-Piše: BUDO SIMONOVIĆ


Sa originalnim i uredno prevedenim punomoćjem izabranika svoga srca i još desetak raznovrsnih dokumenata i potvrda, Spomenka Tomović se u maju 1948. godine obratila i Ministarstvu pravosuđa Federativne Narodne Republike Jugoslavije da joj dozvoli zaključenje braka sa italijanskim državljaninom dr Đovanijem – Đanijem de Vidom:
„Izvještavate se da je rešenjem Ministarstva pravosuđa FNRJ br. 727/48 zak. odbijena vaša molba kojom ste tražili dozvolu za zaključenje braka sa italijanskim državljaninom dr. Đovani de Vidom iz Padove. Istovremeno vraćaju vam se prilozi koje ste priložili molbi. Priloga: 10

SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU!“
Ovaj negativni odgovor Spomenki Tomović, bez jedne jedine riječi obrazloženja, 24. maja 1948. godine potpisao je tadašnji pomoćnik ministra pravosuđa dr Vladimir Kalember.A u hrpi papira i dokumenata kojima je Tomovićka pokušala da podupre svoju molbu i ostvari svoju veliku želju, nalazila se i potvrda konzularnog odjeljenja italijanskog poslanstva u Beogradu, izdata 20. aprila 1948. godine, svakako na njen zahtjev i uz Đanijevo punomoćje, koje je tih dana stiglo iz Padove:
„Ovim se potvrđuje – piše u tom aktu – da po zakonima Republike Italije, nema smetnji za sklapanje braka između italijanskog državljanina DE VIDO Đovania od oca Vitoria i majke Katarine Palatini, rođen 30. maja 1913. godine u Kliftonu (Sjedinjene Države Amerike), zavičajnog u Padovi (Italija), sa boravkom u Padovi, lekar, neoženjen, i TOMOVIĆ Spomenke od oca Božidara i majke Jovićević Slavke, rođena 1.H 1922. godine u Sremskoj Mitrovici, sa stalnim boravkom u Beogradu u ulici Čarlia Čaplina br. 12, studentkinja, neudata.“
Ipak, po nekim drugim zakonima koji su tada vladali u Jugoslaviji, a prije će biti po nečijoj birokratskoj (samo)volji, taj brak je bio i nemoguć i nedozvoljen.
Kad je dobila taj zvanični negativni odgovor iz Ministarstva pravosuđa, datiran 24. maja 1948. godine, i shvatila da nema nikakvih izgleda da legalno kruniše svoju prekograničnu ljubav, Spomenka Tomović je uspjela da u narednih 15 dana organizuje i pripremi u tom trenutku gotovo nezamislivo bjekstve, nelegalni odlazak preko granice – da izvede prvu posleratnu otmicu putničkog aviona u Jugoslaviji, možda i u Evropi, a potpisnik ovih redaka nije došao do podatka da je do tada u poratnom periodu i bilo gdje u svijetu izvedena slična otmica.Istog dana, samo koji sat pošto je 8. juna 1948. godine, prvi i, izgleda, jedini put na talasima Radio Beograda objavljena Tanjugova vijest o otmici JAT-ovog aviona na vrata stana u ulici Čarlija Čaplina broj 12 u Beogradu, banuli su inspektori Udbe i uhapsili Slavku Tomović i njenog sina Vladetu, a nešto više od mjesec dana kasnije došli su i po njenu još nepunoljetnu ćerku Olgu – Lolu...
– Naravno, razdvojili su nas i strpali u zasebne ćelije – ispričao mi je svojevremeno Vladeta Tomović. – Dok sam živ neću zaboraviti torturu koju sam pretrpeo za tih nekoliko meseci istrage i do suđenja. Uporno su tražili da priznam da sam znao šta Spomenka smera, a ja uistinu nisam znao ništa sve dok mi majka tog dana nije kazala šta se desilo. Trebalo im je moje priznanje da bi me optužili i osudili za saučesništvo i zato što nisam prijavio šta moja sestra sprema.
– Ja sam tada imala tek sedamnaest godina, ali ko je mario za moje nepunoletstvo – kaže Vladetina sestra Olga – Lola, koja je uhapšena 34 dana poslije majke i brata. – I od mene su tražili da priznam da sam znala šta je Spomenka naumila, da smo svi u kući znali i pomagali joj. Uzalud sam uporno ponavljala da nisam imala pojma ni o čemu i govorila sam istinu. Nisu ih razuverile ni moje reči i molbe, ni moje suze. I danas me, čini mi se, bride obrazi od silnih šamara i boli i trne potiljak koliko su mojom glavom lupali u zid...

Nastaviće se