Me­đu na­slo­vi­ma ko­ji su ob­ja­vlje­ni u zna­ku ju­bi­le­ja, sto­go­di­šnji­ce Pr­vog svjet­skog ra­ta, po­seb­nu pa­žnju pri­vu­kla je knji­ga Ol­ge Kra­sić Mar­ja­no­vić ,,Srp­ski pi­sci u Ve­li­kom ra­tu”. Za Bi­bli­o­te­ku gra­da Be­o­gra­da, u ko­joj ra­di, do­bi­la je za­da­tak da pri­re­di iz­lo­žbu po­sve­će­nu Ve­li­kom ra­tu. Bi­lo je sa­svim pri­mje­re­no da to bu­de iz­lo­žba po­sve­će­na knji­žev­no­sti i pi­sci­ma ko­ji su uče­stvo­va­li u ra­tu i pi­sa­li o nje­go­vim stra­ho­ta­ma.
– Mje­se­ci­ma sam da­nju sje­di­la u Odje­lje­nju pe­ri­o­di­ke i li­sta­la štam­pu iz tog pe­ri­o­da, a no­ću či­ta­la „Srp­sku tri­lo­gi­ju”, „Dan še­sti”, „Ži­vot čo­ve­ka na Bal­ka­nu”, „De­vet­sto­pet­na­e­stu”... Gra­đa se go­mi­la­la, in­for­ma­ci­ja je bi­lo sve vi­še i vi­še. Za­pra­vo, da­le­ko vi­še no što je po­treb­no da se sa­žme i pri­pre­me ka­ta­log i iz­lo­žba. Ne­ka­ko u to vri­je­me ču­la sam se sa Lji­lja­nom Ha­bja­no­vić-Đu­ro­vić ko­ja mi je po­nu­di­la da za nje­nu iz­da­vač­ku ku­ću „Glo­bo­si­no Alek­san­dri­ja” pri­re­dim i knji­gu ko­ja je iza­šla u edi­ci­ji „Pod­se­ća­nja”. Knji­ga je, da­kle, na­pi­sa­na kao mo­je na­ta­lo­že­no is­ku­stvo či­ta­nja pje­sa­ma, pri­po­vje­da­ka i ro­ma­na i srp­ske štam­pe iz tog bur­nog i tra­gič­nog vre­me­na, ka­že za naš list Ol­ga Kra­sić Mar­ja­no­vić.
● Ka­ko je iz­gle­dao Vaš rad na pri­ku­plja­nju gra­đe za ovo dje­lo?
– Vra­ti­ću se na pre­li­sta­va­nje štam­pe to­ga vre­me­na. No­vi­ne i ča­so­pi­si po­ne­kad vi­še go­vo­re o du­hu vre­me­na, na­da­nji­ma i stre­mlje­nji­ma no knji­žev­na dje­la. Pre­li­sta­la sam sve bro­je­ve Srp­skih no­vi­na od 1914. do 1918. go­di­ne naj­vi­še se osvr­ću­ći na knji­žev­ni pod­li­stak. Mo­žda baš on naj­vi­še go­vo­ri ko­li­ko je ve­li­ku ulo­gu ima­la knji­žev­nost u rat­nim da­ni­ma. Na pr­vim, na­slov­nim stra­ni­ca­ma no­vi­na na­i­la­zi­mo na pje­sme ano­nim­nih pje­sni­ka. Že­lje­la sam da otr­gem od za­bo­ra­va ne­ke pje­sni­ke či­ja ime­na ni­ka­da ne­će ući u isto­ri­ju srp­ske knji­žev­no­sti, ni­ti u ne­ku an­to­lo­gi­ju. Nji­hov pje­snič­ki opus pi­san iskre­no, sa ve­li­kim na­dah­nu­ćem i pa­to­som, pi­san ne­vje­štom ru­kom, če­sto u ma­ni­ru ve­li­kih pje­sni­ka, ne­ve­li­ke je ili ni­ka­kve knji­žev­ne vri­jed­no­sti. Ali ta po­e­zi­ja pi­sa­na van svih nor­mi i estet­skih kri­te­ri­ja, po­red to­ga što ima do­ku­men­tar­nu vri­jed­nost, osli­ka­va i duh vre­me­na, kao i psi­hu na­ših bo­ra­ca i ko­lek­tiv­ni duh na­ro­da u rat­nim da­ni­ma. Po­tre­sne su pje­sme po­sve­će­ne se­stri, maj­ci, vo­lje­noj dra­goj u ko­ji­ma se če­sto sa­nja o po­vrat­ku u za­vi­čaj.
● U Va­šoj knji­zi sa­dr­ža­no je i obi­lje po­da­ta­ka iz bi­o­gra­fi­je po­je­di­nih pi­sa­ca, a ko­ji do sa­da ni­su obje­lo­da­nje­ni?
– Va­lja re­ći da je u to­ku austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je bi­la za­bra­nje­na ći­ri­li­ca i da su iz svih be­o­grad­skih knji­ža­ra bi­le po­vu­če­ne srp­ske knji­ge. A u tom oku­pi­ra­nom Be­o­gra­du ži­vio je pi­sac Ko­šta­ne i Ne­či­ste kr­vi Bo­ri­sav Stan­ko­vić. Pri­ti­snut bi­je­dom i ne­ma­šti­nom, a iza se­be je imao tri kće­ri ko­je je tre­ba­lo pre­hra­ni­ti Bo­ra Stan­ko­vić sa­ra­đi­vao je sa ta­da oku­pa­tor­skim Be­o­grad­skim no­vi­na­ma u ko­ji­ma je ob­ja­vlji­vao di­je­lo­ve svo­jih pri­po­vi­je­da­ka. Zbog te sa­rad­nje po­sli­je ra­ta do­ži­vje­će broj­ne pro­go­ne i ne­pri­jat­no­sti. Na­slov­ne stra­ne Po­li­ti­ke osva­nji­va­le su na­pa­di­ma na ču­ve­nog knji­žev­ni­ka. Ali to­kom te oku­pa­ci­je Bo­ra je i vi­dio i za­pi­sao mno­go to­ga. Na stra­ni­ca­ma nje­go­vih dnev­nič­kih za­pi­sa Pod oku­pa­ci­jom ko­ji su ob­ja­vlje­ni po­sli­je smr­ti pi­sca na­šle su se mno­ge po­zna­te be­o­grad­ske go­spo­đe.
Go­to­vo je ne­po­zna­to da je ču­ve­na knji­žev­ni­ca Isi­do­ra Se­ku­lić, još u to­ku ra­ta na­pi­sa­la i ob­ja­vi­la u Ni­škom De­lu je­di­nu po­tre­snu pje­smu u pro­zi po­sve­će­nu Sta­ni­sla­vu Son­der­ma­je­ru. A gim­na­zi­ja­lac Sta­ni­slav, di­je­te ugled­ne be­o­grad­ske po­ro­di­ce, brat dvo­ji­ce ofi­ci­ra, kra­dom je oti­šao na front na ko­me je po­gi­nuo kao naj­mla­đi bo­rac Cer­ske bit­ke.
● Po­sto­ji li ne­ko me­đu pro­ta­go­ni­sti­ma knji­ge ko Vam je po­seb­no pri­ra­stao za sr­ce i za­što?
– Sve bi­o­gra­fi­je za­stu­plje­ne u knji­zi pra­ti sjen­ka lič­ne tra­ge­di­je. Bi­lo bi in­te­re­sant­no da pre­ne­se­mo dio iz bi­o­gra­fi­je po­zna­tog i omi­lje­nog ko­me­di­o­gra­fa Nu­ši­ća ko­ji je u Pr­vom svjet­skom ra­tu uče­stvo­vao kao dr­žav­ni či­nov­nik. Na ža­lost, kao i mno­gi nje­go­vi ne­po­zna­ti su­na­rod­ni­ci, do­ži­vio je i lič­nu tra­ge­di­ju iz­gu­biv­ši si­na je­din­ca. U sep­tem­bru 1915. go­di­ne, u bor­bi sa Njem­ci­ma, kod Bra­tun­ca, bli­zu Po­ža­rev­ca, kao je­dan od 1.300 ka­pla­ra, po­gi­nuo je nje­gov sin je­di­nac Stra­hi­nja Ban, re­zer­vni pot­po­ruč­nik u 9. pje­ša­dij­skom pu­ku. Nu­šić je u Sko­plju, te­le­gra­mom, do­bio vi­jest o si­no­vlje­voj po­gi­bi­ji. Zbog rat­nih ope­ra­ci­ja ni­je mo­gao da ode do mje­sta po­gi­bi­je i sa­hra­ni si­na. Po­tre­sno je pi­smo ko­je je, pred smrt, Stra­hi­nja upu­tio ocu:
Dra­gi Ago,
Ne ža­li za me­ne. Ja sam pao na bra­ni­ku otadž­bi­ne za ostva­re­nje onih ve­li­kih na­ših ide­a­la ko­je smo svi mi ta­ko slo­žno pro­po­ve­da­li 1908. go­di­ne. Ne ka­žem da mi ni­je žao što sam po­gi­nuo, ose­ćao sam šta­vi­še da bih mo­gao bu­du­ćoj Sr­bi­ji ko­ri­sno po­slu­ži­ti, ali, ta­kva je sud­bi­na.
De­da, ma­ma i ti opro­sti­te mi. Gi­tu i Mi­mu po­zdra­vi.
Tvoj sin Ban.
Mo­lim ono­ga, ko­ji me na­đe mr­tvog, da ovo pi­smo ne­iz­o­stav­no pre­da adre­sa­tu.
● Ne­dav­no ste go­sto­va­li u Cr­noj Go­ri kao autor iz­lo­žbe o Bo­ri­sa­vu Pe­ki­ću. Re­ci­te nam ma­lo vi­še o to­me?
- Na­dam se da će i ova knji­ga na­i­ći na in­te­re­so­va­nje či­ta­la­ca u Cr­noj Go­ri kao što je iza­zva­la Pe­ki­će­va iz­lo­žba ne­dav­no otvo­re­na u Pod­go­ri­ci i Be­ra­na­ma . Je­dan od na­ših naj­ve­ćih pi­sa­ca 20. vi­je­ka ove go­di­ne bi­lje­žio bi 85. go­di­šnji­cu ro­đe­nja. Ro­đen u Pod­go­ri­ci, in­ter­ni­ran sa mno­gim iz­bje­gli­ca­ma sa Ce­ti­nja svo­ja naj­bo­lja dje­la na­pi­sao je u Lon­do­nu. Na iz­lo­žbi ko­ja obi­lu­je broj­nim fo­to­gra­fi­ja­ma i do­ku­men­ti­ma za­stu­plje­ni su go­to­vo svi va­žni­ji mo­men­ti Pe­ki­će­vog ži­vo­ta i stva­ra­la­štva: od dje­tinj­stva, pre­ko od­ra­sta­nja ko­je je ve­li­kim di­je­lom pro­veo u ka­zni­o­na­ma Ni­ša i Srem­ske Mi­tro­vi­ce do be­o­grad­skih da­na i Lon­do­na. Za­hva­lju­ju­ći go­spo­đi Lji­lja­ni Pe­kić, iz­lo­žba je mo­gla pred­sta­vi­ti i spi­sa­telj­sku ra­di­o­ni­cu pri­je sve­ga onu ve­za­nu za pi­sa­nje Zlat­nog ru­na, dnev­nič­ke za­pi­se, sce­na­ri­stič­ki opus ko­ji je po­seb­no in­te­re­san­tan za Cr­nu Go­ru. Na­i­me, 1958. go­di­ne Pe­kić se sa ne­ko­li­ko film­skih si­nop­si­sa ja­vio na kon­kurs cr­no­gor­skog film­skog pred­u­ze­ća Lov­ćen film. Kao pot­pu­no ano­ni­man autor do­bi­ja Pr­vu i Dru­gu na­gra­du i kao dra­ma­turg za­po­šlja­va se u Lov­ćen fil­mu gdje će ra­di­ti od 1958. do 1963. go­di­ne. ,,Bio je to”, za­pi­sa­će, „pe­ri­od naj­ve­ćih umjet­nič­kih uspje­ha jed­nog cr­no­gor­skog film­skog pred­u­ze­ća”. I na­rav­no, mo­ra­mo po­me­nu­ti i do­dje­lu Nje­go­še­ve na­gra­de ko­ja mu je za Zlat­no ru­no uru­če­na na Ce­ti­nju 1987. go­di­ne.
● U pla­nu Vam je još jed­na iz­lo­žba na Ce­ti­nju...
– Is­ko­ri­sti­la bih ovu pri­li­ku da na­ja­vim još jed­no go­sto­va­nje u Cr­noj Go­ri. Do­ći ću po­vo­dom još jed­ne go­di­šnji­ce, a ve­za­na je za pi­sca či­ja je mla­dost ve­za­na za Ce­ti­nje. Ri­ječ je o Da­ni­lu Ki­šu i 80. go­di­šnji­ci ro­đe­nja. Na­po­mi­njem da je ova iz­lo­žba svo­je­vre­me­no go­sto­va­la na Ce­ti­nju. Sa­da, znat­no pro­ši­re­na, na­dam se go­sto­va­će to­kom je­se­ni u Pod­go­ri­ci i dru­gim gra­do­vi­ma Cr­ne Go­re uko­li­ko bu­de in­te­re­so­va­nja.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Opisi ratnih dana

● Ko­ji pi­sci su za­stu­plje­ni u Va­šoj knji­zi?
- Knji­ga „Srp­ski pi­sci u Ve­li­kom ra­tu” na­iz­gled je an­to­lo­gi­ja knji­žev­no­sti ko­ja je na­sta­ja­la ili u to­ku sa­mog ra­ta ili ne­po­sred­no po nje­go­vom za­vr­šet­ku. Oda­bra­la sam naj­u­pe­ča­tlji­vi­je od­lom­ke iz ro­ma­na, pri­po­vje­da­ka, dnev­ni­ka ko­ji sva­ki na svoj na­čin, iz dru­gog ugla opi­su­ju te rat­ne da­ne. A on­da sam shva­ti­la da ne­ki no­vi, mla­đi, mo­der­ni či­ta­o­ci ma­lo ili go­to­vo ni­šta ne zna­ju o tim pi­sci­ma. Si­ma Pan­du­ro­vić je sa­da go­to­vo za­bo­ra­vlje­ni pje­snik, iako je nje­go­va zbir­ka „Oko­va­ni slo­go­vi” bi­la go­to­vo kult­na knji­ga uoči Pr­vog svjet­skog ra­ta, za Sta­ni­sla­va Kra­ko­va i Dra­gi­šu Va­si­ća ni­su zna­le ge­ne­ra­ci­je sta­sa­va­le po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ni­ko se vi­še ne sje­ća mla­dog pi­sca, ve­li­ke na­de srp­ske knji­žev­no­sti Mi­lu­ti­na Usko­ko­vi­ća, ma­lo je po­zna­to da je Ste­van Ja­ko­vlje­vić po obra­zo­va­nju bio bi­o­log, da je nje­go­va se­stra Mi­li­ca Ja­ko­vlje­vić, ču­ve­na Mir Jam na­pi­sa­la dra­mu „Ta­mo da­le­ko” ko­ja go­vo­ri o da­ni­ma oku­pa­ci­je, da je slav­ni srp­ski ko­me­di­o­graf Bra­ni­slav Nu­šić uče­stvo­vao u ra­tu, iz­gu­bio si­na je­din­ca i na­pi­sao po­tre­san ro­man o po­vla­če­nju srp­ske voj­ke pre­ko Al­ba­ni­je. Za­to sam do­šla na ide­ju da is­pred od­lo­ma­ka knji­žev­nog dje­la na­pi­šem i bi­o­gra­fi­ju pi­sca sa osvr­tom na nje­go­vo uče­šće u ra­tu.