Bi­ti čo­vjek ni­je ni­šta oso­bi­to, oso­bi­to je bi­ti pje­snik. Zna­ti sri­ca­ti slo­va ni­je ni­ka­kva ri­jet­kost, či­ta­ti i ra­zu­mje­ti pje­smu sve­ta je ri­jet­kost”, ri­je­či su vla­di­ke Ni­ko­la­ja Ve­li­mi­ro­vi­ća na ko­je je pod­sje­ti­la pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj, uvo­de­ći knji­žev­ni­ke u pod­go­rič­kom Du­hov­nom cen­tru Sv. Si­me­o­na Mi­ro­to­či­vog, u no­vi ci­klus knji­žev­nih tri­bi­na „Ri­ječ” i „Mi­kro­ko­zma”. Tri­bi­na „Ri­ječ”, ko­ja je ob­no­vlje­na pet mje­se­ci na­kon smr­ti nje­nog osni­va­ča pi­sca Ga­ra Jo­va­no­vi­ća, bi­la je po­sve­će­na Svjet­skom da­nu po­e­zi­je, ko­ji se od­lu­kom Une­ska od 1990. go­di­ne obi­lje­ža­va 21. mar­ta. Već pet go­di­na i čla­no­vi Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re pri­klju­ču­ju se obi­lje­ža­va­nju ovog da­tu­ma.
- U jed­nom za­pi­su sto­ji da je po­e­zi­ja so ze­mlje, a da su pje­sni­ci osje­tlji­ve an­te­ne na­rod­nih za­jed­ni­ca. Otud i ne­ras­ki­di­va i naj­čvr­šća po­ve­za­nost me­đu svim či­ni­o­ci­ma, ko­ji sa­bra­ni i sa­bi­ra­ni, u ko­nač­nom oda­bi­ru, u pre­mje­ra­va­nju spe­ci­fič­ne te­ži­ne ri­je­či tvo­re pje­smu – do­da­la je Mi­li­ca Kralj, ured­ni­ca tri­bi­ne „Ri­ječ”. Upo­zna­ju­ći uče­sni­ke tri­bi­ne sa te­mom ovo­go­di­šnjeg Da­na po­e­zi­je, ču­ve­nim Hel­der­li­no­vim pi­ta­njem „Če­mu po­e­zi­ja?”, ri­ječ je pre­pu­sti­la pje­sni­ku Be­ći­ru Vu­ko­vi­ću.
U na­dah­nu­toj be­sje­di, od­go­va­ra­ju­ći na ovo su­štin­sko, eg­zi­sten­ci­jal­no pi­ta­nje, Vu­ko­vić se po­zi­va na mi­sao Po­la Va­le­ri­ja da isto­ri­ja knji­žev­no­sti ne bi tre­ba­lo da bu­de po­vi­jest o auto­ri­ma i ne­pred­vi­di­vim okol­no­sti­ma u nji­ho­vim ka­ri­je­ra­ma, ne­go po­vi­jest o Du­hu kao stva­ra­o­cu, i po­tro­ša­ču knji­žev­no­sti. Ta isto­ri­ja bi mo­gla da bu­de na­pi­sa­na bez po­mi­nja­nja ijed­nog pi­sca.
- Ako no­ćas, ne­ko­me u snu do­đe Ne­ma­njin grad, on­da zna­či da je je­di­ni pi­sac od Ne­ma­nje do nas Duh, da je Duh vr­hov­ni stva­ra­lac, a mi sa­mo tek še­gr­ti ko­ji pri­dr­ža­va­ju ma­sti­o­ni­cu u ko­ju Duh uma­če an­ge­lo­vo pe­ro, ili, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, tek sa­mo ospo­so­blje­ni či­ta­či po­e­zi­je. Ako je Duh stva­ra­lac, on­da ne­ma mje­sta pi­ta­nju če­mu po­e­zi­ja, iako ga po­sta­vlja­mo sva­ko ju­tro. Ako je Bog stva­ra­lac, on­da ne smi­je­mo pi­ta­ti če­mu ri­ječ. Ako ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je pje­sni­ka od Ada­ma do te­be, pje­sni­če, ko­ji no­ćas či­taš svo­ju pje­smu na tri­bi­ni „Ri­ječ”, tra­že onaj raj­ski cvi­jet u za­log, on­da uju­tru u svi­jet ne smi­ješ stu­pi­ti sa pi­ta­njem – če­mu lju­bav. A ako pi­taš če­mu lju­bav, on­da pot­pi­su­ješ gri­jeh – go­vo­rio je Vu­ko­vić, po­ru­čiv­ši na kra­ju, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći Hel­der­li­na da će od svih na­u­ka i umjet­no­sti, pre­ži­vje­ti je­di­no po­e­zi­ja, kao je­din­stve­na, umjet­nič­ka, po­seb­na, čul­na re­li­gi­ja.
Od­go­vor na pi­ta­nje če­mu po­e­zi­ja po­nu­dio je i Mi­o­drag Trip­ko­vić, is­ti­ču­ći da se ko­na­čan od­go­vor na nje­ga ne mo­že da­ti i na­ći. Ka­ko ka­že, po­e­zi­ja se ra­đa iz ko­li­jev­ke što se bes­ko­nač­no lju­lja, pa je ovo pi­ta­nje vi­še ve­za­no za zna­čaj po­e­zi­je u vre­me­nu. Od­go­vor, pak, da­ju pje­sni­ci svo­jom po­e­zi­jom, ko­ja se, ka­že Trip­ko­vić, ne mo­že na­u­či­ti. Jer, ne­ko se ili ro­di kao pje­snik, ili to ni­ka­da ne bu­de.
Za pje­sni­ki­nju Vi­šnju Ko­so­vić pje­sni­štvo je iz­ro­di­lo ci­vi­li­za­ci­ju, jer je ono u se­bi sa­bra­lo du­hov­nost. Za­to, po njoj, tra­ži­ti ko­na­čan od­go­vor na ovo pi­ta­nje ni­je u skla­du sa du­hov­no­šću. Jer, sna­ga du­hov­no­sti se i ogle­da u pi­ta­nju, a ne od­go­vo­ru.
Na slič­nom fo­nu je i To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki ko­ji sma­tra da istin­ski pje­snik se­bi stal­no po­sta­vlja pi­ta­nje če­mu po­e­zi­ja, kao i pi­ta­nje če­mu uop­šte stva­ra­la­štvo na­kon De­mi­jur­ga, dok se Slo­bo­dan Mi­lić za­pi­tao gdje je mje­sto po­e­zi­je u sa­vre­me­nom svi­je­tu uop­šte. Knji­žev­nik Pe­ri­vo­je Po­po­vić, pak, is­ta­kao je da go­vo­ri­ti po­e­zi­ju za nje­ga zna­či lič­no se is­po­vi­je­di­ti, kao u „Ča­su ko­ji obe­ća­va”, ka­ko je pi­sao Ril­ke.
Po­nov­ni rad tri­bi­ne bla­go­slo­vio je sve­šet­nik Mi­lun Fe­mić, ko­ji je go­vo­rio i svo­ju pje­smu.
Ž.J.


Sti­ho­vi su te­kli

Svo­je sti­ho­ve go­vo­ri­li su i No­vi­ca Đu­rić, pred­sjed­nik UKCG, Če­do Ko­va­če­vić Če­kov, Sla­vi­ca De­dić, Ve­se­lin Rak­če­vić, Ra­do­mir Ulja­re­vić, Mi­o­drag Mi­ško Mi­lo­še­vić, Mi­loj­ka Jo­vo­vić, Mi­lan Ra­jo­vić, Bo­žo Vu­čić, Dra­go­slav Du­ća Mi­la­čić, kao i Be­ćir Vu­ko­vić i Mi­li­ca Kralj.