-Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

La­li­će­va pri­po­vi­jet­ka „Du­ga pe­ćin­ska noć” iz post­hum­no ob­ja­vlje­ne zbir­ke „Opra­šta­nja ni­je bi­lo” (pri­re­dio aka­de­mik Bran­ko Po­po­vić, iz­da­vač Srp­ska knji­žev­na za­dru­ga 1994), ne­sum­nji­vo je jed­no od nje­go­vih po­sled­njih ostva­re­nja, a ja sam uvje­ren – i bu­kval­no po­sled­nje! U tom uvje­re­nju me, sem na­po­me­na pri­re­đi­va­ča knji­ge „Opra­šta­nja ni­je bi­lo”, učvr­šću­ju ne­ka mo­ja lič­na sa­zna­nja, ne­što što je ve­za­no upra­vo za ovu pri­ču i moj po­sled­nji su­sret i raz­go­vor sa slav­nim pi­scem.
Tač­ni­je, još u Ko­la­ši­nu 1984. go­di­ne, za vri­je­me već po­me­nu­tog na­uč­nog sku­pa po­sve­će­nog Ko­la­šin­skom čet­nič­kom za­tvo­ru, kad sam mu is­pri­čao da pri­pre­mam knji­gu o stra­da­nju dur­mi­tor­ske par­ti­zan­ske ge­ri­le 1942. i 1943. go­di­ne, od­no­sno ka­zi­va­nje jed­nog od ri­jet­kih pre­ži­vje­lih – Mo­mi­ra Ja­ki­ća, on je pr­vo re­kao da mu je nje­gov slu­čaj une­ko­li­ko po­znat, a on­da me iz­ne­na­da pri­pi­tao da li se u toj pri­či mo­žda spo­mi­nje i Ja­kov Osto­jić. Ka­zao sam mu da se spo­mi­nje, ali da ne­mam ni­ka­kvih de­talj­ni­jih po­da­ta­ka o nje­mu i nje­go­voj po­gi­bi­ji, da je to po­ma­lo oba­vi­je­no ve­lom taj­no­sti...
I pri sva­kom na­red­nom su­sre­tu, pa da­ka­ko i u tom po­sled­njem raz­go­vo­ru u Her­ceg No­vom u no­vem­bru 1992. go­di­ne, ni­je za­bo­ra­vljao da pri­pi­ta za Ja­ko­va, ali mu, na­ža­lost, ni ta­da ni­je­sam mo­gao ka­za­ti ni­šta vi­še i od­re­đe­ni­je od ono­ga što je i on odav­no znao o tom gla­si­tom ko­mi­ti i ju­na­ku, par­ti­zan­skom ile­gal­cu, o či­joj se sud­bi­ni ni da­nas mno­go ne zna.
Ot­kad je ob­ja­vlje­na po­me­nu­ta post­hum­na La­li­će­va knji­ga, od­no­sno pri­ča „Du­ga pe­ćin­ska noć”, po­čeo sam bri­žlji­vi­je da tra­gam i ras­pi­tu­jem se o Ja­ko­vu Osto­ji­ću i to sam uz­di­gao na ni­vo ne­kog mog du­ga i oba­ve­ze pre­ma Mi­ha­i­lu La­li­ću, ali i pre­ma ovoj sta­me­noj i da­nas ši­roj jav­no­sti ne mno­go po­zna­toj lič­no­sti iz dur­mi­tor­skog kra­ja. Ta­ko sam se 20. ju­na 2002. go­di­ne, na­šao u ku­ći še­zde­set­če­tvo­ro­go­di­šnjeg Si­me­nu­na – Si­ća Osto­ji­ća, bli­skog Ja­ko­vo­vog ro­đa­ka, ugled­nog i pri­bra­nog Dur­mi­tor­ca. Iako vid­no na­ru­še­nog zdra­vlja, iz­ne­na­đen i odu­še­vljen da se ne­ko u ovim smut­nim i vr­tlo­žnim vre­me­ni­ma, kad se sva­ka šu­ša i ma­ru­ša la­ti­la da pre­tre­sa isto­ri­ju i ola­ko se ba­ca bla­tom na Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku bor­bu i re­vo­lu­ci­ju, na li­ko­ve ča­snih re­vo­lu­ci­o­na­ra i ko­mu­ni­sta ka­kav je bio Ja­kov Osto­ji­ć, uop­šte za­ni­ma za nje­ga i nje­go­vu sud­bi­nu, poslednjom sna­gom mi je is­pri­čao to što je znao o svom slav­nom pret­ku.
Po­što je šest go­di­na pro­veo u amrič­kim ru­do­ko­pi­ma, Ja­kov, naj­mla­đi sin Ili­je Osto­ji­ća se na zov otadž­bi­ne vra­tio 1912. go­di­ne, pro­šao gol­go­tu Bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta, pre­ži­vio ko­mit­ska vre­me­na i tam­ni­ce biv­še Ju­go­sla­vi­je kao ubi­je­đe­ni lje­vi­čar i ko­mu­ni­sta, a 1941. go­di­ne, iako već u zre­lim go­di­na­ma, me­đu pr­vi­ma se la­tio oruž­ja i kre­nuo u bor­vu za slo­bo­du.
Kao is­ku­san rat­nik i ugle­dan čo­vjek, na­kon po­vla­če­nja par­ti­za­na u Bo­snu, u pro­lje­će 1942. go­di­ne, osta­vljen je da na te­re­nu Dur­mi­to­ra pi­ri re­vo­lu­ci­o­nar­ni pla­men. Kad su s je­se­ni, s pr­vim snje­go­vi­ma kre­nu­le čet­nič­ke haj­ke i po­tje­re, za raz­li­ku od ve­ći­ne ile­ga­la­ca sa ovog pod­ruč­ja, ko­ji su po­ku­ša­li da se pre­ba­ce u Bo­snu i po­ve­žu sa glav­ni­nom par­ti­zan­skih sna­ga, Osto­jić je ostao u svom skro­vi­štu pod Dur­mi­to­rom, u Ra­pa­ma iz­nad Zmi­njeg je­ze­ra. Na­šao se ko će ga pro­špi­ja­ti pa je u zo­ru, 10. de­cem­bra 1942, na nje­ga kre­nu­la čet­nič­ka haj­ka u ko­joj su, ka­žu, pre­te­žno bi­li Va­so­je­vi­ći, ali ni­je iz­o­sta­lo ni ne­ko­li­ko Dur­mi­to­ra­ca.
Po­če­la je ne­rav­na bor­ba i po­zi­vi čet­ni­ka da se Ja­kov pre­da i ne gi­ne ulu­do. Od­go­vo­rio je da se živ ne­će pre­da­ti, ali da ne­će ni­ko­ga ni ubi­ti ako ne bu­de mo­rao. Nje­go­va pu­ška se po­tom du­go gla­ska­la iz sklo­ni­šta, a on­da se u ne­ko do­ba sve umi­ri­lo. Čet­ni­ci su opre­zno pri­šli do ze­mu­ni­ci i za­te­kli Ja­ko­va mr­tvog. Imao je ra­nu od met­ka is­pod de­snog uva, ali je sve do da­nas osta­la sum­nja da li ga je po­go­di­lo ne­ko čet­nič­ko zr­no ili je, uvi­đa­ju­ći bez­iz­la­znost, da će mo­ra­ti da pro­spe ne­či­ju krv, mo­žda i ne­kog kom­ši­je i ple­me­ni­ka, sam di­gao ru­ku na se­be.
Di­le­mu do kra­ja ni­je ot­klo­nio ni La­lić iako je ovaj slu­čaj, oči­gled­no, ve­o­ma du­go is­tra­ži­vao. On ve­o­ma op­šir­nu pri­ču, go­to­vo ma­li ro­man, za­vr­ša­va bez ši­reg opi­sa, od­jed­nom, krat­kom re­če­ni­com, opre­dje­lju­ju­ći se ipak za va­ri­jan­tu da je Ja­kov po­gi­nuo od čet­nič­kog zr­na:
„Dok je ni­ša­nio, ubi ga me­tak iz pu­ške ko­ju ni­je čuo...“
( Si­me­un Osto­jić, na­ža­lost, ni­je do­če­kao da nje­go­vo ka­zi­va­nje vi­di u knji­zi – umro je osam­na­est da­na na­kon na­šeg su­sre­ta i raz­go­vo­ra na Ža­blja­ku 2002. go­di­ne.)
Kraj


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Rat je sa­mo ot­kri­ve­no, go­lo, pri­rod­no sta­nje i isti­na. Kad se ma­lo pro­mi­sli, od­mah u oči ubo­de: svi su ovi ra­to­vi – srp­ski, tur­ski, švap­ski, ljud­ski – od tje­sko­be po­te­kli i od že­lje da se ži­vot pro­ši­ri u pro­sto­ru kad već ne mo­že da se pro­du­ži u vre­me­nu.”
***
„U ra­tu, iz­gle­da, mo­ra da se ne­što či­ni i to – što vi­še i što lu­đe.”
***
„Rat lju­di­ma za­mr­si pu­te­ve te mno­gi stig­nu gdje ni­je­su ni sa­nja­li i uči­ne što ni­je­su htje­li. ”
***
„Ta­kav je rat – sve pod njim br­zo ra­ste ili pro­pa­da.”
***
„Za ra­to­ve bi on za­veo za­kon: da se s obje stra­ne mo­bi­li­šu sa­mo sta­ri lju­di. To bi bi­lo za­ni­mlji­vo gle­da­ti, ali ne to­li­ko opa­sno. Star­ci se br­zo za­mo­re, pa bi ra­to­vi krat­ko tra­ja­li. Ako bi ne­ko i po­gi­nuo pri to­me, ne bi bi­la ve­li­ka šte­ta.”
***
“Ako bi­ješ, ubi­ca si: ako ne bi­ješ, iz­daj­nik si - osta­je ti je­di­ni spas da iz­vr­šiš sa­mo­u­bi­stvo, a sra­mo­ta je ubi­ti se svo­jom ru­kom, kad ima to­li­ko zgod­nih pri­li­ka da se po­gi­ne...”