-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Sve se to ra­di­lo mi­mo­gred u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te i sve je go­to­vo osta­vlje­no bi­lo ini­ci­ja­ti­vi sa­mih uči­te­lja na­ših i mol­ba­ma ko­je su oni upu­ći­va­li bi­li ova­mo. Ta­ko, uči­te­lji­ma je iz­da­va­na bi­la po­moć ili pre­ko Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je, ili su je oni sa­mi uzi­ma­li kad bi o ras­pu­stu do­la­zi­li ova­mo. Knji­ge i dru­ge škol­ske na­mir­ni­ce su im, ta­ko­đe, tim pu­tem sla­ne, i sve je no­si­lo na se­bi ka­rak­ter uz­ged­no­sti i ra­da od da­nas do sju­tra. S na­še stra­ne ni­je ra­đe­no ap­so­lut­no ni­šta ži­vlje na što ve­ćem raz­vi­ja­nju ve­za s pre­ko­gra­nič­nim na­ro­dom i si­stem­skom ra­du, u že­lji i da se oču­va onaj na­rod srp­skoj za­jed­ni­ci i spre­mi se za one za­dat­ke ko­ji će i na nje­mu le­ža­ti u tre­nut­ku kad ras­pra­va nje­go­va po­lo­ža­ja bu­de do­šla na red. Ko­je su pri­li­ke uti­ca­le na ta­ko sta­nje stva­ri ni­je po­treb­no po­mi­nja­ti, ja sa­mo kon­sta­tu­jem taj fa­kat da je ta­ko bi­lo sve do 1885. go­di­ne, kad se Sr­bi­ja na mah na­glo po­če­la in­te­re­so­va­ti sud­bi­nom St[are] Sr­bi­je i Ma­će­do­ni­je i po­če­la ži­vlje ra­di­ti u tim ze­mlja­ma po­čev­ši se ba­vi­ti i o mi­sli­ma o ko­ji­ma do ta­da ni­ko ni­je vo­dio ra­ču­na. A da je do­i­sta ta­ko, do­kaz su po­red ra­da sa­me vla­de i rad sa­me štam­pe u to do­ba, jer se ona po­če­la mno­go vi­še, ne­go li do ta­da, ba­vi­ti o ovim pi­ta­nji­ma. Ak­ta mi­ni­star­stva ko­ja su mi o to­me sta­ja­la pri ru­ci no­se na se­bi ne­ki neo­bič­ni iz­gled, i pro­že­ta su sva oso­bi­na­ma žur­nog ra­da i hit­no­sti rad­ni­ka, ko­ji gra­bi da po­stig­ne ono što je, ne­ra­de­ći za du­gi niz go­di­na, pro­pu­stio. Od ku­da je i ka­ko je do­šla ta na­gla pro­mje­na u dr­ža­nju Sr­bi­je?
U od­go­vo­ru na to ja ću da na­ve­dem jed­no pi­smo ko­je je beč­ko po­slan­stvo upu­ti­lo mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la:
„Po­slan­stvo Sr­bi­je u Be­ču, 10. fe­bru­a­ra 1885. Pov. Br. 9. Vr­lo po­vjer­lji­vo. Go­spo­di­ne Mi­ni­stre, Pri­je ne­ki dan bio je Dr Ro­zen kod g. Ka­la­ja i ovaj ga je pi­tao da­li što Sr­bi­ja ra­di u Ma­će­do­ni­ji, jer iz­vje­sno da Ma­će­do­ni­ja tre­ba i mo­ra da pri­pad­ne Sr­bi­ji i ni­kom dru­gom, u če­mu će je Austro-Ugar­ska svoj­ski pot­po­mog­nu­ti, jer je to i njen in­te­res. Što se ti­če Bu­gar­ske, re­kao je da Austro-Ugar­ska ne­će ni­po­što do­zvo­li­ti da se ona na taj kraj ši­ri. Isti­na, do­dao je, još ni­je vri­je­me za ak­ci­ju, ali tre­ba za ra­ni­je spre­mi­ti te­ren ta­mo, i ne sa­mo ra­di­ti, no i da­ti vi­dje­ti da se ra­di bi­lo štam­pa­njem knji­ga, bi­lo pi­sa­njem po no­vi­na­ma u če­mu bi mo­gla ra­ču­na­ti na pot­po­ru nji­ho­ve žur­na­li­sti­ke. On bi že­lio, re­kao je, da ovo nje­go­vo ras­po­lo­že­nje sa­zna­ju ka­ko Kralj i vla­da, no ne bi ni­ka­ko htio da se ovo ču­je ni­ti da se zna da je on ovu že­lju iz­ja­vio.
Od g[ospodina] Ka­la­ja oti­šao je Dr Ro­zen kod g[ospodina] Se­če­nji­ja i kod nje­ga po­veo ri­ječ o Ma­će­do­ni­ji. I ovaj mu je re­kao da je in­te­res na­ro­či­to Ma­đar­ske da se Sr­bi­ja na taj kraj ra­ši­ri jer oni ne mo­gu do­zvo­li­ti da Bu­gar­ska, a po­sred­stvom nje i Ru­si­ja, ta­mo ide, i u ovom bi Sr­bi­ja mo­gla ra­ču­na­ti na pot­po­ru Ma­đar­ske, sa­mo bi tre­ba­la da i ona na to­me od svo­je stra­ne što ra­di. I za gro­fa Kal­no­ki­ja re­kao je, da i on di­je­li ovo mi­šlje­nje da Sr­bi­ju tre­ba pot­po­mo­ći da se ši­ri ka Ma­će­do­ni­ji.
Usled ovih raz­go­vo­ra Dr Ro­zen na­pi­sao je ko­li­ko je znao o Ma­će­do­ni­ji onaj do­pis iz So­lu­na ko­ji je si­noć u Po­li­tič­koj Ko­re­spon­den­ci­ji štam­pan i dao ga di­rek­to­ru Ha­nu da ga štam­pa, ka­zav­ši da mu je to je­dan pri­ja­telj pi­sao. Ovaj je naj­pri­je od­nio do­pis u Pres-bi­ro, gdje su mu re­kli naj­pri­je da ne štam­pa, pa po­sli­je, po­što su valj­da do­bi­li odo­bre­nje od g[ospodina] Se­če­nji­ja ili gro­fa Kal­no­ki­ja, re­kli su da mo­že slo­bod­no štam­pa­ti.
Čast mi je, go­spo­di­ne Mi­ni­stre, i ovom pri­li­kom uvje­ri­ti Vas itd. Pot­pi­san: M.M. Bo­gi­će­vić”
Pi­smo ni­je bi­lo bez po­sle­di­ca. Kad se jed­nom bu­de sre­di­la sva ar­hi­va Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la i bu­de pri­ku­pi­lo i ono od pre­pi­ske nje­go­ve ko­ja se sa­da na­la­zi kod lju­di ko­ji su s mi­ni­star­stvom ima­li ra­di­ti na ovim stva­ri­ma, vi­dje­će se tač­no sve šta je s na­še stra­ne ra­đe­no u ovoj, 1885. go­di­ni, po­sli­je pri­ja­ma ovog pi­sma. Me­đu­tim, i ono ar­ti­ja što je me­ni sta­ja­lo na ru­ci i, ko­je sam ras­tu­re­ne sre­dio ko­li­ko-to­li­ko, po­ka­zu­ju ko­li­ko su se u ovo vri­je­me sil­no po­če­lo ba­vi­ti sud­bi­nom na­šeg na­ro­da pre­ko gra­ni­ce, i ko­li­ko su se i ta­da­šnje vla­de po­če­li ži­vo ti­ca­ti na­ši in­te­re­si u tim stra­na­ma.
U 1885. go­di­ni, u vri­je­me kad i ovo pi­smo, pa­da­ju mi­tin­zi u Be­o­gra­du i još ne­kim gra­do­vi­ma unu­tra­šnjo­sti, in­spi­ri­sa­ni i po­dr­ža­va­ni sa­mom vla­dom, ko­ja je, me­đu­tim, od svo­je stra­ne ne­po­sred­no pred­u­zi­ma­la ko­ra­ke za ko­je se mi­sli­lo da su ka­dri sta­ti na put ši­re­nju bu­ga­ri­zma u St[aroj] Sr­bi­ji i Ma­će­do­ni­ji i do­ni­je­ti one uspje­he ko­ji su ta­ko po­treb­ni bi­li po ču­va­nje na­ših in­te­re­sa u tur­skoj Sr­bi­ji. Oda­jem prav­du za­u­zi­ma­nju ta­da­šnjeg mi­ni­stra-pred­sjed­ni­ka i mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la ko­ji je sam lič­no uzeo u ru­ke ovu stvar.(Na­sta­vi­će se)