Ro­man na­šeg ču­ve­nog knji­žev­ni­ka i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća ,,Le­lej­ska go­ra”, lju­bi­te­lji knji­žev­no­sti mo­gu ku­pi­ti sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan”, na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, po ci­je­ni od 4.99 eura. Iz­da­vač­ka ku­ća ,,Obod­sko slo­vo” ovim na­sto­ji obi­lje­ži­ti sto­go­di­šnji­cu ro­đe­nja ovo­ga ve­li­ka­na pi­sa­ne ri­je­či.
Aka­de­mik La­lić je u raz­go­vo­ru sa Mi­o­dra­gom Mak­si­mo­vi­ćem, ko­ji je ob­ja­vljen u knji­zi ,,Pi­pa­vi po­sao spi­sa­te­lja” ko­men­ta­ri­sao idej­nu kon­cep­ci­ju ro­ma­na ,,Le­lej­ska go­ra”.
- To je pi­ta­nje od­no­sa po­je­din­ca i dru­štva, sa­mo­će i pro­gon­stva. Po­sta­vio sam taj pro­blem – čo­vjek i dru­gi. Kad osta­ne sam, čo­vjek je pri­nu­đen da pri­hva­ti za­kon pri­ro­de, za­kon Le­lej­ske go­re. A za­ko­ni pri­ro­de mo­ra da su ne­što druk­či­ji od za­ko­na ljud­skih. Prin­cip pri­rod­nih si­la ,,ja­či tla­či” ljud­sko dru­štvo mo­di­fi­ku­je, jer čo­vjek te­ži jed­noj ve­ćoj slo­bo­di, a ne sa­mo bor­bi da op­sta­ne. Po­sta­vio sam pro­blem ka­ko da se čo­vjek u da­tom mo­men­tu pre­pu­sti za­ko­ni­ma pri­ro­de i osta­ne ne­za­vi­san od za­ko­na dru­štva i Par­ti­je – ka­zao je aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić u tom raz­go­vo­ru.
Autor se i u jed­nom dru­gom raz­go­vo­ru osvr­tao na isto dje­lo. Go­vo­rio je na ko­ji na­čin je ostva­re­na ve­za iz­me­đu za­i­sta do­ži­vlje­nog u Dru­gom svjet­skom ra­tu, od­no­sno šta je to što je uči­ni­lo da se iz­gra­di te­melj ro­ma­na.
- Da, u do­ba Le­lej­ske go­re vo­dio sam dnev­nik sa ši­fro­va­nim ime­ni­ma ja­ta­ka, ali on­da sam se upla­šio da bi se, ako bu­dem uhva­ćen, te ši­fre mo­gle de­ši­fro­va­ti, da bi mo­gle šte­tu na­ni­je­ti lju­di­ma ko­ji su mi po­ma­ga­li; za­to sam dnev­nik uni­štio. ,,Le­lej­ska go­ra” na­sta­la je kao po­ku­šaj re­kon­struk­ci­je tog dnev­ni­ka – ka­zao je La­lić u jed­nom raz­go­vo­ru. U pi­ta­nju je raz­go­vor sa Jev­tom M. Mi­lo­vi­ćem, ko­ji je ta­ko­đe ob­ja­vljen u knji­zi ,,Pi­pa­vi po­sao spi­sa­te­lja”.
La­lić u istom raz­go­vo­ru go­vo­ri i za­što je upo­tri­je­bio baš po­jam ,,Le­lej­ska go­ra”.
- Le­lej­ska go­ra po­sto­ji – ne kao ge­o­graf­ski, ne­go kao mi­to­lo­ški po­jam. U tom ime­nu ima sim­bo­li­ke, za­to sam ga i upo­tri­je­bio: da ne ogra­ni­čim zbi­va­nja ta­mo opi­sa­na na usku oblast kad se slič­no do­ga­đa­lo ši­rom ze­mlje – ka­zao je tom pri­li­kom La­lić. On je u raz­go­vo­ru sa Ni­ko­lom Dre­nov­cem go­vo­rio za­što je đa­vo za­u­zeo zna­čaj­no mje­sto u nje­go­vom ro­ma­nu.
- Mo­glo bi se re­ći da je đa­vo iz Le­lej­ske go­re jed­na kri­sta­li­za­ci­ja sa­mo­će; var­lji­va, efe­mer­na, pro­mje­nji­va i mno­go­li­ka utva­ra sa­mot­nič­ke ma­šte. Ali, po­red to­ga, taj Đa­vo je i sred­stvo pi­sca da is­pro­vo­ci­ra svo­ga ju­na­ka da po­tra­ži od­go­vo­re na ne­ka pi­ta­nja obič­na i neo­bič­na, da ot­kri­je za­bo­ra­vlje­ne za­kut­ke du­še, da se sje­ća i sje­ća­njem spa­ja, pre­ko po­no­ra pro­te­klih go­di­na, da­ne pra­zno­vjer­nih stra­ho­va dje­tinj­stva sa stra­šnim da­ni­ma bor­be za bo­lje dru­štve­ne od­no­se – ka­zao je tom pri­li­kom La­lić. On je do­dao da je Đa­vo isto­vre­me­no i pri­kaz dru­štve­nog ras­cje­pa u čo­vje­ku, i oprav­da­nje za od­stu­pa­nje od prin­ci­pa.
- Ja sam htio da se ma­lo na­ru­gam toj ma­ni­ji dvoj­ni­ka, pa sam im eto do­dao jed­no­ga. Kao što se vi­di – moj Đa­vo je to­li­ko pre­op­te­re­ćen da će te­ško iz­dr­ža­ti to­li­ke funk­ci­je. Bi­lo ka­ko bi­lo bez nje­ga se ni­je mo­glo. Jed­na ta­ko ,,bo­ga­ta” ze­mlja kao što je Le­lej­ska go­ra, ko­ja se hva­li pro­klet­stvi­ma i za­mi­šlja se kao le­glo zlih si­la – te­ško da bi bi­la to što je­ste da ni­je ima­la da po­ka­že bar jed­nog iz­bli­je­dje­log i sta­rog đa­vo­la – ka­zao je La­lić u tom raz­go­vo­ru.
A.ĆU­KO­VIĆ


Vr­to­gla­vi­ca mi­sli

,,I kod me­ne je ne­što slič­no – ne­red, ne­mir i ko­vi­tlac ne­kih na­da­nja bez raz­lo­ga, strep­nje, tu­ge i sje­ća­nja. Sva­ka mi je mi­sao za­hva­će­na svo­jom po­seb­nom vr­to­gla­vi­com – kre­ne ne­kud, su­da­ri se sa dru­gom i za­bo­ra­vi šta tra­ži” (Od­lo­mak iz ,,Le­lej­ske go­re”)