-Piše: BUDO SIMONOVIĆ

U stvaralaštvu Nikole Lopičića, pjesnika i pripovjedača, rodom sa Ceklina kod Cetinja, čiju je liru pred sam kraj Drugog svjetskog rata slomila zločinačka ustaška ruka, veliku prekretnicu predstavlja 1939. godina kada je u izdanju Srpske književne zadruge objavljena njegova zbirka pripovijedaka „Seljaci“, koju je renomiranom beogradskom izdavaču preporučio već afirmisani i veoma ugledni pripovjedač Ivo Andrić.

Oprezni, zatvoreni i na riječima veoma škrti genije sa višegradske ćuprije, čija će stvaralačka zvijezda punim sjajem bljesnuti tek šest godina kasnije, prvih poratnih dana, za veliko čudo i sigurno samo zato što je istinski bio oduševljen Lopičićevom zbirčicom od osam priča, prihvatio je da napiše recenziju, prvu i jedinu koju je za duga života i stvaralačkog rada napisao. Evo te recenzije u cjelini:

„Ova zbirka pripovedaka predstavlja, sama po sebi, jedan zanimljiv predmet proučavanja. I to po piscu koji je mlad i nesumnjivo darovit, po načinu pričanja koji je ne toliko originalan koliko savremen, po sižeu koji je u isto vreme i večan i podvrgnut promenljivim društvenim shvatanjima i ćudima književnih moda. Ali, naš današnji zadatak je određen i ograničen. Dati mišljenje da li su ove pripovetke podesne da budu primljene za izdanje Srpske književne zadruge, i to mišljenje objasniti.

Od osam pripovedaka u ovoj zbirci šest je štampano u Srpskom književnom glasniku, a dve su kako izgleda neobjavljene. Pada u oči da su ove dve neobjavljene pripovetke mnogo slabije od ostalih. Prva od njih, vrlo obimna pripovetka „Serdar“ tako je slabo zasnovana i ovlaš izvedena da odudara od ostalih, naravno svojim slabim stranama i da po mom mišljenju ne dolazi u obzir za jednu knjigu u Zadruginom izdanju.

Ostale pripovetke, pored svih nedostataka o kojima ću odmah kazati šta treba, odgovaraju, mislim, književnom merilu Zadruginih izdanja.

Retko je kad naslov jedne knjige u tolikoj meri odgovarao sadržini kao u ovom slučaju. Sve ove pripovetke govore isključivo o seljacima i seoskom životu. I to seljacima jednog specifičnog, usko omeđenog kraja Crne Gore. Dva osnovna instinkta: glad i ljubav, jedine su teme g. Lopičićevog pričanja. Sedam pripovedaka samo su sedam monotonih varijanata te iste teme. Međutim, ta jednoličnost nije nehotična nego voljna i ne ide na štetu književne vrednosti zbirke. Ona celom delu daje ono što se u slikarstvu zove ton.

Način g. Lopičićevog pričanja je ličan i književan, pomalo krut, ponekad nedovoljno jasan, ali uglavnom zanimljiv i što je glavno, istinit i umetnički veran. Grešaka ima, ali one nisu takve da se pisac njih ne bi mogao otresti. One su naročito u jeziku i stilu, i naročito u nedoslednosti piščevoj u rukovanju jezikom i stilom. Kod njega se često boja lokalnog govora njegovih ličnosti meša sa piščevim kazivanjem, i to bez ikakve logike i doslednosti. Sem toga, ima izvesnih aljkavosti koje se ne daju ničim objasniti i koje pisac treba svakako da izbaci pre štampanja.
Jedna napomena: Sve pripovetke imaju jaku socijalnu notu, ali bez suviše podvučene tendencije i bez književnih nedostataka koji su u nas tako često pratili ovu vrstu književnosti.
Ukratko: mislim, da bi zbirku g. Lopičića trebalo primiti za Savremenik Srpske književne zadruge i u isto vreme zamoliti pisca: 1) da ispravi izvesne omaške i aljkavosti u jeziku, stilu i ortografiji; 2) da pripovetku Serdar zameni drugom ili prosto izostavi.
Na kraju, molim da ove pripovetke ili, u svakom slučaju dve od njih (Mašanov zločin i Jošana) pročita neko od gospode iz Književnog odbora“ – zaključuje Andrić.

Lopičićeva knjiga je, odmah pošto je objavljena, predložena za prestižnu nagradu Srpske akademije nauka i umetnosti a predlog su potpisali Veljko Petrović, akademik, znameniti pjesnik, pripovjedač i književni teoretičar, i Isidora Sekulić, tada dopisni član Akademije, veliki erudita, pripovjedač, putopisac i nenadmašni stilista u jugoslovenskoj književnosti. Nagradu, međutim, nije dobio jer je neko „odozgo“ procijenio da je on „klot“ komunista...

(Nastaviće se)

---