Tu prvu novootvorenu kafanu u Detroitu, Zef Ljuljđuraj je ubrzo pretvorio u restoran. Brzo zaradio pare, pa otvorio i drugi jer to je bilo srećno vrijeme kad se u Americi zaista zarađivalo i, kako je govorio Zef, bilo para kao salate:

– Mislim da je tu bilo i neke sreće, jer tih godina mi je nekako sve išlo od ruke – čega god sam se latio, sve je kretalo u napredak i donosilo pare. Nakon sedam godina rada u Americi, te proklete 1976, ja sam u Detroitu imao četiri veoma dobro razrađena restorana i jednu veliku kafeteriju, a od ruke i kako se samo poželjeti može, išlo nam je i sve ostalo. Djeca su se brzo i fino uklopila i naučila jezik pa nije bilo problema ni u školi, a sem tri sina i ćerke koje smo doveli iz Crne Gore, tamo nam se rodio još jedan sin Mark. I tek kad se on rodio nekako sam istinski osjetio da sam otac i roditelj jer kad su nam se rađala ostala djeca i ja i žena smo bili mladi i nezreli.

Sve je to tako išlo do 28. oktobra 1976. godine, do mog trideset šestog rođendana.

Noć uoči rođendana, 27. oktobra naveče, moji prijatelji su organizovali večeru i malo slavlje u jednom lokalu i pozvali me da se malo proveselimo i družimo izvan mojih lokala. Spremio sam se lijepo i krenuo kolima negdje oko deset sati uveče. Kako u to vrijeme još nije bilo mobilnih telefona, nosio sam pejdžer – tek su se bili pojavili – to je bilo čudo od tehnike. Čujem signal, stigla mi poruka. Zaustavim auto i vidim konobarica iz tog jednog restorana mi poručuje da se hitno javim.

Kako se radilo o restoranu koji sam malo prije toga od nevolje preuzeo i otvorio i kako se u njemu skoro dogodila jedna velika nesreća, poruka me zabrinula i odmah sam svratio kod šuraka koji je stanovao tu blizu da telefoniram. Konobarica, sva uzrujana, plače, priča da su je opljačkali crnci, ušli sa oružjem i odnijeli kasu s pazarom. Nije bila bog zna kakva para, možda hiljadu dolara, ali meni krivo jer se još jednom potvrdilo da je to neki baksuzni lokal...

Sedamdesetih godina prošlog vijeka emigrantski vjetar je u Detroit donio i petoro braće Ljuljđuraja, Zefovih komšija i rođaka iz Donjeg Selišta. Malo prije njih u Detroit je doselio i Ljazder Berišaj iz okoline Đakovice sa pet sinova. Ljazder je jednog dana zakucao na vrata Ljuljđuraja i po starinskim običajima, za svog najmlađeg sina Tuša zaprosio njihovu sestru Mriju – imala je tada jedva dvadeset godina.

Tek kad je ona otišla u tu kuću, Ljuljđuraji su saznali da su Berišaji svojevremeno pobjegli iz sjeverne Albanije na Kosovo zbog krvne osvete i da se ni tu, u strahu da će ih stići osvetnička ruka, nijesu mogli skrasiti, nego su se doselili u Ameriku.

Prijateljstvo je potrajalo jedva godinu dana. Mrija je u braku sa Tušom Berišajom rodila sina Roberta, a kad su svađe i maltretiranja i od strane muža i od ostalih u porodici dostigle kulminaciju, uzela je jednog dana dijete i vratila se u rod. Tako je počela da raste mržnja između ove dvije porodice. Nije, doduše, bilo nekih otvorenih svađa i sukoba, ali je netrpeljivost bila očigledna, a Berišaji su izgleda imali poseban pik na Maraša Ljuljđuraja kao glavu ove ugledne porodice.

Maraš je to očigledno slutio i dobro znao s kim ima posla, pa je bio oprezan i na oprez upozoravao i ostale. Posebno otkad je jedne noći uspio da preduhitri i uhvati dva naoružana crnca koji su se motali oko njihove kuće i koji su kasnije priznali da su po nalogu i, naravno, uz obećanu nagradu Berišaja, vrebali priliku da ga ubiju...

PIŠE:

BUDO SIMONOVIĆ

Nastaviće se

---

Pogibija Ljuce Đokaja
U tom baksuznom restoranu Maraša Ljuljđuraja, malo prije te njegove nesreće i krvavog obračuna sa Berišajima, stradao je i Ljuca Đokaj, mladić iz Milješa kod Tuzi. Radeći jedne noći u restoranu, on je zbog nečeg došao u sukob sa nekim crncem, čarka se izrodila u tuču u kojoj je crnac izvukao deblji kraj. On se, međutim, malo potom povratio u restoran sa oružjem i hladnokrvno usmrtio Đokaja. Tih godina je, inače, na sličan način u Americi stradalo mnogo naših ljudi, uglavnom mladih, i ne samo Malesora i Albanaca, koji nijesu mogli podnijeti ničiju uvredu ili šamar i to su često glavom plaćali.