Na „Bar­skom lje­to­pi­su” pro­mo­vi­sa­na je knji­ga „Na sce­ni iza ekra­na: Za­pi­si TV auto­ra” Pe­ra Ra­do­vi­ća, do­a­je­na cr­no­gor­skog no­vi­nar­stva, ugled­nog TV auto­ra i pu­bli­ci­ste iz Ba­ra. Pre­ma ri­je­či­ma Ra­do­vi­ća, ovi za­pi­si na­sta­li su na tra­gu sje­ća­nja o re­a­li­za­ci­ji nje­go­vih te­le­vi­zij­skih emi­si­ja, pri­je sve­ga do­ku­men­tar­nih.
- Ali, oni go­vo­re naj­če­šće in­di­rekt­no i o dru­gim ured­nič­kim i slič­nim po­slo­vi­ma ko­ji su u pri­ro­di te­le­vi­zij­skog me­di­ja. U za­pi­si­ma sam na­sto­jao da dam in­for­ma­ci­ju o at­mo­sve­ri na sni­ma­nju, o po­slo­vi­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­ji ni­su za­bi­lje­že­ni na te­le­vi­zij­skoj tra­ci. I uz sve to da ma­kar na­zna­čim kon­tekst vre­me­na u ko­jem se od­vi­jao moj rad na te­le­vi­zi­ji. Mo­ja do­mi­nant­na autor­ska pre­o­ku­pa­ci­ja kre­ta­la se uglav­nom u sve­ri sud­bi­ne čo­vje­ka, uslo­vlje­ne nje­go­vim so­ci­jal­nim sta­tu­som. To mo­gu po­ka­za­ti i sa­me emi­si­je - ka­že Ra­do­vić, i do­da­je da ar­hi­vi­ma te­le­vi­zi­ja Sa­ra­je­va i Pod­go­ri­ce za­pi­si mo­gu po­slu­ži­ti kao sa­dr­žaj kom­ple­men­ta­ran emi­si­ja­ma ko­je je re­a­li­zo­vao.
- No, na­dam se da lju­di ko­je za­ni­ma pri­ča o sve­ri kul­tu­re i o do­ku­men­tar­nom žan­ru u pro­gra­mu te­le­vi­zi­je, pa i o mno­gim dru­gim po­slo­vi­ma u ovom me­di­ju, mo­gu či­ta­ti za­pi­se i ne­za­vi­sno od uvi­da u emi­si­je. Sem to­ga, mo­žda ne­što od mog is­ku­stva po­slu­ži i mla­đim ko­le­ga­ma, ali i dru­gi­ma ko­ji će se ba­vi­ti me­di­ji­ma iz ovog vre­me­na.
On is­ti­če da se nje­gov od­nos pre­ma me­di­ju te­le­vi­zi­je mo­že vi­dje­ti iz cje­li­ne ovih za­pi­sa.
- Kao autor, uvi­jek sam vje­ro­vao ka­ko je iz­vor­nost pri­če o čo­vje­ku i svi­je­tu ko­ji ga okru­žu­je i uslo­vlja­va va­žni­je od sve­ga. Pa čak va­žni­ja i od for­me ko­jom je ob­li­ko­van sa­dr­žaj do­ku­men­tar­ne emi­si­je. Na po­čet­ku, još ne­uk za­na­tu, či­ni mi se da sam u emi­si­ja­ma za­hva­tao si­ro­vi ži­vot kao ka­ši­kom ro­vo­ko­pa­ča. Ta­ko da­nas i mo­gu da ob­ja­snim uspjeh mo­jih do­ku­men­tar­nih emi­si­ja sa po­čet­ka, u pe­ri­o­du kad sam osva­jao tek pr­va po­gla­vlja te­le­vi­zij­ske gra­ma­ti­ke. Ni­sam, da­kle, ro­bo­vao prin­ci­pu „l’art po­ur l’art” ma­da sam i o to­me sve vi­še vo­dio ra­ču­na. For­ma i stil su va­žni, ali sa­mo uz pret­po­stav­ku da se ne­gdje unu­tra osje­ća pul­si­ra­nje ži­vo­ta. Bli­ska mi je za­to opa­ska kri­ti­ča­ra ko­ji je o jed­nom pi­scu re­kao: „u nje­go­vim dje­li­ma ne­ma umjet­no­sti, ali u nji­ma po­sto­ji ono što je mo­žda vred­ni­je i od naj­ve­će umjet­no­sti – ži­vot” - ka­že on.
Ra­do­vić na­vo­di da u knji­zi ni­je pri­mi­je­nio hro­no­lo­ški prin­cip, ne­go je sa­dr­ža­je gru­pi­sao u te­mat­ska po­gla­vlja.
- Vje­ru­jem da za­pi­si mo­gu da bu­du za­ni­mlji­vi i kao od­go­vor na pi­ta­nje šta pret­ho­di ono­me što gle­da­lac vi­di na TV ekra­nu. Naj­zad, či­ta­lac tre­ba da ima u vi­du da ni­sam pre­ten­do­vao da pi­šem knji­žev­ni tekst. Na­sto­jao sam da u knji­zi bu­dem do­sle­dan na­či­nu na ko­ji sam pi­sao i go­vo­rio u mo­jim do­ku­men­tar­nim emi­si­ja­ma i fil­mo­vi­ma i u dru­gim no­vi­nar­skim tek­sto­vi­ma - ka­že on i do­da­je,
- I na kra­ju, ni­je mi sve­jed­no ako ću ne­kim svo­jim ide­o­lo­škim ili po­li­tič­kim gle­di­štem raz­o­ča­ra­ti oije­di­ne me­ni bli­ske oso­be. Ali, ja tu ne mo­gu po­mo­ći.
D.S.