Iz­lo­žba o ko­joj se na iz­ma­ku pro­šle go­di­ne pri­ča­lo, a naj­vi­še zbog ja­sne po­ru­ke ko­ju su umjet­ni­ci po­sla­li svo­jim ra­do­vi­ma, do­ne­dav­no je bi­la iz­lo­že­na u pod­go­rič­koj ga­le­ri­ji „Art”. Od­no­sno, Sve­tla­na Vu­ja­čić, Dra­žen Vu­ja­čić, An­drej Mić­ko­vić, Alek­san­dar No­vo­vić, Jan­ko Po­po­vić, Leo Đo­kaj, Si­ni­ša Ra­du­lo­vić, Slo­bo­dan Ču­kić i Mar­ko Lu­ko­vac, od­lu­či­li su da je do­šao kraj de­pre­si­ji. A sve u du­hu no­vo­go­di­šnjih pra­zni­ka. Za­to je na otva­ra­nju sve vr­ca­lo od do­brog ras­po­lo­že­nja, kao i bo­ja, bo­ja, bo­ja... ali i ja­snih, kri­tič­kih po­ru­ka, upe­re­nih, na­rav­no, pro­tiv če­ga ili ko­ga dru­gog, do pro­tiv na­met­nut­nog nam si­vi­la i (bez­iz­la­zne) de­pre­si­je (po­li­tič­ke, eko­nom­ske, so­ci­jal­ne, umjet­nič­ke....)
Ko­lek­tiv­nu iz­lo­žbu „Post­de­pre­si­o­ni­zam me­đu Ju­žnim Slo­ve­ni­ma” idej­no je osmi­slio ru­ko­vo­di­lac ga­le­ri­je „Art” sli­kar mr Mar­ko Lu­ko­vac. U skla­du sa na­zi­vom, kao i kon­cep­tom ove ko­lek­tiv­ne po­stav­ke, Lu­ko­vac je na otva­ra­nje po­red go­vo­ra, do­šao „na­o­ru­žan” i lu­kom i stri­je­lom, i na­rav­no dvo­gle­dom.
- Iako ne ko­ri­stim sva­ko­dnev­no luk i stri­je­lu, ka­da sam slo­bo­dan, i odem u pri­ro­du, no­sim ruk­sak i ko­si­jer, kao i dvo­gled. Ma­lo še­tam, pe­cam, i u pri­ro­di mi je naj­bo­lja in­spi­ra­ci­ja. Za­to sam ovo i po­nio da bih se osje­ćao kao kod ku­će. Ko­si­je­rom sam zad­nji put zi­mus kr­čio ne­ke šip­ko­ve da bih ušao u jed­nu pe­ći­nu. Kao ma­li u nju sam ula­zio bez pro­ble­ma, a sa­da ka­da sam po­ras­tao, ni­sam mo­gao da se uvu­čem, pa mi je tre­ba­la po­moć – re­kao nam je Lu­ko­vac.
Dr­va na­sla­ga­na po­red ula­za u ga­le­ri­ju „Art” ipak ni­su bi­la dio po­stav­ke.
- To su dr­va na­šeg kom­ši­je ko­ji s na­ma di­je­li ulaz, i mi­slim da ni­ko­me ne sme­ta­ju, jer je zi­ma i čo­vjek mo­ra „na ne­što” da se gri­je – ka­že sli­kar.
Sli­kar nam je ob­ja­snio i ka­kva je spra­va dvo­gled, kao i če­mu slu­ži.
- Na bli­zo se ni­šta ne vi­di bo­lje, a na da­le­ko se vi­di u ne­koj raz­mje­ri 1:100, ta­ko da je to uza­lud­na na­pra­va. S dvo­gle­dom se ni­šta ne mo­že vi­dje­ti – ka­že Lu­ko­vac.
No, umjet­nost ni­je i ne mo­že bi­ti za­lud­na, is­ti­če sli­kar.
- Umjet­nost ne­ko­me mo­že za­zvu­ča­ti uza­lud­no, ali ona to ni­ka­da ni­je. Umjet­nost tra­je, kao i Bi­bli­ja, ona uvi­jek po­sto­ji. Ona ni­je ma­te­ri­jal­na, ona je duh ko­ji kru­ži – na­gla­ša­va sli­kar.
Na­gla­šen ko­lo­rit svih ra­do­va, mno­gi su pro­tu­ma­či­li kao iz­laz iz de­pre­si­je, i od­bi­ja­nje da sve bu­de cr­no ili bi­je­lo, mo­žda si­vo.
- Je­ste, pre­vla­da­va­ju osnov­ne bo­je, pla­va, cr­ve­na, žu­ta, bi­je­la, ze­le­na i zlat­na. Kao da smo na­pra­vi­li po to­na­li­tet­skoj kar­ti. No, ono što je bit­no je­ste da su auto­ri bez pret­hod­nog do­go­vo­ra do­ni­je­li ra­do­ve ko­ji su slič­ni i po te­mi, kao i po to­na­li­te­tu, ali i po na­či­nu pre­zen­ta­ci­je. Ovo je po­stav­ka na ko­ju osim ka­ta­lo­ga i kok­te­la ni­je ulo­že­no ni cen­ta. Ovo je sve ma­te­ri­jal iz pri­ro­de, ku­će... - do­da­je Lu­ko­vac, is­ti­ču­ći da je naj­va­žni­je da su ulo­ži­li svoj trud i ener­gi­ju.
Je­dan od ra­do­va, po­nu­dio je pu­bli­ci i mo­gu­ći spi­sak neo­p­hod­nih stva­ri po­treb­nih za put: ov­ce, ba­le si­je­na, ko­sti pre­da­ka, ko­si­jer, kr­ši, spi­sak, ben­se­di­ni, ne­što za pri­ti­sak, GPS, ro­ming, pa­soš SFRJ, bi­je­li luk...
Lu­ko­vac do­da­je da mo­že ne bi po­nio sve sa tog spi­ska, ali si­gur­no bi 70 od­sto tog ma­te­ri­ja­la. I, ka­ko ka­že, kre­nuo bi kud i sva­ki dan. „To nam svi­ma tre­ba, ni­je to ne­što eks­trem­no, sa­mo smo mi mo­žda to i za­bo­ra­vi­li”.
No, za­to su umjet­ni­ci tu, da nas pod­sje­te na ono što smo ne­kad zna­li, i na ono što je va­žno.
Ž.J.