Svje­dok sa­rad­nik Mi­loš Voj­no­vić po­no­vio je u pe­tak u Spe­ci­jal­nom su­du u Be­o­gra­du da je kri­mi­nal­na gru­pa sa­da po­koj­nog Slo­bo­da­na Ša­ra­no­vi­ća ima­la u pla­nu li­kvi­da­ci­ju pet oso­ba. Vo­j­no­vić je is­tra­žnim or­ga­ni­ma pri­znao da je po Ša­ra­no­vi­će­vom na­lo­gu ubio Mi­lo­ša Vi­da­ko­vi­ća u Bu­dvi 2013. go­di­ne. To­kom tro­ča­sov­nog svje­do­če­nja, on je sa­op­štio da su me­te Ša­ra­no­vi­će­vog kla­na bi­li Ni­ko­la Bo­jo­vić, Vla­di­mir Jo­va­no­vić Ja­pa­nac, Lu­ka Đu­ro­vić, Mi­loš Vi­da­ko­vić i Fi­lip Ko­rać.
Ka­ko pre­no­si „Blic”, Voj­no­vić je pr­vi put sa­slu­ša­van u svoj­stvu svje­do­ka, a ne op­tu­že­nog. Na­i­me, on je sa tu­ži­la­štvom pot­pi­sao spo­ra­zum o svje­do­če­nju, zbog če­ga će, umje­sto 40, do­bi­ti de­set i po go­di­na ka­zne.
Sud­sko vi­je­će je pri­je sve­ga za­ni­ma­lo po­znan­stvo svje­do­ka sa Mi­lo­šem De­li­ba­ši­ćem, ko­ji je, pre­ma na­vo­di­ma iz op­tu­žni­ce, or­ga­ni­zo­vao kri­mi­nal­nu gru­pu sa Ša­ra­no­vi­ćem.
– Mi se po­zna­je­mo još od osnov­ne ško­le. Slo­bo­da­na Ša­ra­no­vi­ća upo­znao sam 2006, ne­po­sred­no na­kon ubi­stva nje­go­vog bra­ta Bra­na. Sa De­li­jom sam bio ve­o­ma bli­zak, jed­no vre­me smo i ži­vje­li za­jed­no. Ba­vi­li smo se ot­mi­ca­ma, obi­li smo kla­di­o­ni­cu... Ša­ra­no­vi­ći su De­li­ba­ši­će­vi uja­ci. Od­mah na­kon Bra­no­vog ubi­stva, Mi­loš je po­čeo da pri­ča da će da se sve­ti. Zna­li smo da iza ubi­stva sto­ji Lu­ka Bo­jo­vić – is­pri­čao je Voj­no­vić, a pre­no­si „Blic”.
Pre­ma nje­go­vim na­vo­di­ma, kri­mi­nal­na gru­pa je osno­va­na ka­ko bi se osve­ti­lo ubi­stvo Bra­ni­sla­va Ša­ra­no­vi­ća. Pri­je ubi­stva Ni­ko­le Bo­jo­vi­ća, bra­ta na­vod­nog vo­đe „ze­mun­skog kla­na” Lu­ke Bo­jo­vi­ća, De­li­ba­šić je upo­znao Voj­no­vi­ća sa op­tu­že­nim Rat­kom Ko­ljen­ši­ćem iz Nik­ši­ća i Sla­vi­šom No­va­ko­vi­ćem. Voj­no­vić je ka­zao da je De­li­ba­šić na­kon ubi­stva Ni­ko­le Bo­jo­vi­ća re­kao da će od­mah po­smu­nja­ti da su oni po­či­ni­li li­kvi­da­ci­ju. I on je ste­kao uti­sak da su oni i nji­ho­ve po­ro­di­ce ugro­že­ni.
– Mi­lo­ša sam slu­šao bez po­go­vo­ra. On nam je re­kao da Vla­da Ja­pa­nac (Vla­di­mir Jo­va­no­vić, biv­ši pri­pad­nik „ze­mun­skog kla­na”) pri­ča po Be­o­gra­du da se spre­ma osve­ta za Bo­jo­vi­će­vo ubi­stvo. Ta­da smo pla­ni­ra­li da ubi­je­mo nje­ga. Za taj po­sao smo do­bi­li no­vac od Slo­bo­da­na Ša­ra­no­vi­ća, ku­pi­li auto­mo­bil „vol­vo” i ome­ta­če za mo­bil­ni te­le­fon da bi­smo mo­gli da ot­kri­je­mo ako po­sta­ve bom­bu pod ko­la. Na­ba­vio sam i ne­ke pan­ci­re na Ba­nji­ci – is­pri­čao je Voj­no­vić.
Ka­da su ču­li da u Ba­ru ži­vi kum Lu­ke Bo­jo­vi­ća i nje­go­va de­sna ru­ka Lu­ka Đu­ro­vić, od­lu­či­li su da odu u Cr­nu Go­ru i da ga ubi­ju. Voj­no­vić je de­talj­no pre­do­čio plan ubi­stva Đu­ro­vi­ća, ko­ji je ka­sni­je po­gi­nuo u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći, i ka­ko je ne­le­gal­no pre­šao cr­no­gor­sku gra­ni­cu. Sa sa­u­če­sni­ci­ma se smje­stio u stan u Bu­dvi, oda­kle su pra­ti­li kre­ta­nje Đu­ro­vi­ća i Vi­da­ko­vi­ća.
– U Cr­nu Go­ru sam ušao pre­ko BiH. Pret­hod­no sam do­bio dva mo­bil­na te­le­fo­na. Iz Bo­sne su me pre­ba­ci­li cr­ve­nim „gol­fom” u Nik­šić. Ta­mo smo se sa­sta­li sa ne­kim čo­vje­kom, Cr­no­gor­cem. Vi­dio sam da su ga po­što­va­li. Kad je on go­vo­rio, svi su ću­ta­li i slu­ša­li. Na ra­stan­ku nam je po­že­lio sre­ću. Bio je upu­ćen u ono što je tre­ba­lo da ura­di­mo – re­kao je Voj­no­vić.
U po­tra­zi po Bu­dvi po­ma­gao im je Uroš Mi­šić, ko­jeg je No­va­ko­vić do­veo u Cr­nu Go­ru iz Be­o­gra­da.
– Mi­šić, kog smo zva­li Ar­ti­lje­ro, znao je ka­ko Vi­da­ko­vić iz­gle­da, ali ga je pri­mi­je­tio De­li­ba­šić. Ja sam sa No­va­ko­vi­ćem oti­šao po pi­štolj i spu­stio se do še­ta­li­šta gdje je Vi­da­ko­vić sje­dio za šan­kom. Pro­šao sam po­red nje­ga i is­pa­lio mu u gru­di ne­ko­li­ko hi­ta­ca. Vi­še od dva, ko­li­ko sam pla­ni­rao. Raz­da­lji­na je bi­la oko 10 me­ta­ra, da­lje ne­go što smo pla­ni­ra­li. Imao sam ka­pu i tre­ner­ku sa vi­so­kim oko­vrat­ni­kom. No­va­ko­vić i ja smo po­tom po­bje­gli mo­to­rom u štek stan na Vi­di­kov­cu iz­nad Bu­dve – is­pri­čao je Voj­no­vić.
Iste no­ći, po­ku­ša­li su da se ri­je­še pi­što­lja i odje­će ko­ju je Voj­no­vić no­sio ka­da je pu­cao na Vi­da­ko­vi­ća, ali je Bu­dva bi­la pod op­sa­dom po­li­ci­je, pa su od­u­sta­li od tog pla­na.
– Sju­tra­dan su u stan do­šli De­li­ja i Uroš Mi­šić. „Go­tov je, bra­te!”, odu­še­vlje­no mi je re­kao De­li­ba­šić i po­ka­zi­vao mi no­vi­ne – na­veo je Voj­no­vić.
Na­kon ubi­stva Vi­da­ko­vi­ća, Voj­no­vić i No­va­ko­vić su se vra­ti­li u Be­o­grad. Na Ba­no­vom br­du sre­li su se sa Go­ra­nom Bo­ja­ni­ćem, još jed­nim od čla­no­va kri­mi­nal­ne gru­pe.
– Sle­de­ća me­ta bio je Fi­lip Ko­rać, Bo­jo­vi­ćev voj­nik – ka­zao je Voj­no­vić.
M.V.P.


U Bu­dvi vje­žba­li ga­đa­nje

Vo­ji­no­vić je is­pri­čao da su po do­la­sku u u Bu­dvu na lo­kal­noj pi­ja­ci ku­pi­li ma­ji­ce, ko­šu­lje i šort­se­ve.
– Na­ba­vi­li smo i mo­tor sa ko­jeg je tre­ba­lo da se pu­ca. Vje­žba­li smo ga­đa­nje. Na­kon jed­nog su­sre­ta No­va­ko­vi­ća i De­li­ba­ši­ća, pro­mi­je­ni­li smo me­tu i od­lu­či­li da ubi­je­mo Vi­da­ko­vi­ća – ka­zao je svje­dok.
Pre­ma op­tu­žni­ci, iz­me­đu kri­mi­nal­ne gru­pe ko­ja je ubi­la Bo­jo­vi­ća i kla­na ko­ji je or­ga­ni­zo­vao ubi­stvo Vi­da­ko­vi­ća, osim Slo­bo­da­na Ša­ra­no­vi­ća ve­za je bio Rat­ko Ko­ljen­šić, ko­ji je uče­stvo­vao u obje kri­mi­nal­ne ope­ra­ci­je.