Ori­gi­nal­ni 166. list „Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja”, ko­ji se od po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka ču­va u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci Ru­si­je u Sankt Pe­ter­bur­gu, iz­lo­žen je od ne­dje­lje, a pu­bli­ci će bi­ti do­stu­pan od da­nas do 5. apri­la 2015. go­di­ne u Mu­ze­ju Vu­ka i Do­si­te­ja u Be­o­gra­du.
Na­kon de­vet vje­ko­va srp­ska jav­nost pre­mi­jer­no ima pri­li­ku da vi­di ovu stra­ni­cu, ko­ja je i pr­vi put u Sr­bi­ji od ka­ko je uze­ta iz ma­na­sti­ra Hi­lan­dar pri­je 170 go­di­na.
- To je je­din­stve­na pri­li­ka da na­ša ge­ne­ra­ci­ja pr­vi put vi­di ne­do­sta­ju­ću stra­ni­cu, a imam osje­ćaj da nad tom 166. stra­ni­com iz 12. vi­je­ka, otva­ra­mo no­vu stra­ni­cu u kul­tur­noj sa­rad­nji Sr­bi­je i Ru­si­je, re­kao je mi­ni­star kul­tu­re Sr­bi­je Ivan Ta­so­vac, ko­ji je za­jed­no sa ru­skim ko­le­gom mi­ni­strom Vla­di­mi­rom Me­din­skim otvo­rio po­stav­ku „Pu­te­vi­ma Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja”. Njo­me, otrg­nu­ti list ni­ka­da ni­je bio bli­ži svo­me ori­gi­na­lu ko­ji se ču­va u Na­rod­nom mu­ze­ju u Be­o­gra­du, uda­lje­nom sa­mo ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra. Ru­ski mi­ni­star kul­tu­re Me­din­ski re­kao je da je iz­lo­žba po­ru­ka da se ne za­bo­ra­vi da Sr­bi i Ru­si ima­ju za­jed­nič­ke ko­ri­je­ne i na­slje­đe.
- Ve­li­ka je sim­bo­li­ka i po­ru­ka ko­ju nam da­nas iz drev­nog do­ba ša­lje pi­sar, da se uvi­jek sje­ća­mo svo­jih pra­vo­slav­nih hri­šćan­skih ko­ri­je­na i da su na­ši dje­do­vi bi­li bra­ća, re­kao je Me­din­ski. U spe­ci­jal­nim uslo­vi­ma tran­spor­to­van list 166. do­nio je u Sr­bi­ju svo­ju pri­ču, a pod svo­dom mu­ze­ja na­ših pro­svje­ti­te­lja otvo­re­na je o nje­go­vom, kao i o ne­vje­ro­vat­nom pu­tu knji­ge iz ko­je je otrg­nut, naj­sta­ri­jeg, naj­zna­čaj­ni­jeg i naj­ljep­šeg sa­ču­va­nog srp­skog ći­ri­lič­nog ru­ko­pi­snog dje­la. „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje” na­sta­lo je u po­sljed­njoj če­tvr­ti­ni 12. vi­je­ka. Nje­go­vu iz­ra­du po­ru­čio je hum­ski knez Mi­ro­slav, brat ve­li­kog žu­pa­na Ste­fa­na Ne­ma­nje, a sma­tra se da je bi­lo na­mi­je­nje­no nje­go­voj za­du­žbi­ni – epi­skop­skoj cr­kvi Sve­tih Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju na Li­mu. „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje” ču­va­no je u ma­na­sti­ru Hi­lan­dar do 1896. go­di­ne, ka­da ga je kralj Alek­san­dar Obre­no­vić do­bio na po­klon od brat­stva i do­nio u Sr­bi­ju. Dok je bio u Hi­lan­da­ru, ma­na­stir po­sje­ću­je ar­hi­e­pi­skop i na­uč­nik Por­fi­ri­je Us­pen­ski 1845/46. go­di­ne i fa­sci­ni­ran iz­gle­dom „Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja” isje­kao je 166. list i od­nio ga u Ru­si­ju. Od ta­da do 1883. go­di­ne ču­van je u Ki­je­vu.
Na­kon to­ga pre­ni­jet je u Im­pe­ra­tor­sku jav­nu bi­bli­o­te­ku, da­nas Na­ci­o­nal­nu bi­bli­o­te­ku Ru­si­je u Sankt Pe­ter­bur­gu, gdje se i tre­nut­no na­la­zi za­ve­den kao „List iz Mi­ro­sla­vo­va evan­ge­lia F.p.I.No.83” u zbir­ci Por­fi­ri­ja Us­pen­skog. Na tom li­stu na­la­ze se čte­ni­ja za 7. (20.) ja­nu­ar, pra­znik Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja, ukra­še­na ini­ci­ja­lom sa li­kom Va­vi­lon­ske blud­ni­ce, me­ta­fo­rom za že­nu ca­ra Iro­da, Iro­di­ja­du, ko­ja je od mu­ža tra­ži­la gla­vu sve­ti­te­lja. Ge­ne­ral­ni di­rek­tor Na­ci­o­nal­ne bi­bli­ot­ke Ru­si­je An­ton Li­ho­ma­nov iz­ja­vio je da je ta stra­ni­ca, po­vo­dom iz­lo­žbe u Be­o­gra­du, pred­sta­vlje­na i na saj­tu ru­ske Na­ci­o­nal­ne bi­bi­li­o­te­ke ka­ko bi mo­gao da je vi­di či­tav svi­jet.
– Re­kao bih da je još od vre­me­na ka­da je Por­fi­ri­je Us­pen­ski do­nio sa Hi­lan­da­ra taj je­dan je­di­ni list u Ru­si­ji iza­zvao ne­vje­ro­vat­nu pa­žnju, da još od ta­da on ja­vlja svi­je­tu šta je to u stva­ri „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje” i na­rav­no da iza­zi­va ve­o­ma ve­li­ko in­te­re­so­va­nje. Ima­mo mi tu još pri­mje­ra­ka srp­skog kul­tur­nog na­slje­đa, bi­bli­o­tič­ke je­di­ni­ce ko­je ve­o­ma ču­va­mo i pra­vi­mo bi­bli­o­gra­fi­je i gdje uklju­ču­je­mo tač­no ko­ja do­ku­men­ta ima­mo u po­sje­du. Ona se po­vre­me­no iz­la­žu. Po­se­du­je­mo in­ter­net stra­ni­cu po­sve­će­nu li­stu „Mi­ro­sla­vlje­vog je­van­đe­lja”, a pra­vi­mo i dru­ge stra­ni­ce. Is­ta­kao bih da sam ve­o­ma po­no­san jer smo uspje­li ovaj list da sa­ču­va­mo kroz va­tru Pr­vog svjet­skog ra­ta i kroz re­vo­lu­ci­ju, uspje­li smo i da kroz va­tru Dru­gog svjet­skog ra­ta sa­ču­va­mo ovo ne­pro­cje­nji­vo na­slje­đe. Po­što je ri­ječ o dra­go­cje­nom li­stu iz 12. vi­je­ka, po­treb­ni su mu dra­go­cje­ni uslo­vi ču­va­nja, u skla­du sa onim što on pred­sta­vlja za na­šu usta­no­vu. Ri­jet­ko se jav­no pri­ka­zu­je i ovo što smo do­ni­je­li list ov­dje u Be­o­grad, to je uni­kat­ni slu­čaj, ob­ja­snio je Li­ho­ma­nov za „Dan”.
Od 2005. go­di­ne Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje je upi­sa­no u Une­sko­vu li­stu kul­tur­ne ba­šti­ne „Pam­će­nje svi­je­ta“. Knji­ga je pi­sa­na na per­ga­men­tu, slo­vi­ma ustav­ne ći­ri­li­ce i ukra­še­na je sa oko tri sto­sti­ne sti­li­zo­va­nih mi­ni­ja­tu­ra i ini­ci­ja­la u bo­ji i zla­tu. Ima 181 list i uve­za­na je u ko­žni po­vez. Pri­ču o nje­go­vom pu­tu i li­stu 166. ko­ji je iz­lo­žen, a ču­va se u Sankt Pe­ter­bur­gu, po­sje­ti­o­ci će mo­ći da vi­de na­red­ni mje­sec.M.Nj.


Epo­pe­ja po­put Si­naj­skog ko­dek­sa

- Ovaj list je imao ne­vje­ro­vat­nu epo­pe­ju, sud­bi­nu, kao i sa­mo „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje”. Ne mo­gu da tvr­dim da li je ne­ki list imao iden­tič­nu ili slič­nu sud­bi­nu kao ovaj, ali vje­ro­vat­no je bi­lo. Mo­gu da ka­že da je Si­naj­ski ko­deks, naj­sta­ri­ja Bi­bli­ja ko­ja se ču­va na če­ti­ri raz­li­či­ta mje­sta, a po­sto­ja­li su po­ku­ša­ji da se sku­pe na jed­nom mje­stu i pri­ka­žu jav­no­sti, da bu­du op­šte do­stup­ne imao taj ne­vje­ro­va­tan put – ob­ja­šnja­va Li­ho­ma­nov za naš list.