ve­ći­na mr­tvih bi­la ne­vi­na i ne­moć­na da se bra­ni od dže­lat­skog no­ža. Upra­vo zbog to­ga, ži­vi svje­do­ci, ko­ji ni­je­su po­či­ni­li zlo­čin, u oba­ve­zi su da ka­žu jav­no­sti či­nje­nič­no sta­nje i isti­nu, a ne oni ko­ji su po­či­ni­li taj zlo­čin ili su do­pri­ni­je­li da se taj zlo­čin po­či­ni, pa su sad ski­nu­li sa se­be la­vlju ko­žu, a na­vu­kli li­si­či­ju ili jag­nje­ću i iz­i­gra­va­ju ne­vi­na­šca do­dvo­ra­va­ju­ći se jav­nom mnje­nju. Mno­gi od njih op­tu­žu­ju ne­vi­ne lju­de i do­vo­de ih u ne­po­vo­ljan po­lo­žaj, od­no­sno pri­mo­ra­va­ju da do­ka­zu­ju svo­ju ne­vi­nost. Ima i onih ko­ji go­vo­re o ne­kom do­ga­đa­ju na osno­vu re­kla – ka­za­la ili na osno­vu pret­po­stav­ke, od­no­sno ka­ko nji­ma od­go­va­ra, pa uno­se kon­fu­zi­ju u re­al­no shva­ta­nje i tu­ma­če­nje do­ga­đa­ja i ši­re na­ci­o­nal­nu i vjer­sku mr­žnju.
(NA­STA­VI­ĆE SE)