Podaleko sam otišla iza stanice i tamo nije bilo nikoga, vagoni su stajali na šinama i nijesu mi ličili na putničke vagone. Razmišljam da uđem u neki od tih vagona i niko me neće vidjeti. Čim sam krenula da uđem, odjednom se čuo stražar i opomenuo me:

– Gdje si krenula? U tim vagonima prevoze mrtvace.

– Ja sam to čula, vratila se nazad i vidim da mi prilazi i govori: „Šta tražiš ovdje?” Ja sam pobjegla od njega, a on je nešto za mnom vikao, čim sam počela da bježim. Idem ja tako uplašena. Vratila sam se na ulicu, idem i odjednom vidim kuću, veliku kuću u izgradnji, ozidanu od kamena, bez crijepa na krovu, nema vrata niti prozora, a oni su zatvoreni daskama, oko kuće ogradu. Razmišljam, ako budem mogla nekako da uđem u kuću, tamo me neće niko vidjeti jer je mračno. Sokakom sam prišla kući i pronašla takvo mjesto da mogu da uđem, iako je bilo zatvoreno daskama. Provukla sam se i upala kao u jamu, a tamo je svuda bila zemlja, ja sam pošla prema ćošku, pipajući po zidu, a tamo su bile nabacane daske i crepovi. Odlučila sam da tu i prenoćim, na daskama. Legla sam na njih. Odjednom čujem da neko veoma tiho razgovara. Podigla sam se i primijetila da me iz mraka posmatraju nečije oči. Ja sam se mnogo uplašila i potrčala upravo prema tim vratima kuda sam i ušla i našla se ponovo na ulici, a oni me, čujem, zovu. Uspjela sam da pobjegnem. Mislila sam da je kuća prazna.

Čim sam otuda pobjegla, odjednom sam osjetila umor. Bila sam mnogo umorna. Idem ulicama, narod prolazi, nijesam znala koliko je sati. Izašla sam na Nevski prospekt, prolazim pored zgrade sa radnjama i plačem. „U sebe mislim, možda naiđe nekakav dobar čovjek, sažaliće se na sirotu djevojčicu, koja nema gdje da prenoći. Ja bih mu sve priznala, a on bi mi rekao: hajde kod mene da prenoćiš. Stalno o tome razmišljam, idem ulicom i odjednom vidim – stoji naša kočija, i to joj je zadnja vožnja za večeras, a ja sam mislila da je ona već davno otišla. „Ah, pomislih, idem mami!” Odmah sam sjela i evo me mamice kod tebe, mnogo sam srećna što sam se vratila! Mamice, mamice, nikad te više neću lagati i biću dobar đak!

– Pitam je – priča majka dalje – Saška, da nijesi ti sve to sama izmislila da u školu ne ideš i da živiš na ulici?

– Vidiš mamice, ja sam se nedavno upoznala sa jednom djevojčicom koja je ista kao i ja, samo što ona ide u drugu školu. Nećeš mi vjerovati, ona skoro nikako ne ide u školu, a kući priča da svaki dan ide. Ona mi je rekla da joj je dosadno da uči, a na ulici joj je veoma zabavno. „Ja – ona mi priča – kad izađem iz kuće kažem da idem u školu, a evo već dvije sedmice se tamo ne pojavljujem, razgledam izloge prodavnica, ponekad se sklonim ispod pasaža, pojedem kiflu i ne idem kući do same noći”. Čim sam od nje čula to, odmah sam pomislila: „Možda bih i ja tako mogla” i odmah mi je postalo dosadno u školi. Samo ja nijesam imala namjeru da to uradim do juče, a juče sam morala da odlučim, jer sam te slagala”.

Ova anegdota je istinita. Sada je, naravno, na majci da preduzme mjere. Kad su mi ispričali ovu anegdotu, pomislio sam da nije suvišno da je objavim u „Dnevniku”. Dozvolili su mi, naravno, pod tuđim imenom. Znam da će komentarisati ovako: „To je pojedinačan slučaj i jednostavno, djevojčica je bila glupa”. Ali ja znam da djevojčica nije glupa. Znam takođe da te mlade duše, koje nijesu još počele da zrijevaju, da se kod njih povremeno pojavljuju začuđujuće odluke i fantastične zamisli. Taj uzrast od dvanaest ili trinaest godina neobično je intersantan, kod djevojčica mnogo više, nego kod dječaka.

Preveo sa ruskog i priredio:

VOJIN PERUNIČIĆ

NASTAVIĆE SE

---