Ob­ja­vlji­va­njem knji­ge „Gla­so­vi iz ka­me­na” cr­no­gor­skog pi­sca Mi­ra­ša Mar­ti­no­vi­ća Her­ceg Fest je po­čeo iz­da­vač­ku dje­lat­nost. Ste­van Ko­pri­vi­ca, v.d. di­rek­to­ra krov­ne usta­no­ve kul­tu­re u Her­ceg No­vom, is­ta­kao je da Her­ceg Fest u osnov­noj na­mje­ni ima iz­da­vač­ku dje­lat­nost ko­ja ni­je mno­go ko­ri­šće­na, a da je Mar­ti­no­vi­će­va knji­ga bi­la po­vod da ak­ti­vi­ra­ju iz­da­va­štvo kao jed­nu od glav­nih kul­tu­ro­lo­ških kom­po­nen­ti usta­no­ve.
– Ova je knji­ga vri­jed­na pa­žnje ne sa­mo kao li­te­rar­ni po­du­hvat, već i kao po­se­ban re­likt, bi­ser u iz­da­vač­kom smi­slu. Na­mje­ra nam je da sto­ji­mo iza ove knji­ge u nje­nom bu­du­ćem ži­vo­tu, ali i da ovom knji­gom otvo­ri­mo se­ri­ju iz­da­vač­kih po­du­hva­ta ko­ja će se ba­vi­ti afir­mi­sa­nim pi­sci­ma, ve­za­nim za ovo pod­ne­blje, za ovaj grad i ze­mlju – ka­zao je Ko­pri­vi­ca.
On je još do­dao da će Her­ceg Fest kan­di­do­va­ti knji­gu za „Tri­na­e­sto­jul­sku na­gra­du”. Sli­kar Vo­ji­slav Vo­jo Ki­li­bar­da i no­vi­nar­ka Vit­ka Vuj­no­vić li­kov­no su uob­li­či­li Mar­ti­no­vi­će­vu knji­gu. Vuj­no­vić je is­ta­kla da Mar­ti­no­vić na sa­mom po­čet­ku bi­ra pje­smu Kon­stan­ti­na Ka­va­fi­ja, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih pje­sni­ka ko­ji su pi­sa­li na sa­vre­me­nom grč­kom je­zi­ku u 20. vi­je­ku, vje­ro­vat­no na­la­ze­ći u pje­smi „Gla­so­vi” onu pr­vu, ini­ci­jal­nu iskru ko­ja je ras­plam­sa­la nje­go­ve „Gla­so­ve iz ka­me­na”.
- Ima još `spojnica` iz­me­đu Ka­va­fi­ja i po­e­zi­je Mi­ra­ša Mar­ti­no­vi­ća. Ka­va­fi pje­va – sa­vje­tu­je: „Pje­sni­če, na­stoj da sa­ču­vaš, pa i ono naj­ne­znat­ni­je, što se od pro­la­zno­sti spa­si­ti mo­že”. Mi­raš sli­je­di ovaj sa­vjet do te mje­re is­traj­no da ak­tu­e­li­zu­je ži­vot gra­do­va i lju­di ko­jih odav­no ne­ma, osim u tra­go­vi­ma – ve­ći­ni lju­di ne­či­tlji­vim. Mi­raš ih tu­ma­či, či­ta, ali ne sa­mo ri­ječ­ju ne­go i do­di­rom, emo­ci­jom, snom – za­to za nje­ga, ka­ko ka­že „tra­ja­nje ne pre­sta­je, ni zna­nih ni bez­i­me­nih, ni gra­do­va ni lju­di” – re­kla je, iz­me­đu osta­log, Vuj­no­vić.
Mar­ti­no­vić je iz­ja­vio da je nje­go­vo dje­lo na fo­nu knji­ga ko­je su joj pret­ho­di­le, ali da je raz­li­ka u to­me što je pret­hod­ne „pre­pi­si­vao” ili na­do­gra­đi­vao na do­ku­men­ti­ma pi­sa­nim na per­ga­men­tu, pa­pi­ru i dru­gim ma­ter­ja­li­ma ko­ji slu­že u te svr­he, dok je ovu knji­gu, bu­kval­no, pre­pi­si­vao sa ka­me­nja Cr­ne Go­re. Kao pa­limp­se­sti, is­ta­kao je autor, po­slu­ži­li su mu za­pi­si sa ka­me­nja Do­klee, Ko­to­ra, Bu­dve, Ri­sna, Sa­lo­ni­a­ne kod Plje­va­lja, Ža­blja­ka, Sal­tue, So­ko­la i sa dru­gih pro­sto­ra.
- Ve­ći­nu na­pi­sa bio sam u pri­li­ci da či­tam ne­po­sred­no, a to zvu­či da do­di­ru­jem ka­me­nje, na ko­jem su ukle­sa­ni. Slu­žio sam se i li­te­ra­tu­rom, po­što slo­va na ka­me­nju ni­je­su uvi­jek i svu­da bi­la vi­dlji­va. Vri­je­me je uči­ni­lo svo­je, a po­ne­gdje i ljud­ska ru­ka, ko­ja je bri­sa­la na­pi­sa­no. U to sam se i sam uvje­rio, ka­da sam sa dr Sa­vom Mar­ko­vi­ćem, pri­je ne­ko­li­ko go­di­na po­sje­tio ostat­ke gra­da Sva­ča, na Ša­skom je­ze­ru, u za­le­đu Ul­ci­nja. Ta­da sam vi­dio ka­ko je ne­či­ja ru­ka iz­bri­sa­la nat­pi­se s dva ka­te­dral­na zda­nja, cr­kve Sve­te Ma­ri­je i Sv. Jo­va­na, dvi­je naj­ve­će sa­kral­ne gra­đe­vi­ne u Cr­noj Go­ri. Bio sam uža­snut tom sli­kom. Ali, to ni­je ni pr­vi ni po­sled­nji put da se bri­še na­pi­sa­no. Ka­ko ne­ke ta­mo­šnje nat­pi­se ni­je bi­lo mo­gu­će pro­či­ta­ti, mo­rao sam da ih do­mi­šljam, ili bo­lje re­ći za­mi­šljam, pje­snič­ki na­do­gra­đu­jem. Šta či­ni pod­lo­gu ove knji­ge, ka­kvi za­pi­si? Ra­di se o za­vjet­nim, grob­nim, nat­pi­si­ma is­pi­sa­nim u raz­li­či­tim pri­go­da­ma. Pi­sa­nim ru­kom, ne uvi­jek vje­štog ka­me­no­re­sca, na grč­kom, la­tin­skom i slo­ven­skom je­zi­ku...To su la­pi­dar­ni nat­pi­si, ka­men ne tr­pi su­vi­šnost. Ka­men od­bi­ja sva­ku su­vi­šnu ri­ječ - ob­ja­snio je Mar­ti­no­vić.
Is­ta­kao je da je naj­ljep­šu kon­sta­ta­ci­ju o knji­zi da­la hr­vat­ska pje­sni­ki­nja Gor­da­na Be­nić, ka­zav­ši da su gla­so­vi iz ka­me­na vr­sta ti­ši­ne u ko­joj od­je­ku­ju sto­lje­ća...
K.MA­TO­VIĆ


Po­vra­tak u Alek­san­dri­ju

Mar­ti­no­vić je istog da­na, 14. ma­ja, ob­ja­vio dvi­je knji­ge, „Gla­so­vi iz ka­me­na” u Her­ceg No­vom i „Po­vra­tak u Alek­san­dri­ju” u Za­gre­bu.
– Po­vra­tak u Alek­san­dri­ju, zna­či po­vra­tak u op­šte pam­će­nje. To je grad me­mo­ri­je, grad bi­bli­o­te­ke ko­ja je iz­gor­je­la, a upr­kos toj či­nje­ni­ci, knji­ge ži­ve, ide­je ži­ve. Sve ži­vi. Ide­je je ne­mo­gu­će spa­li­ti. Ova knji­ga je ne­ka vr­sta či­ta­nja iz pe­pe­la. Či­ta­nje ima­gi­nar­nih knji­ga iz ima­gi­nar­ne bi­bli­o­te­ke. Bi­bli­o­te­ke ko­ja ču­va ide­je... Pri­če u njoj su i fak­to­graf­ske i ar­he­tip­ske – ka­zao je Mar­ti­no­vić.