- Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Do­la­zak So­fi­je Av­gust, pro­vin­ci­jal­ne i si­ro­ma­šne nje­mač­ke prin­ce­ze na ru­ski pre­sto je mno­go pu­ta opi­si­van, me­đu­tim, tre­ba obra­ti­ti po­seb­nu pa­žnju na te stra­ne si­le, ko­je su ak­tiv­no uče­stvo­va­le da Ka­ta­ri­na za­vla­da im­pe­ri­jom. Ni­je taj­na, na pri­mjer, da su mno­gi u Ru­si­ji u po­čet­ku sma­tra­li Ka­ta­ri­nu po­slu­šni­com Fri­dri­ha i oso­bom za pre­zir, jer je on lič­no pri­znao da je oče­ki­vao da uz nje­nu po­moć oja­ča po­zi­ci­je Pru­ske u Pe­ter­bur­gu. Me­đu­tim, ve­o­ma se br­zo raz­ja­sni­lo da su u Ber­li­nu mno­go po­gri­je­ši­li, jer su sla­bo pro­ci­je­ni­li Ka­ta­ri­ni­nu ča­sto­lju­bi­vost.
Kad je Ka­ta­ri­na do­šla na pre­sto, umje­sto bes­ko­nač­ne po­dr­ške za vri­je­me Pe­tra III, Fri­drih se su­da­rio sa na­gla­še­nom ne­do­bro­na­mjer­nom ru­skom ne­u­tral­no­šću. Ta ne­u­tral­nost, ko­ja je le­di­la pru­sku du­šu, bi­lo je je­di­no, što je Ka­ta­ri­na smi­sli­la da pred­lo­ži kra­lju, ali mu je i taj gest iz­gle­dao kao dar sud­bi­ne. Fri­drih je lič­no, iz­gle­da, oče­ki­vao mno­go go­re. Kad je sa­znao da je Ka­ta­ri­na po­sta­la ca­ri­ca, kralj se ta­ko upla­šio, da je na­re­dio da se od­mah u to­ku no­ći taj­no pre­ne­se dr­žav­na bla­gaj­na iz Ber­li­na u Mag­de­burg, u slu­ča­ju da bu­de mo­rao da bje­ži.
Ka­ta­ri­na ni­je že­lje­la da bu­de Nje­mi­ca na ru­skom pre­sto­lu, već pra­va ru­ska ca­ri­ca. Nje­mač­ko po­ri­je­klo, ka­ko je ona lič­no sma­tra­la, sa­mo joj je sme­ta­lo. Od­re­đe­na po­do­zri­vost i bo­ja­zan, da ne­ko dru­gi ne pri­mi­je­ti da ona ne bra­ni ru­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, već ne­či­je u ino­stran­stvu, po­seb­no pru­ske, bi­li su do­sta du­go pri­sut­ni u njoj. Sa­znav­ši da se njen ro­đe­ni brat spre­ma da po­sje­ti Ru­si­ju, ona je,ne­za­do­volj­na nje­go­vim do­la­skom, iz­ja­vi­la:
„Za­što do­la­zi? I bez nje­ga u Ru­si­ji ima pre­vi­še Nje­ma­ca”. Ner­vo­zu, na­rav­no, ni­je iza­zva­la či­nje­ni­ca do­la­ska još jed­nog Njem­ca u Ru­sku ca­re­vi­nu. Je­dan vi­še ili je­dan ma­nje, ne­ma tu ne­ke raz­li­ke. Ali baš taj Nje­mac je mo­gao da pod­sje­ti oko­li­nu na rod­bin­ske ve­ze im­pe­ra­to­ra ili još šta je go­re, mo­gao je da iza­zo­ve sum­nju da god­po­da­ri­ca pri­zi­va i po­dr­ža­va svo­ju rod­bi­nu.
Tek mno­go ka­sni­je je Ka­ta­ri­na mo­gla da go­vo­ri o svo­jim kom­plek­si­ma, kad je već odav­no i sta­bil­no sje­dje­la na ru­skom tro­nu. Jed­nom kad su joj pu­šta­li krv, što je ta­da bi­lo uobi­ča­je­no u me­di­cin­skoj prak­si, ca­ri­ca je kroz ša­lu re­kla: „Eto, od sa­da će svi po­slo­vi da kre­nu na­bo­lje, jer ste pu­sti­li po­sled­nju nje­mač­ku krv!”
Iro­nič­na ša­la je bi­la kao po­ru­ka, bu­du­ći da se jed­na­ko od­no­si­la i na one Ru­se, ko­ji mi­sle da sve nji­ho­ve ne­vo­lje do­la­ze od stra­na­ca i one, ko­ji su svo­jom upor­no­šću po­ku­ša­li da ih po­ru­se.
Ka­ta­ri­na je že­lje­la da se do­pad­ne svi­ma, pri če­mu se po­seb­no tru­di­la da stek­ne pri­ja­telj­stvo sa oni­ma, ko­ji je ni­je­su vo­lje­li. Ta­kav stav Ka­ta­ri­na ni­je ko­ri­sti­la sa­mo na pu­tu do tro­na, već je i ka­sni­je upor­no na­sta­vi­la sa istim po­na­ša­njem.
„Po­mo­zi Bo­že...ne tre­ba igra­ti do­sad­nu ulo­gu par­tij­skog vo­đe...na­pro­tiv, tre­ba se stal­no za­la­ga­ti da pri­do­bi­ješ sim­pa­ti­je svo­jih po­da­ni­ka...”
Pred­stav­ni­ci mno­gih evrop­skih ze­ma­lja su od­mah po­ku­ša­li da is­ko­ri­ste za svo­je in­te­re­se že­nu Pe­tra Tre­ćeg, no­vog i ja­kog igra­ča na ru­skoj po­li­tič­koj sce­ni. Naj­vi­še sre­će od svih je imao am­ba­sa­dor Ve­li­ke Bri­ta­ni­je Hen­be­ri, on je za raz­li­ku od Fri­dri­ha, od­mah pro­ci­je­nio da Ka­ta­ri­na ima ve­li­ki po­ten­ci­jal.
U jed­noj od svo­jih de­pe­ša, en­gle­ski am­ba­sa­dor iz­vje­šta­va da od mo­men­ta svog do­la­ska u Ru­si­ju, Nje­mi­ca se „na sve na­či­ne i svim svo­jim mo­gu­ćim si­la­ma tru­di­la da pri­do­bi­je sim­pa­ti­je na­rod­nih ma­sa”. U dru­gom pi­smu, opi­su­ju­ći raz­go­vor sa Ka­ta­ri­nom, on pi­še o to­me da se nje­na sjaj­na in­te­li­gen­ci­ja mo­že isto­vre­me­no upo­re­di­ti sa ge­ni­jal­no­šću kar­di­na­la Ri­še­ljea i Mo­li­je­ra.
Ta­kvo kom­bi­no­va­nje raz­li­či­tih lič­no­sti po oso­bi­na­ma u po­čet­ku zbu­nju­je, me­đu­tim, ako se ma­lo du­blje raz­mi­sli, on­da je Ka­ta­ri­na stvar­no zna­la, u za­vi­sno­sti od okol­no­sti, da po­ka­že in­ven­tiv­nost i oštro­um­nost Ri­še­ljea i stva­ra­lač­ku spo­sob­nost Mo­li­je­ra. Pri­je pre­vra­ta vi­še joj je po­ma­gao pr­vi kva­li­tet, a po­sli­je pre­vra­ta ona je vi­še pu­ta sjaj­no de­mon­stri­ra­la ovaj dru­gi kva­li­tet.
Upra­vo iz en­gle­skih iz­vo­ra Ka­ta­ri­na cr­pi sa­vje­te i ogrom­na sred­stva, ko­ja se usmje­ra­va­ju na us­po­sta­vlja­nje neo­p­hod­nih ve­za sa sve­moć­nim gvar­dej­ci­ma. U apri­lu 1756. go­di­ne ona pi­še svom en­gle­skom pri­ja­te­lju:
„Mo­gu li ja da bu­dem ne­za­hval­na pro­vi­đe­nju, ko­je vas je po­sla­lo ova­mo, baš kao an­đe­la-ču­va­ra i po­ve­zao me sa va­ma spo­na­ma pri­ja­telj­stva? Vi­dje­će­te, ako ja i bu­dem ne­kad no­si­la kru­nu, ja ću i ta­da ima­ti po­vre­me­nu po­tre­bu za va­šim sa­vje­ti­ma”.
U to­ku lje­ta te iste go­di­ne ona de­talj­no iz­la­že svoj plan ak­tiv­no­sti ino­stra­nom di­plo­ma­ti, u slu­ča­ju da iz­ne­na­da umre ca­ri­ca Je­li­sa­ve­ta.
Iako su En­gle­zi uče­stvo­va­li u za­vje­ri, či­nje­ni­ca je ja­sna i po­zna­ta da ih ni­je ni je­dan ru­ski isto­ri­čar za to pre­ko­rio, ma­da je to­li­ko oči­gled­no da je za pre­vrat bi­la vi­še za­in­te­re­so­va­na Ru­si­ja, ne­go En­gle­ska.
Ukla­nja­nje sa vla­sti Pe­tra Tre­ćeg je objek­tiv­no od­go­va­ra­lo ru­skim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma.
(Na­sta­vi­će se)