- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Da li je Ti­to vje­ro­vao u to da je Ju­go­sla­vi­ja usa­mlje­na hrid ko­ja odo­li­je­va i pred Is­to­kom i pred Za­pa­dom ili je već od­lu­čio da „pre­pli­va” na za­pad­nu oba­lu? Jer, već u fe­bru­a­ru 1949. go­di­ne, SAD su do­ni­je­le od­lu­ku da „bud­no če­ka­nje” za­mi­je­ne sta­vom „ke­e­ping Ti­to aflo­at” (odr­ža­va­nja Ti­ta na po­vr­ši­ni). Na­ci­o­nal­ni sa­vjet za bez­bjed­nost SAD za­klju­ču­je: „Ko­li­ko god se na­ma ne svi­đao, Ti­to tre­nut­no sa­vr­še­no slu­ži na­šim in­te­re­si­ma, vo­de­ći uspje­šno i efi­ka­sno na­pad na so­vjet­ski im­pe­ri­ja­li­zam iz sa­me ko­mu­ni­stič­ke po­ro­di­ce. Da­nas on pred­sta­vlja naš mo­žda naj­dra­go­cje­ni­ji re­surs u bor­bi da za­dr­ži­mo i osla­bi­mo ru­sku eks­pan­zi­ju. Nje­mu mo­ra bi­ti omo­gu­će­no da na svoj sop­stve­ni, ko­mu­ni­stič­ki na­čin do­ka­že ka­ko is­toč­no­e­vrop­ska ze­mlja mo­že po­ku­ša­ti da se otrg­ne kon­tro­li Mo­skve i u to­me us­pje­ti.” Ti­to je u to vri­je­me u naj­ma­nju ru­ku mo­rao da od­bi­ja pro­pa­gand­ne na­pa­de so­vjet­ske stra­ne da se pro­dao. Pr­vi put po­mi­nje za­pad­nu po­moć ju­la 1949. go­di­ne, ka­da ka­že: „Mi sa Za­pa­dom ima­mo i us­po­sta­vlja­mo eko­nom­ske od­no­se bez ika­kvih po­li­tič­kih kon­ce­si­ja... Kad pro­da­je­mo svoj ba­kar, mi ku­pu­je­mo ma­ši­ne, mi ne pro­da­je­mo svo­ju svi­jest i svo­ju du­šu već sa­mo ba­kar”. Du­go je po­ku­ša­vao da osta­ne uz­dr­žan pre­ma Za­pa­du. Av­gu­sta 1949. go­di­ne Ti­to se još uvi­jek pro­ti­vi ame­rič­kim po­nu­da­ma za po­moć u oruž­ju: „Mi ne smi­je­mo do­pu­sti­ti da im­pe­ri­ja­li­sti is­ko­ri­ste za se­be naš spor sa SSSR, ide­mo, svo­jom, re­vo­lu­ci­o­nar­nom li­ni­jom”, re­kao je na sjed­ni­ci Po­lit­bi­roa u av­gu­stu. I u go­vo­ru za no­vu 1950. go­di­nu na­gla­ša­va: „Ali sva­ki naš gra­đa­nin tre­ba da zna, da ni­ti je ko od nas tra­žio, ni­ti bi­smo pri­sta­li da da­je­mo bi­lo ka­kve po­li­tič­ke kon­ce­si­je...”
U me­đu­vre­me­nu su se od­no­si sa Is­to­kom po­gor­ša­li. So­vjet­ski ta­bor je pre­ki­nuo sva­ku eko­nom­sku sa­rad­nju sa Ju­go­sla­vi­jom, što je prak­tič­no zna­či­lo sko­ro pot­pu­nu pri­vred­nu blo­ka­du. Pro­ces vo­de­ćem ma­đar­skom ko­mu­ni­sti La­slu Raj­ku kao ti­to­i­stič­kom špi­ju­nu, po­čet­kom sep­tem­bra, uvje­rio je Ti­ta da je na­pad sa Is­to­ka pi­ta­nje da­na. Pro­mi­je­nio je svo­ju od­lu­ku sa av­gu­stov­skog sa­stan­ka Po­lit­bi­roa da ne tre­ba ići pred Uje­di­nje­ne na­ci­je sa so­vjet­sko-ju­go­slo­ven­skim spo­rom. Kra­jem sep­tem­bra Kar­delj je u go­vo­ru pred Ge­ne­ral­nom skup­šti­nom UN naj­te­žim ri­je­či­ma na­pao so­vjet­sku po­li­ti­ku pre­ma Ju­go­sla­vi­ji. Za­pad­ni pred­stav­ni­ci su bi­li odu­še­vlje­ni. Ka­nad­ski di­plo­ma­ta Le­ster Pir­son, bu­du­ći no­be­lo­vac za mir, re­kao je: „Ne vje­ru­jem da ću ika­da po­sta­ti ko­mu­nist, ali ako se to do­go­di, po­sta­ću ju­go­slo­ven­ski ko­mu­nist”. Ju­go­sla­vi­ja je na­gra­đe­na sta­tu­som ne­stal­ne čla­ni­ce Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, na po­zi­ci­ji ko­ju je pret­hod­no tre­ba­lo da po­pu­ni so­vjet­ski kan­di­dat.
Opet na sim­bo­lič­ki da­tum, 29. no­vem­bra 1949. go­di­ne, sti­gla je dru­ga Re­zo­lu­ci­ja In­for­mbi­roa pod za­stra­šu­ju­ćim na­slo­vom „KP Ju­go­sla­vi­je u ru­ka­ma špi­ju­na i ubi­ca”, u ko­joj je po­ja­čan po­ziv zdra­vim sna­ga­ma da se ob­ra­ču­na­ju sa „Ti­to­vom kli­kom”. Ne­ko­li­ko da­na pri­je to­ga, Na­ci­o­nal­ni sa­vjet sa bez­bjed­nost SAD do­no­si no­ve za­ključ­ke ko­ji­ma se od­re­đu­je op­seg i na­čin voj­ne po­mo­ći Ju­go­sla­vi­ji u slu­ča­ju so­vjet­skog na­pa­da. Dan po­sli­je te od­lu­ke, Kar­delj se pr­vi put sa­sta­je sa ame­rič­kim dr­žav­nim se­kre­ta­rom Ače­so­nom i raz­go­va­ra­ju o eko­nom­skoj po­mo­ći. Ni u to vri­je­me Ti­to ne od­u­sta­je od po­vre­me­nog po­ka­zi­va­nja sa­mo­stal­no­sti u od­no­su na Za­pad. Po­čet­kom 1950. go­di­ne do­la­zi do ad­mi­ni­stra­tiv­nog za­sto­ja oko re­a­li­za­ci­je ne­ka­kvog zaj­ma Ju­go­sla­vi­ji. Baš tih da­na ame­rič­ki am­ba­sa­dor Alen upo­zo­ra­va Ti­ta da bi ju­go­slo­ven­sko pri­zna­nje Ho Ši Mi­no­vog re­ži­ma u Sje­ver­nom Vi­jet­na­mu iza­zva­lo pro­ble­me Ju­go­sla­vi­ji. Ti­to je na sjed­ni­ci Po­lit­bi­roa u fe­bru­a­ru 1950. go­di­ne oka­rak­te­ri­sao Ale­no­vo dr­ža­nje kao ucje­nji­va­nje i pri­ti­sak, a on­da je po­sred­no na­pao Za­pad na zbo­ru u Uži­cu: „Na­ša vanj­ska po­li­ti­ka mo­ra bi­ti u skla­du sa na­šim so­ci­ja­li­stič­kim, na­šim ko­mu­ni­stič­kim prin­ci­pi­ma. Ako bi nam ne­ko ka­zao da za­to što smo sa ovim ili onim us­po­ta­vi­li od­no­se, a mi zna­mo da je to prin­ci­pi­jel­no pra­vil­no, da za­to sa na­ma ne­će tr­go­va­ti i da ne­će­mo do­bi­ti ma­ši­ne, mi ne­će­mo uve­sti te ma­ši­ne, a pri­zna­će­mo dr­ža­vu ko­ju sma­tra­mo da mo­ra­mo pri­zna­ti... Dr­žav­ni ru­ko­vo­di­o­ci ta­kve ze­mlje (Ju­go­sla­vi­je) ne mo­gu pro­da­va­ti svo­je prin­ci­pe ni za ka­kve ma­ši­ne i ni za ka­kvu ci­je­nu.”
Dva će do­ga­đa­ja iz 1950. go­di­ne pre­ki­nu­ti sva­ko Ti­to­vo ko­le­ba­nje u ve­zi sa za­pad­nom po­mo­ći. Pr­vi je Ko­rej­ski rat, ko­ji je iz­bio ju­na 1950. go­di­ne. Ti­to i nje­go­vi dru­go­vi bi­li su ubi­je­đe­ni da na­pad So­vje­ta i nji­ho­vih sa­te­li­ta tek što ni­je usli­je­dio, na­ro­či­to po­sli­je ula­ska Ki­ne u Ko­rej­ski rat. Za­ni­mljiv je re­do­sled po­te­za ko­je pred­la­že u slu­ča­ju rat­ne opa­sno­sti. Kao i uvi­jek, za­bri­nut za svo­ju bez­bjed­nost, za­bri­nut je za sta­nje sklo­ni­šta na De­di­nju. Iz­me­đu osta­log, pred­lo­žio je da se De­di­nje „de­cen­tra­li­zu­je”, to jest, da se ru­ko­vo­di­o­ci ra­se­le. Ran­ko­vić na istom sa­stan­ku Po­lit­bi­roa go­vo­ri o po­tre­bi iz­grad­nje sklo­ni­šta i dr­ža­nja pre­da­va­nja o atom­skoj bom­bi. Po­sli­je su na­sta­li „pod­zem­ni gra­do­vi”, is­pod ve­li­kih gra­do­va i rat­nih ko­mand­nih mje­sta, ka­dri da iz­dr­že atom­ski na­pad. Vje­ro­vat­no je i Ti­tov sve du­ži bo­ra­vak na Bri­o­ni­ma, tik uz za­pad­ne gra­ni­ce ze­mlje, još jed­na mje­ra za iz­bje­ga­va­nje opa­sno­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)