-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U tre­nut­ku ka­da su se Sr­bi u Hab­zbur­škoj mo­nar­hi­ji su­o­či­li sa opa­sno­šću da osta­nu bez na­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja, no­vi­nar Te­o­dor Pa­vlo­vić (1804–1854), u Pe­šti će 1838. go­di­ne po­kre­nu­ti „Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne”, či­me će, ka­ko je za­pa­zio Sker­lić, po­sta­ti „stva­ra­lac ši­re či­ta­lač­ke pu­bli­ke kod Sr­ba”. Ka­kvu su ulo­gu te no­vi­ne uisti­nu ima­le, naj­bo­lje nam potvđu­je po­zna­ti isto­ri­čar dr Pe­tar V. Kre­stić svo­jom knji­gom „Pre­ča­ni i Šu­ma­din­ci”, tač­ni­je „Te­o­dor Pa­vlo­vić i Serb­ske na­rod­ne no­vi­ne o Kne­že­vi­ni Sr­bi­ji (1838–1848)”, či­ju skra­će­nu ver­zi­ju, s nje­go­vom odo­bre­njem – ov­dje ob­ja­vlju­je­mo.
Po­me­nu­tu knji­gu Pe­tra V. Kre­sti­ća, ko­ji spa­da u red naj­po­zna­ti­jih srp­skih isto­ri­ča­ra sred­nje ge­ne­ra­ci­je, ob­ja­vi­li su Isto­rij­ski in­sti­tut SA­NU iz Be­o­gra­da i Ma­ti­ca srp­ska iz No­vog Sa­da. Ob­ja­vio je i mo­no­gra­fi­je Srp­sko pri­vred­no dru­štvo „Pri­vred­nik” (1897–1918), Iza­bra­ni tek­sto­vi Te­o­do­ra Pa­vlo­vi­ća, Mi­lan Gli­bonj­ski, Ba­ra­nja 1918–1923, se­ća­nja (sa V. Kre­sti­ćem), Pr­vi srp­sko-tur­ski rat 1876. go­di­ne u do­pi­si­ma Šar­la Be­ta­na, Mi­lan Đ. Mi­li­će­vić, Dnev­nik, I (1. I 1869–22. IX 1872), Vla­da­ri Sr­bi­je (sa Đ. Bu­ba­lom), Mla­din­ska knji­ga, Be­o­grad 2013; kao i vi­še od še­zde­se­tak raz­li­či­tih na­uč­nih ra­do­va.
Ro­đen je 1963. go­di­ne. Stu­di­je isto­ri­je za­vr­šio je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, na ko­me je ma­gi­stri­rao i dok­to­ri­rao. Jed­no vri­je­me bio je i pre­da­vač na tom fa­kul­te­tu. Kao na­uč­ni sa­vjet­nik za­po­slen je u Isto­rij­skom in­sti­tu­tu SA­NU. Sin je zna­me­ni­tog aka­de­mi­ka SA­NU Va­si­li­ja Đ. Kre­sti­ća.
Naj­ve­ći dio pro­sto­ra u „Serb­skim na­rod­nim no­vi­na­ma”, ko­ji je bio po­sve­ćen Sr­bi­ji, is­pu­nja­va­li su na­pi­si o po­li­tič­kim od­no­si­ma u sa­moj Kne­že­vi­ni i o nje­noj spolj­no­po­li­tič­koj dje­lat­no­sti. Ka­ko su ove vi­je­sti bi­le u me­đu­sob­no bli­skoj ve­zi, če­sto su se pre­pli­ta­le, pa ih je ve­o­ma te­ško raz­dvo­ji­ti. Ovo uka­zu­je na ogro­man uti­caj spolj­no­po­li­tič­ke ak­tiv­no­sti Sr­bi­je na po­li­tič­ka zbi­va­nja unu­tar Kne­že­vi­ne.
Pr­vih go­di­na iz­la­že­nja, od nji­ho­vog po­kre­ta­nja, 1838. go­di­ne, pa do do­no­še­nja li­be­ral­ni­jeg za­ko­na o cen­zu­ri, 1840. go­di­ne, `Novine` su bi­le zna­čaj­no sku­če­nog sa­dr­ža­ja. Stro­go se pri­dr­ža­va­ju­ći pro­pi­sa­nih od­red­bi o odo­bre­nju za po­kre­ta­nje „No­vi­na”, Pa­vlo­vić je pre­no­sio sa­mo vi­je­sti ko­je su pro­šle cen­zu­ru, a naj­če­šće su pret­hod­no već bi­le ob­ja­vlje­ne u li­sto­vi­ma Wi­e­ner Ze­i­tung Oester­re­ic­hischer Be­o­bac­hter i Hir­nok, ko­ji su ima­li odo­bre­nje nad­le­žnih or­ga­na vla­sti.
Na osno­vu pi­sa­nja u „Serb­skim na­rod­nim no­vi­na­ma” u pr­vom pe­ri­o­du nji­ho­vog iz­la­že­nja, ni­je mo­gu­će ja­sno uoči­ti ne­tr­pe­lji­vost ko­ju je Te­o­dor Pa­vlo­vić is­ka­zi­vao pre­ma di­na­sti­ji Obre­no­vić. Ona je po­sta­la ve­o­ma pri­mjet­na, na­ro­či­to pre­ma kne­zu Mi­lo­šu, tek u ka­sni­jim go­di­šti­ma „No­vi­na”. U pr­vim iz­vje­šta­ji­ma o Sr­bi­ji, ne­u­tral­nim i te­le­graf­ski krat­kim, „No­vi­ne” su oba­vje­šta­va­le o dje­lat­no­sti srp­ske vla­de i Por­te na iz­ra­di Usta­va za Sr­bi­ju. Ja­vlja­ju­ći o re­dov­nom sta­nju u ze­mlji, i ti­me opo­vr­ga­va­ju­ći vi­je­sti o po­sto­ja­nju bu­na i ne­spo­ra­zu­ma iz­me­đu kne­za i na­ro­da, do­pi­sni­ci „No­vi­na” su čak iz­ri­ca­li po­hva­le kne­zu Mi­lo­šu i is­ti­ca­li nje­go­vu bri­gu za što br­že po­sta­vlja­nje te­me­lja za­ko­no­dav­stvu i prav­ne si­gur­no­sti Sr­bi­je.
Ovaj pe­ri­od iz­la­že­nja „No­vi­na” ka­rak­te­ri­šu si­ste­mat­ski na­pa­di na di­plo­mat­skog pred­stav­ni­ka En­gle­ske u Sr­bi­ji, kon­zu­la Loj­da Džor­dža Ho­dže­sa. Kao oso­ba ko­ja je bi­la od ve­li­kog uti­ca­ja na sta­rog kne­za, i ko­ja je, ako ni­šta vi­še, on­da bar zdu­šno po­dr­ža­la knez Mi­lo­še­vu za­ku­li­snu ak­tiv­nost, upe­re­nu pro­tiv do­no­še­nja, a ka­sni­je i za­ži­vlja­va­nja Usta­va, si­gur­no da en­gle­ski kon­zul ni­je mo­gao da stek­ne sim­pa­ti­je na­ro­da u Sr­bi­ji. Sva­ka­ko da sim­pa­ti­je ni­je mo­gao po­bra­ti od pri­sta­li­ca usta­vo­bra­ni­te­lja, me­đu ko­ji­ma se ubra­jao i Pa­vlo­vić. „No­vi­ne” su do­no­si­le či­ta­vu se­ri­ju na­pi­sa pro­tiv Ho­dže­sa i po­li­ti­ke en­gle­ske vla­de pre­ma Sr­bi­ji. U jed­nom od njih, iz de­cem­bra 1838. go­di­ne, autor iz­ra­ža­va ču­đe­nje što glav­ni ot­por do­no­še­nju ustav­nih za­ko­na za Sr­bi­ju pru­ža upra­vo En­gle­ska, ze­mlja bo­ga­te za­ko­no­dav­ne tra­di­ci­je, a pot­po­ru Usta­vu da­je Ru­si­ja, iako ona, ka­ko ka­že, pred­sta­vlja dr­ža­vu „ko­ja se [...] kao ur­nek [...] sa­mo­vla­sti­ja do ve­ka pred­sta­vlja”. Do­sta uspje­šno, on je po­ka­zao da je su­šti­na na­sta­log pro­ble­ma bor­ba dvi­ju si­la oko uti­ca­ja na Por­tu, i, sa­mim tim, za sti­ca­nje pre­vla­sti na bal­kan­skom pro­sto­ru. Pri­tom je is­ko­ri­stio pri­li­ku da ne­dvo­smi­sle­no iz­ra­zi svo­je sim­pa­ti­je pre­ma Ru­si­ji, si­li za­štit­ni­ci Sr­bi­je. Ova­ko po­hval­no pi­sa­nje o Ru­si­ji i sa­gla­snost sa nje­nom spolj­nom po­li­ti­kom ve­o­ma je zna­čaj­no za sa­gle­da­va­nje evo­lu­ci­je po­li­tič­kih opre­dje­lje­nja Te­o­do­ra Pa­vlo­vi­ća, sto­ga što pred­sta­vlja je­din­stven slu­čaj, ko­ji se ne­će po­no­vi­ti to­kom svih na­red­nih go­di­na iz­la­že­nja „No­vi­na”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)