- PIŠE: Borivoje Ćetković

Stanje u vojsci uoči kapitulacije dr Škerović ocjenjuje veoma lošim – ostala je bez hrane, gola, bosa, bez municije, demoralisana. Uoči glavnog napada austrijskih trupa na Crnu Goru nemir je zahvatio sve – kralja, diplomatske predstavnike, poslanike. Moral i borbeni duh vojnika srozavan je upornim pričama da „zvnična Crna Gora stoji u dosluhu sa Austrijom, s kojom da ima i gotov sporazum o zaključenju mira”.
„Ta mučna pometnja znatno je povećana povlačenjem srbijanskih trupa sa crnogorskog zemljišta”.
Očajno i teško stanje u vojsci još više su pogoršali pad Lovćena i odstupanje Hercegovačkog odreda, zaključuje Škerović.
Priča o odsudnoj
bici na
Carevom Lazu
Priča o odsudnoj bici na Carevom Lazu s vojničke tačke gledišta, veli Škerović, bila je nerealna i potekla je po svoj prilici od kralja-pjesnika, ali ju je primio i Pešić, generalštabni pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande crnogorske vojske! Pozivajući se na mišljenje vojnih stručnjaka, Škerović smatra da je jedini izlaz iz situacije kakva je poznata iz zvaničnih vojnih raporta do 4. januara 1916. godine, bio u tome da se i crnogorske trupe povlače za srbijanskim, dijeleći njihovu sudbinu. Prema Škerovićevom mišljenju, „to je bio i jedini izlaz, koji je nesumnjivo odgovarao nacionalnim osjećanjima i svijesti, ponosu i tradicionalnim junačkim vrlinama crnogorskog ratnika. (pod. N.Š.)
Crnoj Gori, onoj zvaničnoj, tih tragičnih godina 1915. i 1916, nedostajali su „ljudi krupnih, velikih sposobnosti i velikih moralnih kvaliteta”.
Sam kralj Nikola, nekadašnji „car junakah” ostario i vremenom istrošen, svojom kolebljivošću, neodlučnošću i prepuštanju drugima iz njegove okoline da utiču na njegove odluke, značajno je doprinio da se „onako porazno završi Prvi svjetski rat za crnogorsku vojsku početkom 1916. godine“.
Serdar Vukotić je činio sve da se
pruži otpor
neprijatelju
Serdar Janko Vukotić preduzeo je sve da bi ohrabrio pokolebane vojnike i dao otpor Austro-Ugarima. Uzalud se, međutim, mučio – kralj i njegovi povjerljivi ljudi širili su demoralisanje vojske. (Škerović, 2004:130)
Da bi potkrijepio svoju ocjenu o serdarevoj ulozi dr Škerović se poziva na rad Pera Slijepčevića: Janko Vukotić i kapitulacija Crne Gore, objavljen u časopisu „Nova Evropa”, knj. XV br 7, 26. mart 1927, navodeći iz njega jednu epizodu.
„Dođe kralj u automobilu među vojnike:
– Hoćemo li da branimo ovu zemlju od Švaba?
– Hoćemo, Gospodaru.
– Hoćemo li zajedno da se povučemo i borimo?
– Hoćemo!
– E, i ja velim hoćemo, i...(opsova nešto) ko ne stio! No, hajte kući, pa se spremite za put, uzmite po malo ljeba, obujte se, i čekajte dok vas ja zovnem.
Zatim je okrenuo auto i otišao. To je zbunilo vojnike. Govorili su:
– Što je to sad. Janko veli da se okupljamo ovdje, pa da odstupamo, a on veli da najprije odemo kući? A da, boga mi, gospodar zna šta treba bolje no Mitar i Janko – pa se raziđoše. (Škerović, 2004: 235, 236)
„... Novoformirana Vrhovna komanda”, svjedoči dr Škerović, „na čelu sa načelnikom štaba generalom-serdarom Jankom Vukotićem, i sa sjedištem u Podgorici, nastoji da po mogućnosti popravi stanje na pojedinim tačkama fronta, da prikupi rasute jedinice, obezbijedi ugrožene pravce. Vrhovna komanda je u živoj vezi sa svojim odredskim komandama, pa čak i sa uglednim prvacima pojedinih krajeva, i tokom 4. i 5. januara. U toj akciji nove Vrhovne komande odrazila se opšta želja za povlačenjem crnogorske vojske u pravcu Skadra”. (Škerović, 2004: 137)
Škerović navodi da je kralj Nikola na Kruševcu razgovarao sa svojim sinovima i njemu bliskim ljudima, dok su na frontovima vršene pripreme da se sprovede u djelo naredba Vrhovne komande od 5. januara 1916. godine. Kralj Nikola nije potpisao naređenje Vrhovne komande, upućeno vojsci, što, međutim, ne znači, napominje Škerović, da mu njena sadržina nije bila poznata. Serdar Vukotić je želio da kralj potpiše taj akt.
Nastaviće se