To­pla pri­ča o Ar­se­nu De­di­ću ko­ju je re­di­telj Mla­den Ma­ti­če­vić „upa­ko­vao” u film „Moj za­nat” prek­si­noć je pri­ka­za­na na otva­ra­nju An­der­hil fe­sti­va­la u Pod­go­ri­ci.
Pu­bli­ka u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, gdje je upri­li­če­na pro­jek­ci­ja, uži­va­la je u ostva­re­nju u ko­jem nam šan­so­njer Ar­sen De­dić ot­kri­va naj­in­tim­ni­je po­je­di­no­sti iz svog ži­vo­ta. Vje­štom ru­kom, ali vo­đe­nom lju­ba­vlju pre­ma ve­li­kom umjet­ni­ku, re­di­telj Mla­den Ma­ti­če­vić je na­veo De­di­ća da nam pri­ča o svom dje­tinj­stvu u Ši­be­ni­ku, mla­do­sti u Za­gre­bu, lju­ba­vi pre­ma ro­di­te­lji­ma, svo­joj dje­ci i unu­ka­ma, že­na­ma, su­pru­ga­ma... pre­ma mu­zi­ci. Kroz sta­re in­ser­te sa kon­ce­ra­ta, TV emi­si­ja, fil­mo­va i De­di­će­vog „raz­go­vo­ra” sa Ma­ti­če­vi­će­vom ka­me­rom, sa­zna­je­mo, gle ču­da, ko­li­ko je ova ve­li­ka zvi­je­zda, za­pra­vo čo­vjek od kr­vi i me­sa, ko­ji pri­zna­je „da mu je ži­vot bio li­jep, ali za­či­njen mno­gim udar­ci­ma”, da „stva­ra mu­zi­ku lju­ba­vi, ali da po­sje­du­je bo­gat re­per­to­ar i za raz­vo­de”... I, još mno­ge mu­dro­sti čo­vje­ka či­ja će ka­ri­je­ra tra­ja­ti du­go, du­go...
A pri­ča auto­ra fil­ma po­či­nje kad je do­bio na po­klon ne­ko­li­ko di­sko­va Ar­se­na De­di­ća. Do ta­da ni­je bio De­di­ćev fan. On­da je sve kre­nu­lo kao u pri­či.
– Kad sam uhva­tio se­be da slu­šam Ar­se­no­vu mu­zi­ku i da­nju, i no­ću, po­že­lio sam da na­pra­vim film o to­me. To je vr­lo prost raz­log, iz per­spek­ti­ve obo­ža­va­o­ca – ob­ja­snio je re­di­telj ovog ve­o­ma po­pu­lar­nog do­ku­men­tar­ca u ci­je­loj biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji.
Ma­ti­če­vić sa­vje­tu­je mla­de do­ku­men­ta­ri­ste da uzmu ka­me­ru u ru­ke, jer „u sva­kom gra­du po­sto­je umjet­ni­ci ko­ji za­slu­žu­ju pri­ču”. Za­što ta­kvih fil­mo­va još ne­ma je za­to što mi još ne sma­tra­mo da tre­ba sla­vi­ti svo­je umjet­ni­ke. No­si­o­ci ova­kvih pro­je­ka­ta tre­ba­le bi da bu­du, po nje­mu, na­ci­o­nal­ne te­le­vi­zi­je. Stra­šno bi vo­lio da vi­di kre­a­tiv­ni film o Ki­šu, An­dri­ću, Cr­njan­skom... ali za­sad ih ne­ma.
- Da li je ne­ko sni­mio film o Vo­ji Sta­ni­ću... Ni­je, a on je ge­ni­ja­lan umjet­nik. Be­o­grad je pun lič­no­sti ko­ji za­vre­đu­ju ova­kav film. Ali, to je stvar kul­tu­re jed­ne na­ci­je i dr­ža­ve – sma­tra Ma­ti­če­vić.
Sve­jed­no je ko će sni­ma­ti film, sa­mo da ga ne sni­ma na ni­vou tra­ča. Je­dan od raz­lo­ga za­što svi, u svo­jim sre­di­na­ma, tre­ba sa sni­ma­mo ova­kve fil­mo­ve, je ob­ja­šnja­va Ma­ti­če­vić, što ži­vi­mo u ža­lo­snim i ma­lim dr­ža­va­ma, ko­je ni­kad ne­će do­sti­ći ve­li­či­ne kao što su Kiš, Pe­kić, De­dić... Pod­hit­no bi tre­ba­lo da se ba­vi­mo svo­jom tra­di­ci­jom, ali iz­gle­da da za­sad ne­ma lju­di ko­ji bi se uhva­ti­li tog za­lo­ga­ja, is­ti­če re­di­telj.
Dru­že­ći se sa De­di­ćem on je, ka­že, shva­tio šta ovog ve­li­kog umjet­ni­ka či­ni ve­li­kim. Ar­sen De­dić je umjet­nik ko­ji ima spo­sob­nost da naj­sup­til­ni­ja emo­tiv­na sta­nja du­ho­vi­to pre­ba­ci u sti­ho­ve, mi­sli Ma­ti­če­vić. Pri tom De­dić ne mi­sti­fi­ku­je. Na­rav­no, ob­ja­šnja­va re­di­telj, la­ko je to opi­sa­ti, a mno­go te­že iz­ve­sti, jer da je­ste, bi­lo bi mno­go Ar­se­na De­di­ća.
- Ima ne­vje­ro­vat­nu spo­sob­nost da sve slo­ži ma­gič­no, da je sve na­iz­gled pro­sto, ali se na­kon pr­vih par sti­ho­va na­đe­te u fil­mu. To je ge­ni­jal­nost. U jed­nom sti­hu je mr­tav ozbi­ljan, a u dru­gom ša­ljiv i iro­ni­čan. Kad ima­te spo­sob­nost da ne­kog na­smi­je­te, a za­tim ras­pla­če­te, on­da je to je­din­stven ta­le­nat. Uvi­jek će on bi­ti ve­li­ki i po­pu­la­ran, dok got se slu­ša mu­zi­ka. Pot­pu­no je van­vre­men­ski – ob­ja­šnja­va on.
Osvr­nuo se Ma­ti­če­vić i na eks­pan­zi­ju do­ku­men­tar­nog me­tra po­sled­njig go­di­na na Bal­ka­nu i svi­je­tu i sve ve­še mla­dih ko­ji se ba­ve ovim žan­rom. Ka­že, ni­je ni­ka­kvo ču­do, mno­go je jef­ti­ni­ji, a ima te­ma na sva­kom ko­ra­ku. Za mla­de re­di­te­lje ima prak­ti­čan sa­vjet – od sto­ti­ne ko­ji di­plo­mi­ra­ju je­dan će se mo­žda ba­vi­ti igra­nim fil­mom, a njih pet će ba­vi­ti bi­lo ka­kvim fil­mom. Tih če­tvo­ro bi tre­ba­lo da se ba­ve do­ku­men­tar­nim fil­mom, jer ih je mno­go lak­še i jef­ti­ni­je sni­mi­ti, a te­me su mno­go za­ni­mlji­vi­je. Igra­ni fil­mo­vi sa na­šeg pod­ne­blja ri­jet­ko mo­gu da uz­ne­me­re pu­bli­ku ko­ja ni­je odav­de, a sa do­ku­men­tar­ci­ma ni­je taj slu­čaj. Tek će se de­si­ti pra­va eks­pan­zi­ja do­ku­men­tar­nog film­skog žan­ra, mi­sli on.
S.Ć.