-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ 

Evo već ne­ko­li­ko mje­se­ci me vi na­go­va­ra­te, dra­gi mo­ji pri­ja­te­lji, da vam što pri­je opi­šem svo­je uti­ske sa pu­to­va­nja po ino­stran­stvu iako ne na­slu­ću­je­te da me va­šom mol­bom jed­no­stav­no do­vo­di­te u za­bu­nu. Šta da vam opi­šem, šta da vam ka­žem no­vo, a da ni­je već po­zna­to ili ne­is­pri­ča­no? Ko­me od svih nas Ru­sa (ovo va­ži za one ko­ji či­ta­ju ča­so­pi­se) Evro­pa ni­je po­zna­ti­ja du­plo vi­še ne­go Ru­si­ja? Ov­dje sam re­kao sa­mo du­plo iz uč­ti­vo­sti, a si­gur­no nam je po­zna­ti­ja i de­set pu­ta. Po­red to­ga, osim uop­šte­nih stva­ri, vi do­bro zna­te da ja ne­mam šta na­ro­či­to da vam is­pri­čam, a po­seb­no ne po ne­kom re­du, za­to što ja ni­je­sam ni­šta vi­dio da je u re­du, a ako sam ne­što i vi­dio, ni­je­sam uspio da to shva­tim i raz­ot­kri­jem. Bio sam u Ber­li­nu, u Dre­zde­nu, u Vis­ba­de­nu, u Ba­den-Ba­de­nu, u Kel­nu, u Pa­ri­zu, u Lon­do­nu, u Lu­cer­nu, u Že­ne­vi, u Đe­no­vi, u Fi­ren­ci, u Mi­la­nu, u Ve­ne­ci­ji, u Be­ču i još u ne­kim mje­sti­ma po dva pu­ta i sve sam to pro­pu­to­vao za dva i po mje­se­ca. Pa, zar je mo­gu­će ne­što do­bro sa­gle­da­ti, ima­ju­ći u vi­du da sam pro­šao to­li­ki put za dva i po mje­se­ca? Vi se sje­ća­te da sam ja svoj plan pu­to­va­nja una­pri­jed na­pra­vio, još dok sam bio u Pe­ter­bur­gu. Pri­je ovo­ga pu­to­va­nja ja ni­je­sam ni­ka­da ra­ni­je bio van gra­ni­ca svo­je ze­mlje, a imao sam že­lju još dok sam bio sa­svim ma­li, još od ta­da, kad su mi ro­di­te­lji či­ta­li pri­če pred spa­va­nje, jer sam ta­da bio ne­pi­smen, u du­gim zim­skim no­ći­ma, a ja slu­šao otvo­re­nih usta i drh­te­ći od uz­bu­đe­nja i stra­ha ka­sni­je u snu bun­cao i tre­sao se od gro­zni­ce.
Ja sam se ko­nač­no do­ko­pao ino­stran­stva tek če­tr­de­set go­di­na po ro­đe­nju i, na­rav­no, že­lio sam, ne sa­mo da što bo­lje osmo­trim već da što vi­še vi­dim, baš sve, bez ob­zi­ra na vri­je­me. Uz to, ni­je­sam bio u mo­guć­no­sti da iz­vr­šim iz­bor mje­sta. O, Bo­že, ko­li­ko sam oče­ki­vao od tog pu­to­va­nja! „Ne­ka i ne vi­dim ne­što do de­ta­lja – po­mi­slio sam u se­be – ali za­to ću vi­dje­ti sve, bi­ću svu­gdje, za­to ću sve što sam vi­dio sa­sta­vi­ti u ne­ka­kvu cje­li­nu, na­pra­vi­ti ne­ka­kvu pa­no­ra­mu. Ci­je­la „ze­mlja sve­tih ču­da“ po­ja­vi­će se is­pred me­ne od­mah, mo­ći ću da vi­dim tu obe­ća­nu ze­mlju iz ptič­je per­spek­ti­ve. Jed­nom ri­ječ­ju, do­ži­vje­ću ne­ka­kav no­vi, ču­de­san i sna­žan uti­sak. Pa, evo ja sa­da sje­dim kod ku­će, mno­go po­ti­šten, sje­ća­ju­ći se svo­jih pu­to­va­nja po ino­stran­stvu. Ne raz­mi­šljam o to­me što ni­je­sam uspio da vi­dim sve de­talj­no, već o to­me što sam bio sko­ro svu­gdje, a, na pri­mjer, ni­je­sam u Ri­mu. A u Ri­mu bih, mo­žda, vi­dio pa­pu...“ Jed­nom ri­ječ­ju, spo­pa­la me ne­ka­kva ne­za­ja­žlji­va že­lja za no­vim, sin­te­tič­kim, pa­no­ram­skim uti­sci­ma i za pro­mje­nom mje­sta. Pa šta vi oče­ku­je­te od me­ne po­sli­je ova­kvih pri­zna­nja? Šta da vam opi­šem? Šta da vam is­pri­čam? Da li o pa­no­ra­mi ili o per­spek­ti­vi? Ili ne­što iz ptič­je per­spek­ti­ve? Ali, vje­ro­vat­no, re­ći će­te mi da sam pre­vi­še uz­le­tio vi­so­ko. Osim to­ga, se­be sma­tram sa­vje­snim čo­vje­kom i ne bih vo­lio da vas la­žem, čak ne ni kao put­nik. Ako ja poč­nem da vam opi­su­jem i ilu­stru­jem sa­mo jed­nu pa­no­ra­mu, on­da ću vas sva­ka­ko sla­ga­ti, i ni­je to zbog to­ga što sam bio put­nik, već jed­no­stav­no za­to što sam u ta­kvim okol­no­sti­ma, pa ne po­sto­ji mo­guć­nost da iz­bjeg­nem la­ži. Sa­da sa­mi pro­su­di­te. Na pri­mjer, Ber­lin je na me­ne osta­vio ve­o­ma loš uti­sak, ma­da sam u nje­mu pro­veo sa­mo je­dan dan i jed­nu noć. U naj­ma­nju ru­ku, uti­sci su na gra­ni­ci lo­šeg i do­brog, što zna­či da ni­je­su sa­svim lo­ši. Iz če­ga je pro­i­za­šlo to mo­je po­gub­no mi­šlje­nje? Vje­ro­vat­no od to­ga što sam ja bo­le­stan čo­vjek, bo­lje­la me je je­tra, dva da­na i dvi­je no­ći sam pu­to­vao že­lje­zni­com kroz ki­šu i ma­glu do Ber­li­na i do­pu­to­vao u nje­ga ne­na­spa­van, is­cr­pljen, umo­ran, slo­mljen i što mi je od­mah pa­lo u oči i pr­vo šta sam pri­mi­je­tio je to da Ber­lin ne­vje­ro­vat­no li­či na Pe­ter­burg. Vi­dio sam te iste kor­don­ske uli­ce, osje­tio sam iste mi­ri­se i sve je bi­lo isto... (ne­ma po­tre­be da­lje na­bra­ja­ti , jer je bi­lo sko­ro sve isto). Dra­gi moj Bo­že, po­mi­slio sam u se­bi, što mi je tre­ba­lo dva da­na i dvi­je no­ći da se lo­mim po va­go­ni­ma da bih vi­dio sve isto to od če­ga sam po­bje­gao? Čak ni li­pe mi se ni­je­su svi­dje­le, a za nji­ho­vo ču­va­nje sva­ki gra­đa­nin Ber­li­na žr­tvu­je sve ono šta mu je naj­dra­že, čak, mo­žda, i sa­mog se­be. Uz to, sa­mi Ber­lin­ci, svi do jed­nog, isti su kao i svi osta­li Njem­ci, ta­ko da ni­je­sam čak po­že­lio ni da po­gle­dam na nji­ho­ve fre­ske (što je stra­šno!) i što je bi­lo mo­gu­će pri­je ja sam po­bje­gao u Dre­zden, pod­sti­ču­ći se­be u du­ši da se na Njem­ca mo­raš na­vik­nu­ti, a ako se ne na­vik­neš na nje­ga, ve­o­ma te­ško se mo­žeš uklo­pi­ti u ve­ći­nu.
U Dre­zde­nu sam se ogri­je­šio čak i o Nje­mi­ce, me­ni se od­jed­nom uči­ni­lo, čim sam iza­šao na uli­cu, da ne­ma ni­gdje ru­žni­jih že­na ne­go u Dre­zde­nu i po­mi­slio da bi se Vsje­vo­lod Kre­stov­ski, ko­ji je naj­u­bje­dlji­vi­je i naj­ra­do­sni­je pje­vao o lju­ba­vi od svih ru­skih pje­sni­ka, ov­dje zbu­nio i iz­gu­bio, čak bi se, mo­žda, po­ko­le­bao i po­sum­njao u svoj ta­le­nat i svo­je pje­snič­ko opre­dje­lje­nje. Na­rav­no, u tom mo­men­tu sam osje­tio da go­vo­rim glu­po­sti i da on ni u ka­kvim okol­no­sti­ma ne bi po­sum­njao u svoj ta­le­nat. Kroz dva sa­ta sve mi je po­sta­lo sve ja­sni­je, kad sam se vra­tio u svo­ju so­bu u ho­tel; is­pla­ziv­ši je­zik pred ogle­da­lom, uvje­rio sam se da mo­ja kon­sta­ta­ci­ja o dre­zden­skim da­ma­ma li­či na naj­gro­zni­ji trač. Moj je­zik je bio zlo­ban i okru­tan. „O, je li mo­gu­će, zar ova pa­met­na gla­va to­li­ko za­vi­si od svo­je bo­le­sne je­tre – po­mi­slio sam ja. Ka­kva ni­skost!“ Sa ta­kvim utje­šnim mi­sli­ma sam kre­nuo za Keln.
Da­kle, dra­gi mo­ji pri­ja­te­lji, za dva i po mje­se­ca ni­je bi­lo mo­gu­će da do­bro sa­gle­dam stva­ri i za­to ne mo­gu da vam tač­no pre­ne­sem svo­ja za­pa­ža­nja i uti­ske. U su­prot­nom, mo­rao bih da vas la­žem, a to ne bih vo­lio. KRAJ