- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Pri­pa­daš li ti oni­ma ko­ji vi­še ne mo­gu ni­ko­ga i ni­šta da ču­ju? Či­ni mi se pri­pa­daš? Li­čiš mi na one ko­ji sa­mo ka­žu - mo­lim te kao Bo­ga, ne­moj vi­še ni­jed­nu! A ne­vo­lja im je. Slu­ša­li su sva­šta i sva­ko­ga, i ču­dim se ka­ko su još u svi­je­sti. Mo­žda i ni­je­su vi­še u svo­joj svi­je­sti, i ra­zu­mi­jem ih ako ni­je­su. Ako te gdje za­sret­nu, mi­či im se s pu­ta. Ne­put je ku­da oni idu, za­to još pri­je - mi­či im se.
Ova­kvih je da­nas naj­vi­še. Po­seb­no u Cr­noj nam Go­ri. Ma­sov­no osta­li bez pu­ta i bez svo­je ri­je­či, i bez svo­je mi­sli. I bez sve­ga svo­ga, i bez svih svo­jih. I bez Bo­ga i bez lju­di. A za­ćo­ri­li, kud su za­ćo­ri­li. Pa ne mo­že cr­nje i go­re. Iz gla­sa ar­la­u­ču - sa­mo tre­ba na­pri­jed! Ta­ko je kad se gra­di dr­ža­va. Jed­nom u de­set hi­lja­da go­di­nah. Dr­ža­va ko­šta. Kad je u pi­ta­nju dr­ža­va, gla­ve su sit­ne i ni­štav­ne.
Kao da je ne­ki re­in­kar­ni­ra­ni Jo­sip Broz za­vla­dao Cr­nom Go­rom. Na­u­čio se još ko­je­če­mu u do­njem svi­je­tu. Mo­že li bi­ti da je, pi­tam jed­nog sim­pa­tič­nog anar­hi­stu: ,,Mo­že, sve ka­ko je naj­go­re, ka­že mi. Iz­la­zi­će iz pod­ze­mlja lju­di-utva­re, da vla­da­ju ov­dje nad na­ma. Ta­ko ka­že jed­no sta­ro cr­no­gor­sko pro­ro­čan­stvo’’, pri­ča mi pri­ču.
Ja vo­lim po­mje­re­ne ti­po­ve, i nji­ho­ve raz­de­še­ne, še­nu­te mo­zgo­ve. To je od­mor od ovih te tu­ku sa­mo jed­no te jed­no. Uzmu jed­nu lo­gi­ku, i jed­nu po­li­ti­ku, i na­ja­šu pra­vo na mo­zak. Pa­me­tan je onaj s po­čet­ka tek­sta ko­ji vi­še ne­će ni­kog da slu­ša. Ma ne, ni­jed­nu ri­ječ. Ma ne da od­ne­kud do­đe So­lo­mon sa svo­jim mu­dro­sti­ma. Ne bi bi­lo ve­ćeg za­lud­ni­ka, ne­go od­ne­kud da se po­ja­vi me­đu nas So­lo­mon sa svo­jim mu­dro­sti­ma. Ne bi imao đe gla­vu uni­je­ti. Re­kli bi mu - aj­de ti ot­kud si do­šao, mi ima­mo ov­dje svo­ga Bo­ga.
Ču­jem da su ne­ki iz­bo­ri po pe­ri­fe­ri­ji Cr­ne nam Go­re. Uz te iz­bo­ri idu lo­kal­na ve­se­lja kao kad se pa­le pr­vo­maj­ske va­tre. Još ta­mo ne zna­ju da je pro­šao so­ci­ja­li­zam. Za njih ni­je pro­šao, pa ne­ka je za sve dru­ge. Oni će mi­sli­ti ka­ko mi­sle, pa ne­ka svi­jet ide kud ide. Va­žno je ka­ko ne­ko mi­sli, a ne stvar­no ka­ko je. Ni­ko i ne zna stvar­no ka­ko je. Da ne­ko zna stvar­no ka­ko je, po­lu­dio bi od to­ga. Bog čo­vje­ka ču­va ne­zna­njem. Ne­zna­nje je spas za mno­ge. Za­to se valj­da to­li­ko ne­zna­nja na­go­mi­la­lo u Cr­noj Go­ri. U njoj je naj­bo­lje ni­šta ne zna­ti.
Evo, ne tre­ba zna­ti ni ovo što se zna. Iako su te va­tre na pe­ri­fe­ri­ji Cr­ne Go­re, one se lo­že iz cen­tra. Ali ko­jeg cen­tra? Ili, ko­jih sve cen­ta­ra? Ni­je za Ul­cinj i Be­ra­ne je­di­ni cen­tar Pod­go­ri­ca. Za­što ne bi bi­la Ti­ra­na cen­tar za Ul­cinj? Ni­je ni pre­da­le­ko Ti­ra­na od Ul­ci­nja. Ni u ko­me smi­slu. Kao što Be­ra­ne ni­je da­le­ko od No­vog Pa­za­ra. Umre­žen je svi­jet, i vi­še ne­go što se mi­sli. Ka­že mi je­dan po­li­ca­jac s ko­jim po­ne­kad po­pi­jem ka­vu. Ona­ko, ne­što sam mu za­ni­mljiv, a me­ni ni­je ne­za­ni­mlji­vo, ka­ko mu to ja mo­gu bi­ti za­ni­mljiv. I za­što?! Dok ga gle­dam pra­vo u oči, i vi­še ni­šta ne slu­šam šta pri­ča, sa­mo gle­dam ka­ko gle­da.
Ovaj tekst pi­šem za vri­je­me „iz­bor­ne ćut­nje“, ali, či­sta mi je sa­vjest - tek će se po­ja­vi­ti u po­ne­dje­ljak. Ta­ko da ni­ka­ko ne mo­že da uti­če na bi­ra­če, osim ako ne uti­ču mi­sli na ne­vi­đe­no i na da­le­ko. A uti­ču, a da šta ra­de. Ali ne mo­že­mo se­be ka­zni­ti da ne mi­sli­mo, pa ne­ka su svi or­ga­ni za­u­ze­ti dr­žav­nim iz­bo­ri­ma i nad­zo­ri­ma. Na­dam se da ti bi­ra­či i ne či­ta­ju mo­je tek­sto­ve. Da či­ta­ju, ma­nje bi iz­la­zi­li. Mo­je tek­sto­ve naj­vi­še či­ta­ju oni ko­ji vi­še i ne iz­la­ze na iz­bo­re. Ne zna­ju za ko­ga bi gla­sa­li, pa on­da uzmu pa ne­što či­ta­ju. Mo­ji či­ta­o­ci su isi­ha­sti, ka­ko bi re­kao je­dan ka­lu­đer iz Go­li­je.
Bo­jim se da mi se ne ra­spe ovaj tekst i vi­še ne­go je ra­sut. Mo­ram da ostva­rim mje­ru uga­đa­nja mo­jim či­ta­o­ci­ma. Ne ide­o­lo­šku mje­ru, ne­go estet­sku. Jer zna­mo da ne tre­ba či­ta­ti tek­sto­ve ko­ji ne­ma­ju mo­guć­nost da bar ma­lo pro­ljep­ša­ju či­ta­o­ca. Od­mah i ne­po­sred­no. To od tek­sta ni­ko jav­no ne tra­ži. Ali či­ta­lac upra­vo pri­želj­ku­je to. To neo­pi­si­vo pro­ljep­ša­va­nje.
U Nik­ši­ću se zna ko za ko­ga gla­sa. Taj ra­čun vje­ro­vat­no­će, sko­ro i da ne­ma ri­zi­ka. A to je po­sle­di­ca one ri­je­či: ne­moj vi­še ni­šta da mi pri­čaš. Sit sam sve­ga. A naj­si­ti­ji ni­če­ga. Ne mo­gu vi­še ni­ko­ga i ni­šta da ču­jem. Pu­na mi je gla­va, pu­ca, pu­koh od ni­šta. Ču­ješ li, pu­cam po sva­kom ša­vu! Za­to, ne­moj nišp­ta da mi pri­čaš, jer ćeš uza­lud­no pri­ča­ti. Sve mi je u gla­vi na­vi­da­no ka­ko je na­vi­da­no. Sad da mi ne­ko kre­ne na­vi­da­va­ti mo­zak na dru­gu lo­gi­ku, pu­ko bi kao da je od sta­kla. Za­to, ne­moj me di­ra­ti. Pro­đi me se, ko Bo­ga te mo­lim. Znam što znam. Po­gi­boh i od ovo­ga što znam - isto kao od ono­ga što ne znam!
(Autor je knji­žev­nik)