To­kom osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka Goj­ko Đo­go je bio di­si­dent i pro­tiv­nik ko­mu­ni­stič­kog re­ži­ma. „Vu­ne­na vre­me­na” po­sta­la su nje­go­va lič­na kar­ta. Ovu zbir­ku pje­sa­ma ob­ja­vio je kra­jem apri­la 1981. go­di­ne, uni­šte­na je 25. ma­ja, a autor je uhap­šen 29. ma­ja. ,,Slu­čaj Đo­go” je po­tre­sao do­ma­ću i me­đu­na­rod­nu jav­nost. Sud­ni­ce, iz­da­vač­ke ku­će, knji­žev­ni ku­lo­a­ri i sa­lo­ni po­sta­li su de­bat­ni klu­bo­vi, no­vi­na­ri su svo­jim tek­sto­vi­ma is­pi­si­va­li op­tu­žni­ce i pre­su­de, a pi­sci i in­te­lek­tu­al­ci sta­vlja­ni pred iz­bor: pro­klet­stvo isti­ne ili bla­go­da­ti kon­for­mi­zma sub­ven­ci­o­ni­sa­ne knji­žev­no­sti i kul­tu­re. Tri­de­se­tak go­di­na ka­sni­je on je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih i naj­po­zna­ti­jih sa­vre­me­nih srp­skih pje­sni­ka. U in­ter­vjuu za „Dan”, raz­go­va­ra­mo o tra­di­ci­ji, po­ti­ra­nju srp­skog je­zi­ka, o pro­zi i nje­go­voj po­e­zi­ji.
– I u Sr­bi­ji i u Cr­noj Go­ri, kao i na ci­je­lom pro­sto­ru gdje se go­vo­ri srp­ski je­zik ne­ma ne­kih oso­bi­tih no­vo­sti. Ukr­šta se ne­ko­li­ko tra­di­ci­ja, ali je i da­lje na vr­hu ona na­ša knji­žev­nost, po­e­zi­ja i pro­za, ko­ja ba­šti­ni na­rod­nu tra­di­ci­ju. To zna­či na­šu na­rod­nu pri­ču i baj­ku, ka­da je ri­ječ o pro­zi, i na­šu na­rod­nu po­e­zi­ju ka­da je ri­ječ o lir­skoj po­e­zi­ji, ka­že Goj­ko Đo­go.

● U sa­vre­me­nim škol­skim udž­be­ni­ci­ma iz je­zi­ka i knji­žev­no­sti iz­ba­če­na su bit­na ime­na iz na­še sta­re i kla­sič­ne knji­žev­no­sti, za­rad ta­na­nih best­se­le­ra i dru­gih slič­nih ostva­re­nja mo­der­ne knji­žev­no­sti ko­ja ba­šti­ni ne­što što ni­je na­ša tra­di­ci­ja.
– Na­ša ku­ća mo­ra bi­ti otvo­re­na. Ona mo­ra otvo­ri­ti i pro­zo­re i vra­ta pre­ma dru­gim tra­di­ci­ja­ma i kul­tu­ra­ma. Za­pra­vo, kul­tu­ra je jed­no ti­je­lo i mi bi­smo osi­ro­ma­ši­li vla­sti­tu ku­ću ako bi­smo se na bi­lo ko­ji na­čin izo­lo­va­li i za­tva­ra­li. Ali, to ne zna­či da tre­ba ići u kraj­no­sti i ola­ko pri­hva­ta­ti ono što blje­šti je­dan dan, jed­nu ne­dje­lju ili ne­ko­li­ko go­di­na. Tre­ba se ipak osla­nja­ti na fun­da­men­tal­ne vri­jed­no­sti kul­tu­re ka­ko ze­ma­lja ko­je nas okru­žu­ju, ta­ko i Evro­pe, pa i či­ta­vo­ga svi­je­ta.

● Na ko­ji na­čin sma­tra­te da bi se je­zik mo­gao za­šti­ti­ti u na­le­tu sve agre­siv­ni­je glo­ba­li­za­ci­je?
– O glo­ba­li­za­ci­ji se da­nas mno­go go­vo­ri. Po­red ne­ka­kvih po­zi­tiv­nih po­stu­la­ta ko­je mo­že­mo oče­ki­va­ti, jer ide­je stru­je, a duh se ne­pre­kid­no ob­na­vlja, po­sto­ji du­bo­ka strep­nja da bi ugro­zi­la ma­nje kul­tu­re, ma­nje na­ro­de i je­zi­ke, ima­ju­ći u vi­du nji­ho­vu broj­nost. Oni osje­ća­ju zeb­nju da bi za­pra­vo to ogrom­no mo­re mo­glo da ih po­to­pi. Ta zeb­nja je sa­svim oprav­da­na. Ako se osvr­ne­mo una­zad u isto­ri­ju kul­tu­re, mo­že­mo se uvje­ri­ti da je to­ga bi­lo i ra­ni­je, kao i to da je če­sto, ta­mo gdje su po­bje­đi­va­li či­zma i mač, na­ža­lost, kul­tu­ra osta­ja­la u za­peć­ku. Pri­sje­ti­mo se sa­mo ka­ko su Ri­mlja­ni po­ni­šti­li Etrur­ce ko­ji su bi­li na ve­ćem ste­pe­nu kul­tur­nog raz­vit­ka u tom vre­me­nu, a da­nas o nji­ma go­to­vo da ni­šta ne zna­mo. Mi mo­ra­mo nje­go­va­ti vla­sti­te vri­jed­no­sti i ulo­ži­ti znat­no vi­še na­po­ra da svi­jet upo­zna­mo sa tim vri­jed­no­sti­ma. Na­ža­lost, na to­me se da­nas vr­lo ma­lo ra­di, dok je naj­če­šće oprav­da­nje za ta­ko ne­što na­še si­ro­ma­štvo. Me­đu­tim, sma­tram da to ni­je pre­su­dan raz­log. Pri­je sve­ga osnov­ni kri­vac je kul­tur­na po­li­ti­ka.

● U jav­no­sti ste po­zna­ti kao ve­li­ki pje­snik. Da li kat­kad za­lu­ta­te u pro­zu i ka­ko iz­gle­da­ju ti ,,iz­le­ti”?
– Uglav­nom pi­šem pje­sme i naj­ljep­še se osje­ćam ka­da me ne­ko ta­ko pro­zo­ve i ta­ko pam­ti, ma­da pi­šem i ese­je, a po­vre­me­no i ne­ku vr­stu čla­na­ka ili ko­men­ta­ra, na­zo­vi­te to ka­ko ho­će­te. Ob­ja­vio sam već tri, če­ti­ri knji­ge ese­ja u ko­ji­ma se ba­vim su­štin­skim pro­ble­mi­ma umjet­no­sti, pri­je sve­ga po­e­zi­je, a ta­ko i kul­tu­re.

● Da li ima­te ne­što u pri­pre­mi sa­da, ne­ki ru­ko­pis?
– Ove go­di­ne ob­ja­vljen je po­ve­li­ki iz­bor iz mo­je po­e­zi­je, sa ve­li­kim pred­go­vo­rom, go­to­vo ci­je­lom knji­gom, pro­fe­so­ra Jo­va­na De­li­ća. Ta­mo se na­la­zi i je­dan dio no­vih pje­sa­ma ko­je će se na­dam se po­ja­vi­ti to­kom 2015. go­di­ne.

● Re­klo bi se da da­nas lju­di sla­bo či­ta­ju. Na ko­ji na­čin bi mla­de lju­de u obra­zov­nom si­ste­mu mo­gli za­in­te­re­so­va­ti da se vi­še okre­nu knji­zi?
– Po­sto­ji mno­go dru­gih sred­sta­va ko­mu­ni­ka­ci­je. Ako se lju­di na ne­ki na­čin upo­zna­ju sa te­ko­vi­na­ma kul­tu­re, pri­je sve­ga tu mi­slim na me­di­je, li­sto­ve i ča­so­pi­se, te­le­vi­zi­ju, pa i naj­po­zna­ti­ji da­nas in­ter­net i dru­štve­ne mre­že i to je bo­lje, ne­go ni­šta. Ali, ja sam bio na Saj­mu knji­ga u Be­o­gra­du i ka­da mi po­sta­vi­te ta­kvo pi­ta­nje ja bih mo­rao od­go­vo­ri­ti od­rič­no. Re­kao bih da na­rod ku­pu­je knji­ge i či­ta. Ula­ze­ći na Sa­jam, u ve­li­koj gu­žvi, is­pred me­ne su išle dvi­je dje­voj­či­ce, od de­set-dva­na­est go­di­na, a jed­na od njih ka­že dru­goj: ,,Me­ni je ma­ma re­kla da ku­pim jed­nu knji­gu”. Da­kle, ko­ga sam god vi­dio da se vra­ća sa Saj­ma bio je sa knji­gom u ru­ci, a kod mno­gih su bi­le i pu­ne ke­se. Ne vje­ru­jem, ka­da ih već ku­pu­ju ta­ko po ma­lim ci­je­na­ma, da te knji­ge ba­ca­ju. Ipak, one od­la­ze u ne­ke ku­će i ja vje­ru­jem ako ne ova ge­ne­ra­ci­ja, či­ta­će ne­ko sju­tra. Va­žno je da te knji­ge uđu u ku­će. Sma­tram da ima mno­go raz­li­či­tih ma­ma­ca ko­je nu­di pa­ra­kul­tu­ra i ta­ko od­vla­či pa­žnju mla­dog svi­je­ta. Tu će pri­je sve­ga na­ša ško­la mo­ra­ti da pre­u­zme te­šku oba­ve­zu na svo­ja ple­ća, da po­ku­ša­va da mi­je­nja, od­u­sta­ju­ći po ma­lo od onih tra­di­ci­o­nal­nih me­to­da po­u­ča­va­nja, u po­ku­ša­ju da pri­bli­ži li­te­ra­tu­ru. Knji­ge na­u­ke i zna­nja će na­ći svoj put, ali ov­dje pri­je sve­ga mi­slim na be­le­tri­sti­ku, jer, ra­zu­mi­je se, nju či­ta­ju oda­bra­ni.

● Šta Vi či­ta­te?
– Či­tam uglav­nom po­e­zi­ju. Već sam u go­di­na­ma ka­da stro­go bi­ram pro­zu ko­ju ću či­ta­ti. Či­tam ne­što od ovih isto­rij­skih knji­ga, po­go­to­vu što me pri­vu­če, a mo­ram re­ći vi­še sta­re isto­ri­ča­re ne­go no­ve. Ra­zu­mi­je se po­e­zi­ja je ne­za­o­bi­la­zna. Evo, sa so­bom sam i u Pod­go­ri­cu, u ta­šni, do­nio no­vu knji­gu ve­li­kog polj­skog pje­sni­ka Ada­ma Za­ga­jev­sko­ga.

● Ko­ji pje­snik je naj­vi­še uti­cao na Vaš stva­ra­lač­ki rad?
– Ne­ma pje­sni­ka ko­ga sam ja pro­či­tao a da ni­je uti­cao na me­ne. Pro­sto se dr­žim i uvi­jek sam ta­ko mi­slio, da tre­ba bi­ti maj­stor svog zna­ta i da mi mo­ra­mo ap­sol­vi­ra­ti ono što su dru­gi maj­sto­ri ra­di­li. Ra­zu­mi­je se, ja sam stu­di­rao svjet­sku knji­žev­nost i već kao di­je­te u her­ce­go­vač­kim ško­la­ma i Gim­na­zi­ji u Sto­cu, opre­di­je­lio sam se za svjet­sku knji­žev­nost. Već ta­da sam pi­sao pje­sme i či­tao ve­li­ku li­te­ra­tu­ru i do dan-da­nas ostao vje­ran to­me. Či­tam ka­ko sta­re pje­sni­ke iz­no­va, ta­ko i no­ve. Evo i Nje­go­ša či­jih smo dvje­sta go­di­na sla­vi­li ta­ko re­ći do ovih da­na. Uvi­jek ka­da ga či­tam iz­no­va, on je iz­no­va i no­vi pje­snik i to mo­žda ka­da su u pi­ta­nju ona dje­la na ko­ja je ma­nje obra­ća­na pa­žnja, kao što je ,,Šće­pan Ma­li”, dje­la ko­ja su na ne­ki na­čin bi­la u onom dru­gom re­du, ka­da je ri­ječ o Nje­go­šu.
ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


,,Slu­čaj Đo­go”

Su­đe­nje Goj­ku Đo­gu pred Okru­žnim su­dom u Be­o­gra­du, 1981. go­di­ne tra­ja­lo je pet da­na. Đo­go je osu­đen na dvi­je go­di­ne za­tvo­ra za kri­vič­no dje­lo „ne­pri­ja­telj­ske pro­pa­gan­de”, iz­vr­še­no „ci­je­lom knji­gom”, a po­seb­no sa šest pje­sa­ma. Vr­hov­ni sud Sr­bi­je pre­i­na­čio je pre­su­du, i za kri­vič­no dje­lo „po­vre­de ugle­da SFRJ”, iz­vr­še­no sa če­ti­ri pje­sme, 16. fe­bru­a­ra 1982. go­di­ne, osu­dio auto­ra na go­di­nu da­na za­tvo­ra. Sa­ve­zni sud je 9. ju­la 1982. go­di­ne po­tvr­dio ka­znu. Na iz­dr­ža­va­nje ka­zne, u Pa­din­sku Ske­lu, Đo­go je oti­šao 28. mar­ta 1983. go­di­ne.
,,Kriv je što je u svo­joj zbir­ci `Vunena vremena` zlo­na­mjer­no i ne­i­sti­ni­to pri­ka­zi­vao dru­štve­no­po­li­tič­ke pri­li­ke u na­šoj ze­mlji”, sta­ja­lo je u tek­stu pre­su­de, „na taj na­čin što je, slu­že­ći se oči­gled­nim alu­zi­ja­ma, na svo­je­vr­stan na­čin iz­nio tvrd­nju da u na­šoj ze­mlji ne­ma slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je, da je na­stu­pi­lo bez­na­đe i ne­rad, da na­še dru­štvo ne­ma ni­ka­kve per­spek­ti­ve, da se naš si­stem za­sni­va na stra­ho­vla­di jed­ne lič­no­sti ko­joj je sve pod­re­đe­no, da ni­ko ni­šta ne ra­di već se sa­mo ta lič­nost ve­li­ča, že­le­ći pri­tom da oma­lo­va­ži sva do­stig­nu­ća na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti u po­sli­je­rat­noj so­ci­ja­li­stič­koj iz­grad­nji, obez­vri­je­di te­ko­vi­ne na­še re­vo­lu­ci­je i na naj­gru­blji na­čin vri­je­đao vri­jed­no­sti i sim­bo­le na­šeg dru­štva”.


Ne­ko vri­je­me do­ne­se i sme­će

– Do­pu­sti­te mi da se osvr­nem na ono što se da­nas de­ša­va u Cr­noj Go­ri. Ne­ka­kve tre­će­ra­zred­ne vri­jed­no­sti i ne­ki go­to­vo su­ro­ga­ti, da ne bu­dem pre­vi­še grub, nu­de se dje­ci ne sa­mo u sred­njim, ne­go čak i u osnov­nim ško­la­ma, gdje po­či­nje pr­vo po­i­ma­nje kul­tu­re i umjet­no­sti. Ne­ko vri­je­me za­pra­vo do­ne­se sa so­bom, po­red ono­ga što su ne­ke du­hov­ne te­ko­vi­ne ci­vi­li­za­ci­je, na ža­lost, i onaj te­ret, ono sme­će ci­vi­li­za­ci­je, ko­je po­naj­pri­je pri­ti­ska ma­le. O moć­ni­ma ne tre­ba mno­go da bri­ne­mo. Mi se mo­ra­mo pri­ču­va­ti jer mi ni­je­smo me­đu oni­ma ko­ji mo­gu raz­mah­nu­ti svo­ja kri­la ili ve­sli­ma ras­tje­ra­ti mulj oko se­be – ka­zao je pje­snik Goj­ko Đo­go.