Ne­dav­no su tek­sto­vi o „Cr­ven­ka­pi” dram­skog pi­sca Igo­ra Bo­jo­vi­ća u iz­vo­đe­nju Ni­šli­ja pu­ni­li no­vin­ske stup­ce. No, ono što je bit­ni­je je­ste da ko­ma­di na­sta­li po nje­go­vim tek­sto­vi­ma, i za od­ra­sle i za dje­cu, uvi­jek pu­ne po­zo­ri­šne sa­le. Po­red to­ga, uvi­jek su na vi­si­ni za­dat­ka, što za so­bom po­vla­či na­gra­de, ali i ta­ko po­treb­nu lje­po­tu tek­sta, ko­ja ne­iz­o­stav­no ini­ci­ra lje­po­tu igre ne­za­vi­sno od to­ga ko re­ži­ra. Jed­no­stav­no, tek­sto­vi – pred­sta­ve ko­je vo­le svi ko­ji ih vi­de ba­rem jed­nom. Jer, u se­bi no­se sve ono što či­ni i ži­vot, cr­no i bi­je­lo, lju­to i slat­ko, ki­se­lo i gor­ko... Ipak, onom ru­žnom, blas­fe­mič­nom, Bo­jo­vić ne do­zvo­lja­va da po­bi­je­di do­bro, u što su se uvje­ri­li i svi ko­ji su ne­dav­no gle­da­li pre­mi­je­ru nje­go­vog ko­ma­da „Ma­čor u či­zma­ma” u Pod­go­ri­ci. Ko­mad je pro­duk­ci­ja pod­go­rič­kog Grad­sko po­zo­ri­šta, a re­ži­rao ga je Gor­čin Sto­ja­no­vić.
Za­ni­mlji­vo je da je „Ma­čor u či­zma­ma” Bo­jo­vi­ćev di­plom­ski rad, i do­sad je­di­ni tekst za dječ­ji ko­mad na­gra­đen na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju. Za­ni­mlji­vo je i da Bo­jo­vić „Ma­čo­ra” svr­sta­va u red svo­jih naj­bo­ljih tek­sto­va ove vr­ste ko­je je do­sad na­pi­sao. To­me u pri­log ide i či­nje­ni­ca da se već 20 go­di­na igra u Po­zo­ri­štu „Bo­ško Bu­ha” u Be­o­gra­du u re­ži­ji Mi­la­na Ka­ra­dži­ća, če­ti­ri go­di­ne u Lju­blja­ni u re­ži­ji Du­ša­na Jo­va­no­vi­ća, kao i u broj­nim dru­gim po­zo­ri­šti­ma. „Ma­čor” se pre­vo­di na tur­ski je­zik i ra­di­će se u An­ka­ri, do­da­je Bo­jo­vić.
● Va­šu Fej­sbuk stra­nu kra­si fo­to­gra­fi­ja, na ko­joj se vi­di da sto­ji­te is­pred pla­ka­ta pred­sta­ve pod­go­rič­kog Grad­skog po­zo­ri­šta „Ma­čor u či­zma­ma”, na ula­zu u KIC „Bu­do To­mo­vić”. Ko­li­ko Vam je bit­no da je ovaj tekst za­i­grao na pod­go­rič­koj sce­ni?
- Ne­ke od naj­bo­ljih pred­sta­va ra­đe­nih po mo­jim tek­sto­vi­ma su se, na mo­ju ra­dost, do­go­di­le upra­vo u Cr­noj Go­ri - „Iz­va­njac”, „Že­nid­ba kra­lja Vu­ka­ši­na”. Vje­ru­jem da je i „Ma­čo­ru u či­zma­ma” Grad­skog po­zo­ri­šta u re­ži­ji Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća mje­sto me­đu nji­ma. Do­bio sam sko­ro sve na­gra­de ko­je se za dram­sko stva­ra­la­štvo do­dje­lju­ju, Po­zo­ri­šte lu­ta­ka „Pi­no­kio” ko­je vo­dim već sko­ro 20 go­di­na je ob­i­šlo cio svi­jet, pra­vi­li smo tur­ne­je i uče­stvo­va­li na fe­sti­va­li­ma u In­di­ji, Taj­va­nu, Ka­na­di, Ku­bi, ci­je­loj Evro­pi, mo­ji tek­sto­vi su igra­ni u Pa­ri­zu i Lon­do­nu, u Vi­etbsku (Ša­ga­lo­vom rod­nom gra­du), igra­ju se po ci­je­lom re­gi­o­nu, ali, da bu­dem iskren, uspjeh u sop­stve­nom kra­ju, u svo­joj uli­ci i u svo­jem se­lu naj­vi­še ra­du­je.
● Ko­li­ko ima i Pod­go­ri­ce i Nik­ši­ća u Va­šim tek­sto­vi­ma? Ko­li­ko se i u ko­joj mje­ri mo­že­mo od­mak­nu­ti od ono­ga što do­ži­vlja­va­mo u dje­tinj­stvu, mla­do­sti? Ko­li­ko nas to za­i­sta kre­i­ra kao lju­de?
- Pod­go­ri­ce i Nik­ši­ća, gra­do­va u ko­ji­ma sam ži­vio i ra­dio, u mo­jim ko­ma­di­ma ima ko­li­ko i Gor­nje Zmi­ni­ce po­red Zmi­nič­kog je­ze­ra na Dur­mi­to­ru, oda­kle su Bo­jo­vi­ći i Lju­bo­ti­nja kod Ce­ti­nja oda­kle su Lu­bar­de, mo­ja uj­če­vi­na gdje sam pro­veo ve­li­ki dio svog dje­tinj­stva i što je pre­sud­no uti­ca­lo na for­mi­ra­nje i mo­je lič­no­sti i sop­stve­nog autor­skog sti­la. Če­ti­nar­ska Br­da s jed­ne stra­ne i krš Cr­ne Go­re s dru­ge, uči­ni­li su da dram­ski su­kob po­sta­ne osno­va mog ra­da, uči­ni­li su da za se­be če­sto u ša­li ka­žem da sam di­je­te iz „mje­šo­vi­tog bra­ka”: otac mi je sa Ža­blja­ka a maj­ka sa Ce­ti­nja. Ko­li­ko je kr­še­vi­tih br­da u Lu­bar­di­nim sli­ka­ma, ko­li­ko je Cr­ne Go­re u „Gu­sla­ru” i „Za­kla­nom jag­nje­tu” i ko­li­ko je upra­vo to što je sa­mo i ka­rak­te­ri­stič­no na­še, op­čin­lo svi­jet do te mje­re da na kon­kur­si­ma bu­de is­pred Pi­ka­sa i Ša­ga­la? Umjet­nost je ka­ko ka­že Vik­tor Igo (re)kre­a­tiv­ni svi­jet dje­tinj­stva. Gdje god da ode­mo, šta god da ra­di­mo, za­vi­čaj no­si­mo sa so­bom a in­spi­ra­ci­ju za svo­ja dje­la, sva­ka­ko cr­pi­mo iz dje­tinj­stva.
● Ne ide­a­li­zu­je­te dje­tinj­stvo u svo­jim tek­sto­vi­ma. Mi­sli­te li da su Vam zbog tog „re­a­li­zma”, ka­da do­đu u po­zo­ri­šte dje­ca mo­žda vi­še na­klo­nje­na od ro­di­te­lja?
- Za se­be bih mo­gao re­ći da sam imao sreć­no dje­tinj­stvo, otac pro­fe­sor svjet­ske knji­žev­no­sti i maj­ka eko­no­mi­sta ko­ja je ra­di­la i kao pe­da­gog ali bi­la i na broj­nim ru­ko­vo­de­ćim mje­sti­ma pre­ma me­ni su se od po­čet­ka op­ho­di­li kao pre­ma mi­sle­ćem čo­vje­ku, a ne kao pre­ma ma­lom dje­te­tu. Vje­ru­jem da za­to i u mo­jim tek­sto­vi­ma za dje­cu ne­ma ni­čeg in­fan­til­nog, pi­šem ih na na­čin na ko­ji su pi­sa­ni i Šek­spi­ro­vi ko­ma­di ko­ji se mo­gu či­ta­ti na raz­li­či­tim ni­vo­i­ma. „Ha­mlet” se mo­že či­ta­ti i na ni­vou tri­le­ra - is­tra­ga ko je ubio Ha­mle­to­vog oca i kao vi­so­ko po­et­sko i fi­lo­zof­sko dje­lo. Isto nam nu­di i „Gor­ski vi­je­nac”, dje­la ko­ja se i či­ta­ju i ra­zu­mi­ju na raz­li­či­tim ni­vo­i­ma te sto­ga i mo­ji tek­sto­vi za dje­cu pri­vla­če i od­ra­sle na od­re­đen na­čin. Pre­mi­je­ra „Ma­čo­ra u či­zma­ma” je to i te ka­ko po­ka­za­la. Bi­lo je re­pli­ka na ko­je su smi­je­hom i apla­u­zi­ma re­a­go­va­li i dje­ca i od­ra­sli iako su ih, mo­žda, ra­zu­mje­li na raz­li­čit na­čin.
● Da li je či­nje­ni­ca da ste ro­di­telj pro­mi­je­ni­la per­spek­ti­vu ka­da su u pi­ta­nju pred­sta­ve, ali i dru­gi sa­dr­ža­ji, ve­za­ni za dje­cu? Ko­li­ko su se Va­ši tek­sto­vi za dje­cu u od­no­su na po­čet­ke pro­mi­je­ni­li, i u kom prav­cu?
- Pro­mi­je­ni­la ni­je, ali ko­ri­go­va­la sva­ka­ko je­ste. Kao pro­fe­si­o­na­lac, vi­še vo­dim ra­ču­na kom uz­ra­stu su pred­sta­ve za ko­je ra­dim na­mi­je­nje­ne. U sva­kom slu­ča­ju moj sin Vu­ka­šin, do­bio je ime po „Že­nid­bi kra­lja Vu­ka­ši­na” na­kon ko­je su smi­jeh i su­ze ma­mu do­ve­le do ta­te, moj je pr­vi či­ta­lac i kri­ti­čar.
● Pod­no­si­te li kri­ti­ku? Ima­mo li u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji raz­vi­je­nu po­zo­ri­šnu, kao i sve dru­ge vr­ste umjet­nič­kih kri­ti­ka? Po­sto­ji li bez su­je­te, i ne­kih slič­nih po­ri­va, ali ka­na­li­sa­nih po­zi­tiv­no, kre­a­ci­ja bi­lo ko­je vr­ste? Šta u stva­ri po­kre­će umjet­ni­ka - Vas?
- Ve­o­ma po­štu­jem kon­struk­tiv­nu kri­ti­ku. Pri­li­kom oda­bi­ra pred­sta­va za Po­zor­je ve­o­ma sam vo­dio ra­ču­na i o ovom, va­žnom, seg­men­tu na­šeg po­zo­ri­šnog ži­vo­ta. Na­rav­no, ve­o­ma do­bro sam upo­znat i sa či­nje­ni­com da su i kri­ti­ča­ri ži­vi lju­di, če­sto su­bjek­tiv­ni, te da me­đu nji­ma ima do­sta i onih ko­ji se ni­je­su ško­lo­va­li za taj po­sao te ne­kad zna­ju da u svo­jim kri­ti­ka­ma bu­du ve­o­ma lič­ni u od­no­su na auto­re, što je po mo­jem mi­šlje­nju i sa aspek­ta ško­le ko­ju sam za­vr­šio a gdje smo kod Va­ve Hri­sti­ća kao oba­ve­zan dio ima­li i pi­sa­nje po­zo­ri­šne kri­ti­ke, sma­tram ne­do­pu­sti­vim. Na pi­ta­nje šta umjet­ni­ke po­kre­će, od­go­vor ni­je ni ma­lo jed­no­sta­van. Svo­je­vre­me­no mi je Alek­san­dar Po­po­vić re­kao: „Znaš, ne­će ti u po­zo­ri­štu uvek bi­ti le­po, ali ni­kad ti ne­će bi­ti do­sad­no” i bio je u pra­vu. Eto, i to bi mo­gao bi­ti je­dan od od­go­vo­ra. S dru­ge stra­ne, umjet­nost nam po­ma­že da sa­ču­va­mo onaj naj­bo­lji dio svo­je lič­no­sti, da sa­ču­va­mo di­je­te u se­bi. Za­to umjet­ni­ci i u po­znim go­di­na­ma umi­ru mla­di.
● Da ma­lo pri­ze­mlji­mo, ko­li­ko ima isti­ne u to­me da umjet­ni­ci da­nas ne­ma­ju uslo­ve za rad – jer, ni kroz isto­ri­ju ni­ko umjet­ni­ci­ma ni­je omo­gu­ća­vao ide­al­ne uslo­ve, pa su ipak stva­ra­li?
- Jo­van Ći­ri­lov je, po mo­jem mi­šlje­nju, dao naj­bo­lji od­go­vor na to pi­ta­nje: „U po­zo­ri­štu je uvek bi­lo `nikad gore` ali uvek na raz­li­čit na­čin”. Jed­nom od pr­vih po­zo­ri­šnih pra­vi­la me na­u­čio moj po­koj­ni đed Jo­van ko­ji je imao če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le: „Kad naj­ma­nje imaš pa­ra, ma­ži br­ko­ve vo­skom da iz­gle­da da si jeo med”. Eto, ta­ko se u po­zo­ri­štu ra­di od kad „znam za se­be”, što bi opet u mom kra­ju re­kli.
● Kao di­rek­tor lut­kar­skog po­zo­ri­šta „Pi­no­kio”, za ko­je kod nas vla­da uvri­je­že­no mi­šlje­nje da je dječ­je, pla­ni­ra­te li ne­što dru­ga­či­je?
- U svi­je­tu je znat­no vi­še lut­kar­skih pred­sta­va za od­ra­sle ne­go za dje­cu. Mi smo na­pra­vi­li ne­ko­li­ko ta­kvih pred­sta­va do sa­da - „Ivi­ce”, Dra­go­sla­va To­do­ro­vi­ća, „Maks Me­ta­lik”, Bo­ja­na Ba­ri­ća, ko­je su ima­le pu­no uspje­ha na broj­nim fe­sti­va­li­ma u svi­je­tu. Ti­me smo po­ka­za­li da se u lut­kar­stvu sve mo­že i da je pred­ra­su­da da je ono na­mi­je­nje­no sa­mo dje­ci. No, s dru­ge stra­ne, ne­ma­mo kom­plek­se i am­bi­ci­je da se tak­mi­či­mo sa po­zo­ri­šti­ma za od­ra­sle. Do­volj­no je bi­ti naj­bo­lji u ono­me što ra­diš, zar ne?
●Ra­di­te ko­mad na Ko­sme­tu. Ko­li­ko je to za Vas iza­zov­no, i ko­li­ko je to lju­di­ma ko­ji ta­mo ži­ve po­treb­no?
- Na­pi­sao sam tre­ću ver­zi­ju tek­sta „Baš Če­lik” ko­ji je u Po­zo­ri­štu „Du­ško Ra­do­vić” iz­ve­den oko 850 pu­ta. I ovog pu­ta ga re­ži­ra Mi­lan Ka­ra­džić. Kao i uvi­jek u kri­znim si­tu­a­ci­ja­ma i kri­znim pod­ruč­ji­ma ja se obra­ćam dje­ci i ba­vim se nji­ma jer su oni bu­du­ći gra­đa­ni ko­ji mo­gu spa­si­ti ovaj svi­jet. Bio sam u Gra­ča­ni­ci i Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci i lju­di ta­mo va­pe za po­zo­ri­štem ko­je je po­sli­je sve­ga što su do­ži­vje­li i do­ži­vlja­va­ju ne­ka vr­sta du­hov­nog li­je­ka.
● Či­ni se, da je bez ob­zi­ra pi­še­te li za dje­cu ili od­ra­sle, uvi­jek pri­su­tan hu­mor. Ako ne hu­mor, on­da fi­na iro­ni­ja. Ka­ko Vam to po­la­zi za ru­kom, i za­što je to po­treb­no?
- Hu­mor je i Nu­ši­ću bio od­bram­be­ni me­ha­ni­zam. „A ja što ću, a s ki­me ću” ka­da imam ta­kvu psi­hu da zbo­rim u sti­hu?
Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ

Do­ma­ća dra­ma do­ve­de­na
do dna

● Ovih da­na me­di­je je po­tre­sa­la afe­ra sa Va­šom pred­sta­vom „Cr­ven­ka­pa” u Po­zo­ri­štu lu­ta­ka u Ni­šu. O če­mu se tu za­pra­vo ra­di?
- Ri­ječ je o to­me da je bez mo­je sa­gla­sno­sti tekst iz­mi­je­njen i do­pi­san do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti. Uči­tan mu je dru­gi zna­čenj­ski ni­vo, uve­de­ne su te­me pe­do­fi­li­je, nar­ko­ma­ni­je, vjer­skih za­jed­ni­ca na na­čin ko­ji je po mo­jem mi­šlje­nju tre­bao bi­ti dru­štve­na kri­ti­ka ali ja je ta­ko ni­je­sam ra­zu­mio. Mi­šlje­nja sam da se upra­vo te, na ne­do­pu­stiv i na­si­lan na­čin do­pi­sa­ne sce­ne mo­gu či­ta­ti na raz­li­či­te na­či­ne. Re­a­go­vao sam i kao ro­di­telj i kao dram­ski pi­sac i du­go­go­di­šnji di­rek­tor po­zo­ri­šta za dje­cu. Iz­vi­nje­nje ko­je sam jav­no do­bio sma­tram ma­lom sa­tis­fak­ci­jom, ne me­ni lič­no, već bran­ši ko­joj pri­pa­dam i pro­fe­si­ji ko­jom se ba­vim. Ni­je­sam oče­ki­vao da će to iza­zva­ti to­li­ku me­dij­sku pa­žnju ali s dru­ge stra­ne sma­tram da je to iz vi­še raz­lo­ga do­bro jer je do­ma­ći dram­ski tekst do­ve­den do­tle da go­to­vo da ne po­sto­ji a i gdje ga ima autor­stvo mu se ne tre­ti­ra na ozbi­ljan na­čin što je još jed­na ano­ma­li­ja dru­štva u ko­jem ži­vi­mo.

Od tak­mi­ča­ra
do čla­na ži­ri­ja
● „Ma­čor” je do­sad je­di­ni tekst za dje­cu ko­ji je na­gra­đen na Ste­ri­ji­nom po­zor­ju. Isto ta­ko, Vi ste bi­li se­lek­tor Po­zor­ja. Ko­li­ko Vam je ta „ulo­ga” bi­la pri­jat­na – ne­pri­jat­na a s ob­zi­rom na či­nje­ni­cu da ste du­go „bi­li sa­mo tak­mi­čar”?
- Da­le­ko je ljep­še bi­ti sa­mo tak­mi­čar. Iako mi je ulo­ga se­lek­to­ra na lič­nom pla­nu do­ni­je­la pu­no u smi­slu ubr­za­nog sa­zri­je­va­nja, spo­zna­je svi­je­ta, raz­li­či­tih ljud­skih na­ra­vi i ener­gi­ja ko­je su za krat­ko vri­je­me „pro­šle” kroz me­ne ni­je la­ko bi­ra­ti me­đu ko­le­ga­ma po­go­to­vo kad se vre­me­nom sa­rad­nič­ka li­ni­ja pre­đe i pre­tvo­ri u pri­ja­telj­stvo. Ove go­di­ne ću bi­ti u Ži­ri­ju Po­zor­ja, a već na­red­ne ću, na­dam se, „ozdra­vi­ti” i po­ja­vi­ti se po­no­vo sa ne­kim no­vim ko­ma­dom.
● Mno­ge je iz­ne­na­di­lo Va­še obra­ća­nje jav­no­sti kao se­lek­to­ra, a ko­je ste na­pi­sa­li kao dram­ski di­ja­log. Za­što?
- Pri­je sve­ga sam dram­ski pi­sac, pa sam i se­lek­ci­ju sa­gle­da­vao kao stva­ra­nje no­vog ko­ma­da u ko­jem su sve pred­sta­ve bi­le, uslov­no re­če­no, nje­go­ve sce­ne. Na­rav­no, pr­vo sam oda­brao pred­sta­ve po svom kva­li­te­tu, po pra­vi­li­ma se­lek­ci­je i slič­no, a tek on­da po­ku­šao da ih „uve­žem” u cje­li­nu kao jed­nu dra­mu. To što mi je po­šlo za ru­kom da to i ura­dim uka­zu­je sa­mo na autor­ski pri­stup se­lek­ci­ji i na te­mat­sku po­ve­za­nost pred­sta­va ko­ju su opet na­met­nu­la sa­ma po­zo­ri­šta svo­jim re­per­to­ar­skim oda­bi­rom.