-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U ovu go­di­nu (1885) pa­da­ju po­ku­ša­ji da se po­stig­nu po­slo­vi ko­ji su i da­nas ne sa­mo da­le­ko od svog ostva­re­nja, ne­go na ko­ji­ma ni­je se još ni po­če­lo ni­šta ra­di­ti, i ko­ji su, sa­mo još je­dan do­kaz vi­še u ni­zu to­li­kih dru­gih ka­ko smo bez ika­kve spre­me i bez ika­kvog po­zna­va­nja či­nje­ni­ca ule­tje­li bi­li u po­sao ko­ji je go­lem bio i za mno­go ja­ču sna­gu i pa­met od onih ko­ju je Sr­bi­ja u to vri­je­me mo­gla uni­je­ti u ovaj ta­ko zna­ča­jan rad. Kad bu­dem go­vo­rio o ra­du na­šem u po­je­di­nim go­di­na­ma ja ću, go­spo­di­ne mi­ni­stre, ima­ti čast do­ku­men­ti­ra­no do­ka­za­ti Vam to svo­je tvr­đe­nje, a sad mi­slim da će naj­cje­lis­hod­ni­je bi­ti u zbi­je­nim re­do­vi­ma iz­ni­je­ti šta je ove 1885. go­di­ne ura­đe­no na po­slo­vi­ma ko­ji su pred­met ovog iz­vje­šta­ja.
Pr­vo što sam na­i­šao u ak­ti­ma iz ove go­di­ne bi­li su ne­ko­li­ki ra­por­ti i me­mo­ri­je ne­kih lju­di za ko­je se dr­ža­lo da zna­ju i ra­zu­mi­ju se u po­slo­vi­ma na ko­ji­ma je vla­da smi­šlja­la ra­di­ti u St[aroj] Sr­bi­ji i Ma­će­do­ni­ji. Vje­ro­vat­no je da su im oni bi­li tra­že­ni u smje­ru sa svim ja­snim i pot­pu­no oprav­da­nim s po­gle­dom na okol­no­sti da u nji­ma ni­je bi­lo ni­ka­kve tra­di­ci­je i da je ve­o­ma ma­li broj lju­di bio ka­dar ka­ko tre­ba ru­ko­vo­di­ti i ra­di­ti na nji­ma. Štam­pa­ni su za­pi­sni­ci po­je­di­nih mi­tin­ga u oso­bi­te knji­ži­ce i po­sla­ne na­šim po­gra­nič­nim vla­sti­ma da ih ras­tu­re pre­ko gra­ni­ce. Još ove go­di­ne Mi­ni­star­stvo se ba­vi­lo o va­žnoj usta­no­vi knji­ža­ra u Tur­skoj i ju­na mje­se­ca pi­sa­no je ca­ri­grad­skom po­slan­stvu da se u Ca­ri­gra­du na­đe jed­na knji­ža­ra ko­ja bi pri­mi­la na se ras­tu­ra­nje na­ših knji­ga tur­skom cen­zu­rom odo­bre­nih, a pre­po­ru­če­no mu – po­slan­stvu da raz­be­re ne bi li se ta­kva knji­ža­ra mo­gla na­ći i u So­lu­nu. (Biv­ši rek­tor Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je Pe­tar Ko­stić pro­veo je 1884. i 1885. god[ine] du­že vre­me­na u Ca­ri­gra­du ra­de­ći na to­me da od tur­ske vla­sti iz­dej­stvu­je odo­bre­nje za unos u Tur­sku ne­kih knji­ga na­ro­či­to za ta­mo­šnje po­tre­be u Be­o­gra­du štam­pa­nih. Na nji­ma je sta­ja­lo da su „za osnov­ne srp­sko-na­rod­ne ško­le u oto­man­skoj ca­re­vi­ni”, ali, ipak, ni­je sme­ta­lo bi­lo vla­sti­ma u unu­tra­šnjo­sti Tur­ske ras­tu­ra­nju ili či­ni­ti sva­ko­ja­ke smet­nje). Kra­jem apri­la te go­di­ne Mi­ni­star pi­ta po­sla­ni­ka ca­ri­grad­skog o na­či­nu na ko­ji bi se ši­lja­la ko­re­spon­den­ci­ja iz­me­đu nje­ga i Mi­ni­star­stva bez­o­pa­sno, jer, ve­li se u pi­smu o to­me „kao što Vam je po­zna­to, na­ša vla­da na­mje­ra­va da oso­bi­tu dje­lat­nost raz­vi­je za oču­va­nje i una­pre­đe­nje srp­skih dr­žav­nih, cr­kve­nih i na­rod­nih in­te­re­sa”. Ra­đe­no je i da se stu­pi u spo­ra­zum s Ar­ba­na­si­ma i nji­ho­vom li­gom, ili, bo­lje re­ći, vi­di se že­lja ta­da­šnje vla­de da i na tom pu­tu uči­ni ko­ji ko­rak, ali ono što se na­pi­sa­no na­šlo o ra­du na to­me, po­tvr­đu­je sa­mo osku­di­cu ra­zu­mi­je­va­nja i zna­nja či­nje­ni­ca, i na neo­spo­ran na­čin uka­zu­je na ka­ko smo na­gao na­čin ule­tje­li u je­dan opa­san po­sao za ko­ji po spre­mi ni­je­smo bi­li do­ra­sli. Tre­ba se ču­di­ti la­ko­vjer­ju s ko­jim se pri­stu­pi­lo svi­ma po­slo­vi­ma, pa i ovom, da se do­đe do spo­ra­zu­ma s Ar­na­u­ti­ma i nji­ho­vom li­gom. Ko­li­ko je sve to ozbilj­no bi­lo naj­bo­lje će se vi­dje­ti iz to­ga kad se po­gle­da na ko­ji se na­čin htio taj spo­ra­zum po­sti­ći i pre­ko ko­jih lju­di. Ne­ko­li­ko aka­ta o to­me ima i oni će neo­spor­no po­tvr­di­ti ma­lo­pre­đa­šnje na­vo­de. Na pr[imjer] u pi­smu od 27. apri­la MN5 ta­da­šnji Mi­ni­star ino­stra­nih dje­la pi­še ni­škom na­čel­ni­ku, pre­ko kog se i ra­di­lo na ovom, iz­me­đu osta­log: „oče­ku­ju­ći da me što pri­je iz­vi­je­sti­te o Va­šem raz­go­vo­ru s onim Ar­na­u­ti­ma o ko­me smo u Ni­šu go­vo­ri­li, nu­žno je da Vam obra­tim pa­žnju na to da po­ku­ša­te od nje­ga sa­zna­ti da li ima mo­guć­no­sti za ka­kav spo­ra­zum s Ar­na­u­ti­ma u Tur­skoj, od­no­sno s Ar­na­ut­skom li­gom. Iz­vi­je­sti­te se na­ro­či­to na ka­kvom bi osno­vu mo­gao taj spo­ra­zum bi­ti i šta bi iz nje­ga Ar­na­u­ti kao kraj­nju celj oče­ki­va­li. Pre­po­ru­ču­jem Vam da­lje da mu ne za­ta­ji­te že­lju srp­ske vla­de da sa Li­gom u od­no­se stu­pi i da ih odr­ža­va. Me­đu tim ci­je­lu stvar ne sa­op­šta­vaj­te ni­kom i vo­di­te je sa­mi lič­no. Da li je po­treb­no na­ro­či­to se za­u­sta­vlja­ti na ocje­ni ova­kvog jed­nog pi­sma, a ka­kvi bi i mo­gli bi­ti na uspjeh iz­gle­di u ova­kvom ra­du u ko­me je glav­ni po­sred­nik ka­ko, i to s mno­go po­u­zda­no­sti, na­ga­đam bio ne­ki Mah­mud Hu­se­jin Spa­hić, tr­go­vac iz Pri­zre­na, ko­ji je u sve­mu lič­no za­in­te­re­so­van ti­me što je u Ni­šu imao ima­nje i ne­kog pri­ma­nja iz na­šeg mi­ni­star­stva fi­nan­si­ja. Sva je pri­li­ka da su se ovi po­ku­ša­ji da se stvo­ri ve­za sa Ar­na­u­ti­ma na ovo­me i za­vr­ši­li, po­što u ar­hi­vi ni­je­sam da­lje na­šao ni­ka­kva tra­ga o ovom po­slo­va­nju.
U ovoj go­di­ni po­kre­ta­no je, ta­ko­đe, jed­no va­žno pi­ta­nje, či­je bi ostva­re­nje bi­lo od ne­mje­re­nih po­sle­di­ca po na­še uspje­he u pro­pa­gan­di. To je pi­ta­nje o iz­da­va­nju jed­nog srp­skog li­sta u Ca­ri­gra­du, na če­mu je ra­đe­no u dru­goj po­lo­vi­ni ove go­di­ne. Va­ma je, go­spo­di­ne Mi­ni­stre, iz ak­ta u ovoj po­sled­njoj go­di­ni po­zna­to ko­li­ko bi nam bla­go­tvo­ran bio je­dan srp­ski list. Po­tre­bu nje­go­vu pri­zna­va­li su re­dom sva­ke go­di­ne svi či­ni­o­ci na pro­pa­gan­di, a osni­va­nje nje­go­vo do­sad je osta­lo ne­iz­vr­še­no i s te­ško­ća­ma ko­je le­že u Tur­skoj, a i u to­me što ima sum­nje još kod nas da bi smo ga mo­gli odr­ža­ti. Ove pak go­di­ne, o ko­joj go­vo­rim, na toj stva­ri ura­đe­no je bi­lo sko­ro sve, ali to sa­mo s na­še stra­ne, a što pi­ta­nje ni­je pri­ve­de­no kra­ju si­gur­no je sto­ga što se i nj ule­tje­lo ona­ko bez smi­sla, kao i u mno­ge dru­ge po­slo­ve.
(NA­STA­VI­ĆE SE)